Потцењеност обичног разговора често је последица прецењености амбијента, шљаштећих предмета и посебних услова у којима се саговорници налазе. Када се сви ефекти занемаре, остаје појединац и његова неиспричана прича. Овог пута појединац је млади уметник Ђорђе Ћорић, студент четврте године Академије уметности у Новом Саду, на смеру графика. Кроз један спонтан разговор, непрестане анегдоте и фотографије које су пратиле све описане ситуације сазнало се не само о једној уметности већ и о једном заборављеном умећу живљења.
Па, ето мало од незаборавног разговора за читаоце:
Ђорђе, можда ће звучати као баналност, али зашто баш графика?
-Хм, то је чудна прича. Ја заправо нисам познавао довољно графику као технику у средњој школи. Како сам кренуо на припреме за Академију, схватио сам ширину графике као медија стварања, где је цртеж примарни аспект, а обликовање оно што следи из основе.-
Која то техника постаје твоја окупација и колико си самостално дошао до сопственог израза а колико уз помоћ и савете других?
-Техника линогравура, коју желим све више да обогатим комбинујући линогравуру и колографију је свакако техника која мени највише одговара. Ипак, и линогравура (процес дубоке штампе) и колографија су технике новијег доба и сам линеарни поступак одговара мом сензибилитету и времену у којем стварам. Ако ме питаш, колико је рад мој сопствени труд, а колико знање и помоћ других морам рећи да је свакако, као и у свему у животу, лично интересовање појединца оно што игра велику улогу. Али, једно велико знање о техници сам свакако научио на факултету. Јер, графика се своди на рад и на пробне отиске који настају, тако да све што учиш најпре прво испробаваш.
Оно што ти добијеш на пробном отиску је увек једно ново искуство за тебе. На факултету, свакако, професори су очекивали питања и потпитања и моја заинтересованост и жеља за што већим изазовима им је годила, јер је истовремено алудирала да знање заиста бива пренесено и да у процесу стварања увек постоје недоумице али и искуства искуснијих и старијих који су прошли одређене препреке технике.-
Колико је труд био награђен и мада познајући твоју скромност, које је то незаборавно такмичење и награда која је обележила претходну годину?
-У време када у земљи култура и уметност бивају запостављени, велику улогу имају професори који нас обавештавају и непрестано упућују на конкурсе. Конкурса има у нашој земљи и ја сам заиста срећан што сам и сам био учесник многих. Ипак, прича о Тузли, која видим да вас је заинтересовала, је једна истовремено ,,незгодна” али за мене веома значајна прича. Наиме, 2015. године учествовао сам са три графике на Интернационалном биеналном фестивалу портрета у Тузли. Када је дошао тренутак да пошаљем радове, још увек сам имао три недеље пре истека рока. Босна и Херцеговина ми се учинила близу и заиста сам веровао да ће радови брзо стићи на адресу. Повратна информација није стизала и било је напетости и нервозе, али када сам видео да је рад коначно прошао, то је био осећај и олакшања и среће, који ће по добијеној награди заиста променити све.
Редовне повратне информације и контакт са људима из галерије, који су ме обавештавали о кретању мојих радова и њиховом коначном доспећу су ми изузетно значили. Како сам нисам могао да присуствујем свечаностима доделе награда и видим реакцију на лицима оних који су ми најбитнији- публици можда сам остао ускраћен контакта самог портрета и посматрача, који ми је толико битан, али овај корак је тек један велики почетак. Међу пристиглим радовима из целог света ја сам успео да добијем награду публике за портрет, и то је нешто неописиво.-
Као што сваки велики уметник, а посматрајући твоје досадашње успехе не сумњамо да ће исти епитет и тебе да краси, кажи нам како започињеш сам процес стварања графике и шта је оно што постаје твоја главна преокупација?
