КАКО СМО РАСПЛАКАЛИ ЕМИНУ

„Важи, Едита, наручите карте, идемо еђут (együtt – мађ. заједно)!“, тетка је разговарала телефоном. „Браниславе, идеш и ти. Не можеш да студираш овде три године а да не знаш где и с ким живиш!“ – Нисам могао да одбијем одлазак у Новосадско позориште (Újvidéki Színház).

Гледам велики плакат у холу. OPERA ULTIMA. Редитељ: Кокан Младеновић. Превод на српски емитује се на сценском порталу. Отварају салу, публика улази. „Jó estét“, жели ми девојка на улазу у салу, и цепа карту. Представа почиње.

Испред завесе седе запослени у администрацији позоришта и отварају коверте. На порталу је исписано: „Један обичан дан у Новосадском позоришту…“ – Међутим, у једној коверти стигло је наређење – да се игра опера! Позориште нема услова да приреди оперу. Али нико не мари за то да им уз наређење упути и средства, од глумаца се очекује да су способни да се снађу и импровизују. И они се труде да организују оперу: постављају картонски оркестар и сценографију. Певају уз матрицу. Опера – „Севиљски берберин“.

На сцени је све сјајно! Сви су обучени у бело, весели, разиграни, покушавају да талентом надоместе сценографске и костимографске недостатке. Али мучени егзистенцијалним бригама, понекад изгубе концентрацију и вољу на позорници. Приватни живот их омета у глуми: улази на сцену, меша се у представу, развлачи их по сцени и одвлачи их са сцене на којој ноктима и зубима покушавају да се задрже. – „Ако волиш позориште мораш да одеш из њега, да га не би замрзео.“

Несташни Херувим, чији ентузијазам не слаби, понесен ужареном атмосфером на сцени, у једном тренутку усхићења (лудила) потпаљује позориште. Узбуна! Метеж! На врхунцу представе спушта се завеса и моле нас да изађемо на паузу.

Други чин је завијен у црно. Нема опере. „Опера је изгорела. И ми смо са њом.“ Од позоришта остало је само згариште. Али глумци се не дају зауставити. Представа се наставља. „Фигарова женидба“ – чин први.

Публика није спремна на промену која следи. Нема ничега из првог дела. Изгорела је сценографија, изгореле су емоције.

Брак се не заснива ради стварања породице, него ето, тако… „Tango d’amore“ –  али само за једног. За жену у хладној брачној постељи, која је гора него смрт. Нема љубави у таквом друштву у ком да би се успело људи газе једни преко других, не марећи за то да сачувају част. Блудни гроф, ухвативши у превари своју преварену жену, брани своју част(!) тако што шаље Херувима у рат. „Зар је опет рат?“, пита Херувим. „Овде је увек рат!“, одговарају му. Ко хоће да успе, мора да „даје оно што има, да не би морао да даје и оно што нема“. – „Такво је време. Такво је време!“ – „У овакво време они траже оперу!“ – Хтели су оперу. Добили су оно што су хтели.

Други чин тако погађа публику да нико не остаје равнодушан. Више нема смеха у сали. Неко  говори оно што сви знају, а пред тим сагињу главу. У публици су погнули погледе. Чак и они што читају превод. Не морају више да читају – све се сад разуме. – „Глумци пељеше сиротињу, јер они који имају неће да дају.“ „Политичари глуме поштење, лекари глуме хуманост, попови вернике… Сви нешто глуме.“ – Зато глумци немају простора за рад. – „Нећу да глумим. Сад само читам текст.“

„Овај комад је једном покренуо револуцију. Главе су се котрљале улицама…“, завршава Фигаро.

Неколико тренутака било је потребно да се тргнемо из шока. Снагу пробуђених и нагомиланих емоција ослободили смо у громком аплаузу! Разорним пљескањем публика је погодила глумце, а посебно те вечери – срце главне глумице. Тако смо расплакали Емину.

Након представе, публика излази у тишини. Нико не коментарише. Неко је рекао оно што сви знају. Све се разуме.

Аутор: Бранислав Чурчов

Scroll To Top