БОРЕ У КОЈИМА СЕ ОГЛЕДА СВЕТ

Потцењеност обичног разговора често је последица прецењености амбијента, шљаштећих предмета и посебних услова у којима се саговорници налазе. Када се сви ефекти занемаре, остаје појединац  и његова неиспричана прича. Овог пута  појединац  је млади уметник  Ђорђе Ћорић, студент четврте године Академије уметности у Новом Саду, на смеру графика. Кроз један спонтан разговор, непрестане анегдоте и фотографије које су пратиле све описане ситуације сазнало се не само о једној уметности већ и  о једном заборављеном умећу живљења.

 Па, ето мало од незаборавног разговора за читаоце:

Ђорђе, можда ће звучати као баналност, али зашто баш графика?

-Хм, то је чудна прича. Ја заправо нисам познавао довољно графику  као технику у средњој школи. Како сам кренуо на припреме за Академију, схватио сам ширину графике као медија стварања, где је цртеж примарни аспект, а обликовање оно што следи из основе.-

Која то техника постаје твоја окупација и колико си самостално дошао до сопственог израза а колико уз помоћ и савете других?

-Техника линогравура, коју желим све више да обогатим комбинујући линогравуру и колографију је свакако техника која мени највише одговара. Ипак,  и линогравура (процес дубоке штампе) и колографија су технике новијег доба и сам линеарни поступак одговара мом сензибилитету и времену у којем стварам.  Ако ме питаш, колико је рад мој сопствени труд, а колико знање и помоћ других морам рећи да је  свакако, као и у свему у животу, лично интересовање појединца оно што игра велику улогу. Али, једно велико знање о техници сам свакако научио на факултету. Јер,  графика се своди на рад и на пробне отиске који настају, тако да све што учиш најпре прво испробаваш.

485116_1240144539336437_1602226708383458358_n

Оно што ти добијеш на пробном отиску је увек једно ново искуство за тебе. На факултету, свакако,  професори су очекивали питања и потпитања и моја заинтересованост и жеља за што већим изазовима им је годила, јер је истовремено алудирала да знање заиста бива пренесено и да у процесу стварања увек постоје недоумице али и искуства искуснијих и старијих који су прошли одређене препреке технике.-

Колико је труд био награђен и мада познајући  твоју скромност, које  је то незаборавно  такмичење и награда која је обележила претходну годину?

-У време када у земљи  култура и уметност бивају запостављени, велику улогу имају професори који нас обавештавају и непрестано упућују на конкурсе.  Конкурса има у нашој земљи и ја сам заиста срећан што сам  и сам био  учесник многих. Ипак, прича о Тузли, која видим да вас је заинтересовала, је једна истовремено ,,незгодна” али за мене веома значајна прича. Наиме,  2015. године учествовао сам са три графике на Интернационалном биеналном фестивалу портрета у Тузли. Када је дошао тренутак да пошаљем радове, још увек сам имао три недеље пре истека рока. Босна и Херцеговина ми се учинила близу и заиста сам веровао да ће радови брзо стићи на адресу. Повратна информација није стизала и било је напетости и нервозе, али када сам видео да је рад коначно прошао, то је био осећај и олакшања и среће, који ће по добијеној награди заиста променити све.

Редовне повратне информације и контакт са људима из галерије, који су ме обавештавали  о кретању мојих радова  и њиховом коначном доспећу су ми изузетно значили. Како сам нисам могао да присуствујем свечаностима доделе награда  и видим реакцију на лицима оних који су ми најбитнији- публици можда сам остао ускраћен контакта самог портрета и посматрача,  који ми је толико битан, али овај корак је тек један велики почетак. Међу пристиглим радовима из целог света ја сам успео да добијем награду публике за портрет, и то је нешто неописиво.-

Као што сваки велики уметник, а посматрајући твоје досадашње успехе не сумњамо да ће исти епитет и тебе да краси, кажи нам како започињеш сам процес стварања графике и шта је оно што постаје твоја главна преокупација?

