Алмаса, твој Месец је воду узео Сахари
И то није казна, већ милост прстију свемира.
Знај, пустиња је само један начин дисања
А таквом дисању, плућа нису материца
И грло није колевка у којој дете плаче.
Песак под твојим стопалима најлепше прича
Када су ти стопала боса и када ти се хиџаб
Одвоји од лица као кора од дрвета које грли.
У далеку жељу туђег ока тада те ветар увије
И постојиш као захир, овенчан кобним усудом.
Када си била зрно, Алмаса, твој отац ти је певао
О сенци која те је дозвала са пресушених извора
Док се лажно сунце у устима случајног човека
Са језиком играло Бога, челика и доброг времена.
Алмаса, небо које не зна како да створи кишу
И Сунце ће лако у облак закопати. Отровати птице.
Постоје светови у којима си само тело једног имена Које се никада млека са мајчине дојке није напило. Једног дана, пожелећеш да те је мање било
И док се твоји дланови буду опраштали од зрелог воћа Прва река у Сахари, потећи ће из твојих зеница,
Дете у твом наручју назваће те својом богињом
И схватићеш да сва она путена љубав
Која се догоди у дану који се зове Умирање
Никада неће скинути Земљу
Са високог плафона васионе.
Аутор: Немања Драгаш
