АЛМАСА

Алмаса, твој Месец је воду узео Сахари

И то није казна, већ милост прстију свемира.

Знај, пустиња је само један начин дисања

А таквом дисању, плућа нису материца

И грло није колевка у којој дете плаче.

Песак под твојим стопалима најлепше прича

Када су ти стопала боса и када ти се хиџаб

Одвоји од лица као кора од дрвета које грли.

У далеку жељу туђег ока тада те ветар увије

И постојиш као захир, овенчан кобним усудом.

Када си била зрно, Алмаса, твој отац ти је певао

О сенци која те је дозвала са пресушених извора

Док се лажно сунце у устима случајног човека

Са језиком играло Бога, челика и доброг времена.

Алмаса, небо које не зна како да створи кишу

И Сунце ће лако у облак закопати. Отровати птице.

Постоје светови у којима си само тело једног имена Које се никада млека са мајчине дојке није напило. Једног дана, пожелећеш да те је мање било

И док се твоји дланови буду опраштали од зрелог воћа Прва река у Сахари, потећи ће из твојих зеница,

Дете у твом наручју назваће те својом богињом

И схватићеш да сва она путена љубав

Која се догоди у дану који се зове Умирање

Никада неће скинути Земљу

Са високог плафона васионе.

Аутор: Немања Драгаш

Scroll To Top