УБИЈМО ПРЕЈАКОМ РЕЧЈУ

22. 03. 2016. године премијерно је на великој сцени Народног позоришта Сомбор одржана представа „Гоголанд“ редитеља Андраша Урбана, по мотивима мађарског писца Јаноша Херцега. И ова реченица би била сасвим довољна да одете и присуствујете наведеном Делу. Дело, великим словом.
Андраш Урбан, још једном, показује колико је потребно бити свестан човек данашњег друштва и шта политичка манипулација тежи да учини. Народно позориште Сомбор одувек има добар глас, глас који не ћути. Ово позориште је такође познато по истанчаном укусу за одабир редитеља који ће у њему стварати, као и глумаца који ће чинити овај непревазиђени ансамбл. У односу на Урбанову представу можемо посматрати и то позориште малог града као што је Сомбор. Осим што говори о манипулативној политичкој сцени која влада нашом државом, Андраш своје Дело ствара и са питањима данашње културне сцене. Колико је један уметник спреман да трпи и ћути зарад свога успеха? Како публика види један ансамбл? О чему се прича после представе?

ФОТО: Милан Ђурђевић

Ова представа је детаљно обухваћена уметност, која подразумева и детаљно урађену сценографију, симболично осветљење, симболичне статуе. Ништа није довољно добро што нам се да. Ништа није довољно свето. Око не сме да пропусти ни један сегмент ове представе, а ни неће, јер ова представа сваког иоле разумног човека довешће и до суза, страха и жеље за бољим. Ништа не сме да се превиди. „Гоголанд“ је антиутопијска држава у којој влада диктатура. Демократија је овде приказана онаква каквом се данас располаже. Сцена је празна, испуњена димом. Тек после, попуњава се средствима која оправдавају дела. Урбан не преза од натуралистичких приказа. И не треба. Свега тога заиста има, све то покушава да се сакрије од обичног човека који први до костију осећа последице делања своје државе. Такође, у представу су убачене песме. Зашто? Зато што је гласно, зато што се боље памти. Користећи исту музичку матрицу одређених тактова и понављањем истог текста, Урбан смислено делује на публику и на моћ понављања, не би ли народ чуо у чему је заиста проблем.

ФОТО: Милан Ђурђевић

Данас је позориште „шекспировско“ – тамо може да се каже свашта, а да те не схватају озбиљно. Притом то место је једино које говори ствари онакве какве заиста јесу. И у време Шекспира владала је борба за опстанак ових институција. Ове године обележава се 400 година од смрти овог великог писца, заслужног за развој позоришта. 400 година после, Урбан се пита – шта публика данас види у позоришту? Директно, са још једним симболичним светлосним ефектима, осветљава се цела сала, фокус је постављен како на глумце, тако и на публику. Глумци током целе представе носе маске кловнова. Људи током целог живота носе своје маске. Шта ћемо кад се проспе светлост по нама? Шта ћемо кад се гледамо у очи? Хоћемо ли дозволити да ове године „славимо“ нестанак позоршта, 400 година после смрти по некима и зачетника истог? Култура је оно што нас представља, дефинише и обогаћује. Не дозволимо да се заборави. Не дозволимо да се заборавимо.

ФОТО: Милан Ђурђевић

Посебно бих навела сваког глумца понаособ који ову представу формира до поменутог Дела, рекавши свој став, борећи се против свега што им смета. Пасиван човек је мртав човек. Реч је вечан споменик.

Глумци представе ,,Гоголанд“ су: Ивана В. Јовановић, Биљана Кескеновић, Саша Торлаковић, Ненад Пећинар, Милица Јаневски, Бранислав Јерковић.
Музичари за бубњевима и клавиром су Немања Бубало и Лазар Лазаревић.

Ауторка: Горица Радмиловић

Scroll To Top