Витови фељтони: на стазама времена

Ослушни понекад, тако кришом,
и чућеш како кисну наше кости
под тамо неком тамном кишом
у тој свијетлој будућности.

У делу текста о поезији рекао сам на једном месту да је Вито Николић писао срцем. То је његов пријатељ Милорад Бошковић у књизи „С краја на крај заборава“ истакао да је „књига фељтона, путописа, репортажа и записа Витомира Вита Николића писана као и његова поезија откуцајима дамара“. То се сваком читаоцу Витових текстова намеће као закључак, без обзира о чему Вито пише.

Пажљив читалац ће лакше уочити везу измеђи Витове поезије и његових фељтона. То је она фина црта која везује његове песничке друмове, приче о старим добрим временима, случајне или намерне епитете при описима места, времена, навика и обичаја, неизбежну лакоћу приповедања, која је израз неспорне песничке слободе и истинске духовне неспутаности, која му је омогућавала често неочекиване закључке и повезивања.

Народно памћење је Вита одвукло многим стазама Црне Горе, од неолита, преко Хомера, Стевана Немање, Вука Мандушића и Вука Манитога, па до земљотреса из осамдесетих година прошлог века. Он наилази и налази (понекад на граници вероватног, у претпоставци) памћење које је слојевито прекривено прашином времена, он инвентивно претпоставља, замишља, песнички транспонује.

„Ја се тиме бавим као пјесник, а не као научник, па се може десити да негдје претјерам у каквом детаљу, али у генералном плану грешке не може да буде“ – објаснио је Вито у интервјуу „Побједи“ 1991. године. О начину на који је сагледавао чињенице, најбоље је да цитирамо њега самог из текста под, за њега симболичним, насловом „Отишао је један друм“: „О старим друмовима као и о старим ратницима, никада не ваља казати ружну ријеч. Они су храбро кренули у простор и неизвјесност, часно служили док је требало да служе, а сада, када их млађи, љепши и сигурнији друмови смјењују, они се, уморни и прашњави, повлаче у страну да се још коју годину бијеле у видику све док их једног прољећа упорна трава не одвуче у вјечни мир и заборав.“

Бошковић у Предговору књизи С краја на крај заборава анализира овај вид Витовог рада па опрезно констатује – „своју особену, антрополошку, истраживачку и лингвистичку „поетику“ неријетко танану и ризичну изграђивао је ослањајући се на провјерену литературу и научне ауторитете. На крају Бошковић о књизи коју је припремио, с правом, иако уз ону пријатељску ноту од које не могу да побегну познаници и савременици Витови, закључује: „Шта остаје послије свега? Филозофско мирење са животом и слика о човјеку, пјеснику и пријатељу, његовом чудном начину живота, који се одвијао у непрекидном кретању и читању знакова на камену и на лицу земље, што их претходници оставише као поруке, прије него их је заувијек покрила тама заборава. У тамне ходнике медитеранских облика, Вито као продужетак властитог трагања уноси свјетлост. Стога је, поред осталог, С краја на крај заборава књига необична, даровита, наоко дивергентна, али негдје у својој унутрашњости изграђена чврстом логиком.“

Фото: Димитрије Јаничић, Витомир Вито Николић, 1979. Насловна: Димитрије Јаничић

Ту чврсту логику Витову може да уочи и схвати само читалац који прати његове текстове од почетка до краја. Та чврста логика је пре Витова жеља, коју је он својом поетском логиком и приступом, утемељи као начин размишљања, негде на средини између легенде, песничке уобразиље и научничке логике. Има свега тога у текстовима Витових фељтона. Препознатљивост легенде, којој су генерације наших предака остајале верне све до наших дана, узбудљивост прошлих времена, чешће означених као добра, златна стара времена вредна памћења, а можда и жеља да ту прошлост учинимо лепшом, јер нам писани документи не могу противречити, јер их и нема. Назначићемо неке теме дотакнуте или шире обрађене у Витовим фељтонима, остајући верни начину размишљања приређивача књиге С краја на крај заборава.

Прво поглавље, које је приређивач назвао Полако улазим забораву у траг на педесетак страна садржи веома разноврсну тематику. Вита је, очигледно, подстакла тада актуелна хипотеза о јадранској Троји Мексиканца Прајса, па је и сам правио доста хипотеза. Своје посебно интересовање поклонио је такозваној међи Вука Манитога, том „европском кинеском зиду“. То је, опет, изазвало да се истраже (през)имена и топоними настали од корена речи „вук“, што је, опет, Виту отворило низ могућности за веома широко разматрање ове теме. Он ту тему проширује и на грчки, односно римски период историје, упоређује садашње и некадашње називе многих места, па је његово инсистирање на многим недоумицама заосталим из магле времена заокупљало, интригирало читаоце, подстичући их да му испричају и своја сазнања о тој теми. Појавила се посебно интересантна тема – лик Вука Мандушића, показујући Његошевог лирски интонираног Мандушића, као само део симбола. Правећи паралеле између Ликинија Монтане и имена „горски вук“ Вито је додирнуо још једну необрађивану, а интригантну тему. Село Перој у Истри је само успутни детаљ, а појавиле су се и теме о лажном цару Шћепану, о „севсовом“ благу, граду Рисну, Вучјем долу…