-Мој рад не почиње онда када ја узмем плочу и кренем да радим на њој, већ се бавим једним социјалним аспектом из једног  критичког угла гледања на стварност. Тражим људе у којима видим ону чисту, неискварену, још увек постојећу емоцију која чини бит самог човека. Васпитан сам тако и то заиста носим из своје породице, чисту емоцију  увек знам да  препознам. У данашње време мање ценимо једни друге, а више ценимо технологију која нам причињава тренутно задовољство. Из тог разлога сам се окренуо људима старије доби јер сам неко ко гаји однос целине према детаљу, волим да истражујем  боре и ситне појединости које носи лик. Изузетно пажљиво бирам људе који носе ту једну неисквареност и доброту. Мислим да као једина бића која имамо дар комуникације путем говора временом губимо исти. Зато и тражим људе који цене један обичан разговор. Када нађем одређен тип човека, прилазим му, представљам се на одређен начин, откривам себе и заузврат  добијам оно што ми је потребно. Када се представим на искрен начин, људи се сами отварају. Сам чин разговора је један велики добитак за мене. Сваки портрет прати и моје бележење исказа и разговора са особом. Приче које чујем су једно невероватно искуство и то је уметност. Карактер је прича, а портрет је одраз карактера који откривам. Покушавам да откријем тај унутрашњи свет који се крије иза спољашњости. Тражим искуство и у процесу старења проналазим уметност живљења.-

Шта је оно што препознајеш да понекад недостаје у данашњици, шта би и сам променио у свом окружењу и, наравно, у времену често наметаних образаца, шта је за тебе естетика?

-Данашњој омладини фали искрености и поверења. Ухватим себе да ме криви време у којем живим.  Чини ми се да нема више тајновитости,  јер живимо у времену где се крећемо из крајности у крајност. Ја поредим чисту емоцију са брзином у којој заборављамо најближе и најдраже, мислећи да губимо време, али које време заправо?

Хм, естетика. Па одговор свакако неће бити уобичајен, али моји радови и сами указују на то. Естетика је за мене оно што је избраздано споља а чисто и нежно изнутра, спој младости и искуства у једном.-

Шта је оно што теби пружа сатисфакцију и радост стварајући уметност ?

Одабир људи је једно задовољство, разговор са њима је једно заовољство а рад, колико год тежак, носи оно крајње уверење да ће дело испасти добро. У самој графици најчудеснији осећај је када радите пробни отисак, јер ви на саму матрицу стављате папир, провлачите кроз пресу, након тога ви тај папир подижете и видите шта сте добили, а немате представу шта ће настати. Када вам отисак успе и нема велике непоправљиве грешке, нема ни бољег а ни лепшег осећаја.-

Најтежи рад и истовремено твој највећи изазов?

-Најтежи подухват био је мој највећи портрет у графици, Отисак живота 7- два папира димензија 100cm x 70cm, све плоче целокупне димензије 125cm x 90cm. Сам рад је био напоран, јер га је пратила  прича једног изузетног старца, коју сам прочитао на интернету. Био сам на ивици суза, јер прича је била живот и судбина једне чисте емоције. Себе је представио као љуску ораха док је у унутрашњости  још једно велико дете, иако стар још увек млад у души. Искреност, поглед, сузне очи и лице пуно бора.-

Живот изван атељеа, у студентском дому, је још једна прича и авантура за себе. Како она изгледа ?

-Студентски живот у дому је једно велико искуство. Дешавају се невероватне  и непоновљиве ситуације које човек не може да опише онима који то  нису искусили. То је једна велика кућа у којој сам упознао људе за цео живот, различитих интересовања, али суштински једнаких. Једноставност и лепота у дружењу, дељењу хране, финансија, учењу у читаоницама до касних јутарњих сати. Научиш поштовати друге, пошто препознајемо како муку тако и срећу која нам је врло често заједничка.-

И на крају, које су то мале ситнице које твој дан чине  лепшим?

-Мале ситнице су свакако разговор, осмех, пружена рука, парче хлеба када затреба па ти донесе комшија, када те неко позове на славље јер он слави нешто велико а ти си ту да то славље увеличаш, смех и наравно фотографије са свих дешавања, јер ће нас то спајати до краја.-

Лепо је разговор водити у правом друштву, а  још је лепше када те разговор нечему научи. И како год се чинило исто,свако од нас је јединка за себе. Неко се у мноштву других лица вешто скрива од ока посматрача. Неко пак посматра лице које наизглед никада неће проговорити и проналази начин да проговара уместо њега. Једна таква јединка, живог духа и још живље уметности,  био је мој саговорник Ђорђе Ћорић, и да га не познајете, његова графика ће упознати вас.

Разговор водила: Миљана Миланковић

Scroll To Top