Сећам се као
Тешког злата
Никад око врата.
Помогла ми је да знам ко сам.
Сетим се
Кад год се доведем до колена
Као два бела месеца.
Рекла сам њима, свим твојима:
Take five
Не јер знам да волиш то,
Него да те нико никад у очи не погледа.
Извини, ти што увек плешеш сама
Опрости срцу што ти је неповратност у пакао.
Такви као ти су, сама, могли да говоре
Али само Једном.
Заливаш се сланом водом
Из очних дупљи испод стакленог звона.
Свет је велики, а ти немаш куд.
Нема нико као што смо ми,
Ни потомка људског.
У нашим крилима су туђе мисли,
Ко срце, а около тврда кора, јетко воће
Признај, лепо је видети војника на улици
У нимфоманији самоће.
Ауторка: Горица Радмиловић