Другом поглављу књиге приређивач је дао наслов Огледи из народног памћења. Ту се Вито окренуо траговима усменог памћења, легендама, топонимима, али на начин како су запамћени у народу. Ту је могао још шире да разигра песничку имагинацију, али је он остајао на ивици могућег. И у овом делу је настављена прича о имену „вук“, о обожавању вука, а онда и веровање о наслеђивању вучјих способности. Обрађен је мач „вуковац“, а израз „горски вуци“, у овом делу је разматран на нешто другачији начин. У овом делу доста је говора о Дукљи и Рибници, посебно о Немањином граду, а затим о династичким родословима. Он говори о повезивању родослова Стефана Немање са Константином Великим, односно Лицинијем. Успут је писао и о пореклу Дрекаловића, према белешци војводе Марка Миљанова. Цар Дукљан и Дарданија нашли су своје место у тим фељтонима. Поглавље о ватри и Шаљићевом мелему, захваљујући познатој америчкој глумици Кити Свон, није избегло његовом интересовању. Део под овим насловом, иако се тешко може говорити о тематској подели ових текстова, такође обухвата педесетак страна.

Наредни део књиге насловљен је Црна Гора – ризница европског памћења почиње Витовим анегдотским разматрањем познате реченице о „добрим старим временима“. Констатација његовог пријатеља Бања Шарановића добро му је дошла да се иронично нашали на рачун тога. „Када земљом потекоше мед и млијеко, мени се сломи кашика“.

Повод за овакав приступ су и трагови млековода у Стабнима о којима пише Вито. Он се затим упустио и у тумачење израза „бијеле паре за црне дане“, повезујући и то са млеком. Топоними који у корену имају реч „корита“ су посебно обрађени, а веома је занимљив текст и смела хипотеза о неолитском водоводу, а да и не помињемо градове који се крију у пољима (Пољица, Пољане и друго, град = полис).

Мора се признати да је Вито веома досетљиво тражио и налазио занимљивости на просторима Црне Горе, да је вешто повезивао историјске чињенице, народно предање, науку и песничку имагинацију. Резултат су били новински текстови који су изазивали неподељено интересовање читалаца, што значи и значајно утицали на тираж листа..

Нећемо посебно разматрати наредно поглавље које је приређивач назвао Трагом сензационалне хипотезе мексичког филолога. То је и Виту отварало широко поље за нове хипотезе којима је повезивао Троју, Грке и Хомера са Црном Гором. Разуме се и овога пута уводећи постојећа места, живе воде, људе као Душана Васиљевића и тражење капије између светова, да би остао при тврдњи(?) „Троја је ту негдје“, а Котор прогласио градом одбеглих Тројанаца. Ту се нашла и тврдња да је Дукља старија од Атине, тумачење израза „трта врта Рубежани“ (село са границе памћења, поред села Границе) да би завршио са текстом о знаменитим црногорским старцима (Старац Макарије, Иван Боројевић Старовлах).

Други део књиге носи заједнички наслов Заточници исте тајне. Тај део књиге почиње текстом о Стефану Немањи. Вито разматра непостојање грађанског имена Стефана Немање, везујући значење латинског израза „но магно“ (=не велики=немања), затим се поиграва са „малим богом (Богић Богићевић), говори о штампару Божидару Вуковићу, опет се враћа на раније описане „горске вукове“, пише о култу светог Ђорђа, о малом Радојици, Пипину Малом и Карлу Великом, да би све то упоређивао са црногорским људима и местима, а наставио је о Шћепану Малом којим је и завршио овај део.

Познати аутор великог броја епских песама Тешан Подруговић изазвао је шире Витово интересовање, пошто је пореклом са црногорског крша. Вук Караџић је од Тешана забележио већину песама о Марку Краљевићу, а од осталих Женидбу Душанову, неке песме о Старини Новаку, Стојану Јанковићу и Сењанин Тадији и неке веома добре народне приповетке.