-Мој рад не почиње онда када ја узмем плочу и кренем да радим на њој, већ се бавим једним социјалним аспектом из једног критичког угла гледања на стварност. Тражим људе у којима видим ону чисту, неискварену, још увек постојећу емоцију која чини бит самог човека. Васпитан сам тако и то заиста носим из своје породице, чисту емоцију увек знам да препознам. У данашње време мање ценимо једни друге, а више ценимо технологију која нам причињава тренутно задовољство. Из тог разлога сам се окренуо људима старије доби јер сам неко ко гаји однос целине према детаљу, волим да истражујем боре и ситне појединости које носи лик. Изузетно пажљиво бирам људе који носе ту једну неисквареност и доброту. Мислим да као једина бића која имамо дар комуникације путем говора временом губимо исти. Зато и тражим људе који цене један обичан разговор. Када нађем одређен тип човека, прилазим му, представљам се на одређен начин, откривам себе и заузврат добијам оно што ми је потребно. Када се представим на искрен начин, људи се сами отварају. Сам чин разговора је један велики добитак за мене. Сваки портрет прати и моје бележење исказа и разговора са особом. Приче које чујем су једно невероватно искуство и то је уметност. Карактер је прича, а портрет је одраз карактера који откривам. Покушавам да откријем тај унутрашњи свет који се крије иза спољашњости. Тражим искуство и у процесу старења проналазим уметност живљења.-
Шта је оно што препознајеш да понекад недостаје у данашњици, шта би и сам променио у свом окружењу и, наравно, у времену често наметаних образаца, шта је за тебе естетика?
-Данашњој омладини фали искрености и поверења. Ухватим себе да ме криви време у којем живим. Чини ми се да нема више тајновитости, јер живимо у времену где се крећемо из крајности у крајност. Ја поредим чисту емоцију са брзином у којој заборављамо најближе и најдраже, мислећи да губимо време, али које време заправо?
Хм, естетика. Па одговор свакако неће бити уобичајен, али моји радови и сами указују на то. Естетика је за мене оно што је избраздано споља а чисто и нежно изнутра, спој младости и искуства у једном.-
Шта је оно што теби пружа сатисфакцију и радост стварајући уметност ?
Одабир људи је једно задовољство, разговор са њима је једно заовољство а рад, колико год тежак, носи оно крајње уверење да ће дело испасти добро. У самој графици најчудеснији осећај је када радите пробни отисак, јер ви на саму матрицу стављате папир, провлачите кроз пресу, након тога ви тај папир подижете и видите шта сте добили, а немате представу шта ће настати. Када вам отисак успе и нема велике непоправљиве грешке, нема ни бољег а ни лепшег осећаја.-
    |
Најтежи рад и истовремено твој највећи изазов?
-Најтежи подухват био је мој највећи портрет у графици, Отисак живота 7- два папира димензија 100cm x 70cm, све плоче целокупне димензије 125cm x 90cm. Сам рад је био напоран, јер га је пратила прича једног изузетног старца, коју сам прочитао на интернету. Био сам на ивици суза, јер прича је била живот и судбина једне чисте емоције. Себе је представио као љуску ораха док је у унутрашњости још једно велико дете, иако стар још увек млад у души. Искреност, поглед, сузне очи и лице пуно бора.-
Живот изван атељеа, у студентском дому, је још једна прича и авантура за себе. Како она изгледа ?
-Студентски живот у дому је једно велико искуство. Дешавају се невероватне и непоновљиве ситуације које човек не може да опише онима који то нису искусили. То је једна велика кућа у којој сам упознао људе за цео живот, различитих интересовања, али суштински једнаких. Једноставност и лепота у дружењу, дељењу хране, финансија, учењу у читаоницама до касних јутарњих сати. Научиш поштовати друге, пошто препознајемо како муку тако и срећу која нам је врло често заједничка.-
И на крају, које су то мале ситнице које твој дан чине лепшим?
-Мале ситнице су свакако разговор, осмех, пружена рука, парче хлеба када затреба па ти донесе комшија, када те неко позове на славље јер он слави нешто велико а ти си ту да то славље увеличаш, смех и наравно фотографије са свих дешавања, јер ће нас то спајати до краја.-
Лепо је разговор водити у правом друштву, а још је лепше када те разговор нечему научи. И како год се чинило исто,свако од нас је јединка за себе. Неко се у мноштву других лица вешто скрива од ока посматрача. Неко пак посматра лице које наизглед никада неће проговорити и проналази начин да проговара уместо њега. Једна таква јединка, живог духа и још живље уметности, био је мој саговорник Ђорђе Ћорић, и да га не познајете, његова графика ће упознати вас.
Разговор водила: Миљана Миланковић
