Харун је рано устао тог дана. Отишао је рано на факултет и послушао пар досадних предавања. „Како само може бити тако досадна?“, често је мислио о професорки Лум, професорки биологије. Када су се предавања завршила, Харун је пошао кући. Пролазио је кроз калдрмисану улицу. Улица је била једна од туристичких атракција тог града, па је сваке вечери било пуно туриста, као и те. Локали те улице били су кафићи, кафане, књижаре и сувенирнице. Било је клупа, жуте пригушене расвете, као од фењера. Харун је имао маслинасти ранац преко рамена на коме су били прикачени неколико беџева. Носио је откопчану јакну и журио је да на време стигне на аутобус. Пролазио је поред столова једног кафића, када је случајно ударио раменом једну девојку која је излазила на улицу.Окренуо се преко рамена: „Извини“. Девојка се само осмехнула и климнула главом.
Пролазили су дани. Харун је и даље ишао на факултет и пролазио кроз исту улицу. Једном, у повратку кући, свратио је у један кафић. Наручио је капућино и лимунаду. Испред себе је отворио лаптоп и радио на једном семинарском раду. Дуго је куцао, а када се осврнуо око себе, видео је једно познато женско лице. Није могао одмах да се сети, али касније је схватио да је то иста она девојка коју је случајно закачио раменом. Другог познатог, Харун није видео.
Откуцао је неколико страна, попио кафу и отишао.
Свидела му се атмосфера у том кафићу. Било је тихо, вероватно су исти људи долазили у тај кафић. Хтео је и он ту да се прикључи.
Харун је од тада често ишао у кафић. Када би год она био у кафићу, девојка би се такође ту затекла. Најпре би је он приметио, а касније, погледи су им се сусретали. Али само случајно, барем с његове стране.
Харун је и даље ишао до кафића, девојка је и даље била ту, све до једног дана. Све до једног петка. Харун је тражио погледом девојку. Није му недостајала, али је фалила у том тренутку, на том месту. Није се ни надао да ће некада приметити њено одсуство.
У четвртак следеће недеље, Харун је поново срео девојку. Одвајао их је један сто. Били су фронтално окренути једно према другом. Те вечери су им се погледи сусретали више пута. Харун је терао себе да учини нешто.
Позвао је конобара.
„Изволите“, рекао је конобар када је пришао.
„Желео бих да однесете пиће оној девојци преко пута мене“, дискретно је главом поклазао на девојку.
„Које пиће?“
„Макијато“, приметио је Харун шта је девојка пила претходних дана.
Конобар је климнуо главом и отишао. Након пар минута, доставио је кафу девојци. Девојка је била збуњена и упитала конобара од кога је пиће, а конобар је показао на Харуна. Када су им се погледи сусрели, Харун се осмехну. Девојка му је узвратила.
Харун је устао и пришао девојци.
Пружио је руку: „Ја сам Харун“.
„Реја, драго ми је.“
„Да ли ме се сећаш, можда?“
„Наравно, ти си онај ужурбани дечко са беџевима на ранцу.“
Харун је у потпуности заборавио на своје беџеве. „Како је запазила њих уопште?“,питао се Харун.
То је био почетак њихове тужне приче. Кафић се звао „Papaver somniferum“, што значи „мак“ на латинском. Име тог кафића није случајно такво. Иза тог кафића налази се отворена ботаничка башта, а њени најлепши делови јесу поља мака.
Када су пети пут изашли заједно у кафић, Харун је наручио боцу пенушавог вина и две чаше. Када је конобар донео поруџбину и хтео да их услужи, Харун је повукао конобара и прошапутао му нешто. Конобар је потврдно махнуо главом.
„Идемо?“, упитао је Харун.
„Идемо? Само што смо наручили пиће.“
„Прати ме“, намигнуо је Харун Реји. Узео је флашу и две високе чаше и изашао је из кафића. Реја је ишла одмах за њим.
„Где идемо?“, упитала је Реја.
„До најдивнијег места“, узвратио је Харун.
Вечерње небо је било ведро када је Реја следила Харуна до поља мака. Поље се налазило између неколико огромних липа, а макови су били близу једни до других.
„Лепо је“, рекла је Реја.
„Није још“, одговорио је Харун.
Харун је скинуо јакну са себе и раширио на земљу. Сели су на њу.
„Гледај“, рекао је Харун сањиво.
Харун је јако дунуо у цвер мака који се налазио поред њега. Слаба биљчица се помицала уназад, а њене гломазне лаке црвене латице су се распламсале. Први цвет је пољуљао наредна три, наредна три наредна девет… Харун је проузроковао талас који се брзо ширио захваљујући и ветру. Како се талас ширио пољем, из цветова су излазили свици. Светла свитаца осликавала су се у Рејиним очима. Била је одушевљена. Харун је сео ближе Реји. Напунио је чаше пенушавим вином. Пили су, гледали у мак, гледали у свице, причали, а касније су се први пут пољубили.
Заволели су једно друго.
Прошло је неколико месеци њихове везе и љубави. Реја је завршила факултет, а Харун је похађао четврту од пет година.
„Сећаш ли се оног конкурса за посао у иностранству на који сам се пријавила пре два месеца?“, питала је Реја Харуна.
„Да?“
„Примељена сам пошто сам завршила факултет. Зар то није сјајно?“
„Д-да… Јесте“, одговорио је Харун збуњено, са погледом у једну тачку на поду.
„Опусти се, и даље можемо успети, само ћемо се ређе виђати.“
Реја је отишла и више се никада није вратила.
Прошле су године, Харун је и даље био у истом граду, а Реја и даље у иностранству. Једном је Харун срео Рејине другарице. Питао их је о њој.
„Да, чујемо се повремено телеграмима. Не знам да ли знаш“, рекла је једна од другарица, „али Реја има потпуно нови живот. Она се удала и има једно дете.“
„Могу ли да добијем њену адресу?“
„Бојим се да не:“
„Онда, могу ли да вам дам једну коверту да јој пошаљете ви?“
„Може.“
Реја је једног дана ушла у свој стан са поштом у рукама. Почела је да листа коверте од уласка.
„Стигла сам, драги.“
„У реду“, одговорио је човек из дневне собе.
У једном тренутку, Рејим муж је чуо како Реја плаче. Када је дошао до ње, видео је да у рукама држи отворену коверту и цвет мака.
„Шта је то?“
„Ма, ништа.“
Харун је неколико месеци после тога погинуо у саобраћајној несрећи. „Имао је висок ниво алкохола у крви“, рекли су доктори.
На дан његове сахране, падала је киша. Поред откопане рупе, лежао је затворени сандук. Место је врвело од ожалошћених људи са кишобранима.
У једном тренутку, дошла је једна жена у црној хаљини и црним салонкама. Људи око ње нису могли да јој виде лице од огромног кишобрана.
„Увек ћу те волети“, прошапутала је када је на сандуку оставила букет црвеног мака.
Аутор: Јован Ђорђевић
Текст лекторисала: Јелена Алексов