Према Вуковим подацима Тешан је рођен у Казанцима. Вук га је нашао у Срему, па је ту и бележио песме од њега. Вук га је високо ценио. Уметничку вредност песама које је забележио од Тешана Вук ставља испред оних које су му казивали Филип Вишњић и Старац Милија. Вито из Тешанових песама посебно цитира стихове које многи понављају као непролазне истине. Тако он цитира „Тешко свуда своме без својега“, или „Којој овци своје руно смета, онђе нема ни овце ни руна“. Подруговић (то презиме је сам себи дао, јер је величином био човек и пола другога) је био не само аутор епских песама, већ и познати јунак у борби, који је, између осталог, у боју на Дубљу ухватио и књазу Милошу довео турског заповедника Ибрахим-пашу. Прича о Голији и Казанцима, селу у коме су упоредо стајали црква и џамија, селу на граници у коме се Тешан (под другим презименом) бавио успешно трговином, али из кога је веома темељно избрисао знаке о себи (морао је да бежи јер је убио Турчина), па је он као личност из Витовог „троугла“ познатих личности заслужио приличан простор у његовом фељтону.

Фото: Димитрије Јаничић, Витомир Вито Николић, 1979. Насловна: Димитрије Јаничић

Наредна тема његовог фељтона био је Радосав Миковић из Иванграда (данас Берана) који је имао „најјачу биоенергију на свијету“. У наставку има нових детаља о раније обрађеном Шаљићевом мелему, па следе белешке о Трајану, Дукљану, Богородици и многим интересантним топонимима које он среће у разним местима црногорским.

У делу књиге који је приређивач насловио Витовим стихом Не дајте ме, о друмови, главна тема је Мост на Тари. Уводни текст који „правда“ старе друмове који нестају и бивају замењени неким савременијим и бољим, наставља се причом о мосту. Вито, у ствари, покушава да разбије нека погрешна знања о мосту, његовом пројектанту и трајању. Тај мост је после изградње (1941) био највећи друмски бетонски лучни мост у Европи. Та прича о мосту који повезује дурмиторска села Будечевицу и Трешњицу је и прича о професору Тројановићу, пројектанту моста, о Лазару Јауковићу који је мост у рату делимично срушио, а онда на мосту стрељан, прича о кањону Таре који је са 1.100 метара, после кањона Колорада, најдубљи у свету – све је то дало Виту материјал за сјајан, добро документован и интересантан фељтон о овом мосту. Он није пропустио да истакне да је дрвена скела за овај мост била и остала највисочија у свету, а Швајцарцу Корају који је дизао скелу дивили су се и Дурмиторци, навикли на дурмиторске висове и поноре.

На крају овог дела нашао се Витов текст о новцу и легендарним тврдицама (углавном јунацима књига) од античких времена до данашњих дана. Вито се поиграо ликовима Кир-Јање, Шекспировог Шајлока, али и деветим кругом пакла у коме је Данте сместио српског краља Уроша који је ковао и новац Млетачке Републике.

Последњи део књиге је духовит, документован многим изјавама и збивањима, понегде анегдотски, али сјајно написан фељтон о катастрофалном земљотресу који је задесио Црну Гору 15. априла 1979. године у седам сати и 19 минута.

То је, по свему судећи најбољи, најцеловитији фељтонски текст Витов. Он је направио „причу после“, причу састављену од доживљаја и изјава појединаца, сусрета са старцима, децом, спасиоцима, али и са возачима, посетиоцима кафане, а све то прошарао и неким другим подацима, научним констатацијама и понекад заиста невероватним случајностима. Ту су цртице о потонућу обала, старом путу, жеђи на киши, срећи у несрећи. Аутор је потражио и нашао и низ фантастичних случајности, говорио документовано о најавама земљотреса које људи не виде, о једном фалсификату петстотинарке, о „освети“ старих будванских зидина. Нашао је и шаљиве примере догађања, као онај о тврдици који је два пута хтео да плати пиће, о „последњем доброчинству“ двојице људи, чији помен је спасао више живота. Тако је Вито од човека до човека, од згоде до згоде, испричао причу о трагедији (у којој је страдало стотинак људи, а међу њима највише деце која су у недељно јутро дуже спавала), причу људски топлу, делом заиста фантастичну, понекад са благим хумором, онакву какву само живот уме да удеси.

Документованост, допадљивост излагања, намерно избегавање патетике, учинили су овај његов текст блиским читаоцима, занимљивим и уз то веома документованим. Књига фељтона је показала новинарски таленат песника, на још један начин изразила Витову стваралачку личност. Бошковић у напомени на крају књиге каже: „Кратке новинске форме (репортаже, записи) изузев једног текста нису заступљени. Они по мом увјерењу заслужују посебну књигу.“

У потпуности се слажем са том констатацијом. И опет морам да кажем да је Максим Вујачић и тај посао обавио на добар начин, издавањем књиге Добри дух Никшића 2002. године.

Аутор: Димитрије Јаничић
Насловна фотографија: Димитрије Јаничић

Вито Николић: Нисмо ми с Марса пали, жива била
Вито Николић: Друмови увек некуд воде
Вито Николић: Стално присутна црна госпа
Вито Николић: Ноћас бих хтио себи – дјечаку да личим
Вито Николић: Још могу понеки осмијех да слажем
Вито Николић: Вито и песме за децу

Scroll To Top