Вито Николић: Нисмо ми с Марса пали, жива била

Нисмо ми с Марса пали, жива била

Витомир Вито Николић (1934–1994) је црногорски песник, сањар, боем, новинар. Стицајем околности рођен је у Мостару, а већи део живота провео у Никшићу и по његовом признању осећао се Никшићанином, још каже „а и Никшићани су ме тако доживљавали“.

Седамдесетих година прошлог века Вито беше новинар „Никшићких новина“, а тада су се појавиле и две његове збирке песама („Друмовања“ 1962, а „Сунце хладно ми је“ 1968). Тада смо се упознали и остали у пријатељској вези све до деведесетих година. Млада генерација тек тада беше почела да пушта дуге косе, па је једна од песама из ове Витове збирке тада постала опште место, поготово када би се друштво суботом увече мало више „развеселило“. Једна строфа из „Баладе“ често је рецитована:

„…Нисмо ми с Марса пали, жива била,
овакви се дроњци ни горе не носе,
па кад отуд нисмо што би се плашила
наших мутних очију и прљаве косе…“

Те дане Витовог живота из дана у дан пратио је с љубављу, пажњом и искреним поштовањем за његов рад, Максим Вујачић, новинар и публициста. Све оне које интересује Витов живот упућујем на књиге господина Вујачића, посебно књигу „Вито заточеник жуте гошће“. Ја сам се у овом раду бавио неком врстом шетње кроз Витово укупно стваралаштво. Мој прилаз Витовом стваралаштву је личан, субјективан, иако сам се можда у анализи његовог стваралаштва трудио да раздвојим лично и књижевно-критичко. У тексту нисам користио ни нашу личну преписку, јер се није тицала књижевности.

Ово је својевремено требало да буде есеј о Витовом стваралаштву поводом десете годишњице његове смрти. Нисам успео да одвојим пријатељски однос од објективне анализе његовог књижевног стваралаштва, зато га тада нисам објавио. За Вита и његово стваралаштво и даље ме веже та танка нит пријатељства, туђе ми звучи свако помињање његовог имена, пошто га никада нисам ословио са “Витомире”, а још мање са “Николићу”. Он је био и остао “Вито”, чега сам се држао и у овом тексту. Сваки други облик помињања његовог имена био је за мене нека врста светогрђа, вештачко удаљавање, али које ми није омогућавало ништа хладнију анализу његовог рада. Анализа његове поезије је, а тај део сматрам најбитнијим делом овог рада, а можда и најбољим, приказана више као емотивни доживљај, него као књижевно критичка анализа.

Дакле, ово је једна шетња кроз Витово стваралаштво, али не шетња књижевног критичара, без обзира на њене елементе које садржи овај текст. Међутим, када сам замолио неке познаваоце Витове поезије за мишљење о рукопису, они су се одлучили да ми препоруче да то не буде фељтон него књига. Тако је настала књига „Траве су све гласније“. Књижица је објављена поводом двадесете годишњице Витове смрти.

Часопис „Култ“ је раније објавио неке текстове о Виту. Учинило ми се да и међу читаоцима тог часописа има више љубитеља Витове поезије, што значи да би оваква тема могла да има читаоце. Делимично сам изменио и прилагодио део књиге, чији невелики тираж је брзо распродат, додајући му још нека сазнања о теми и прилажући Витове портрете које сам својевремено (у септембру 1979. године) направио. Посебно сам додао кратак есеј о песмама црногорских песника које су посвећене Виту поводом једне од годишњица, а објављене на сајту који је својевремено имао бројне чланове. Овим би се у исто време обележила и четврт века од Витовог одласка у сећање.

Гласност трава

“…Ал ничег нема, сиромаше,
хладна промаја од свуд бије,
падају твоје пјесме јучерашње
у траве све гласније.”

На нивоу доживљаја (иако не најдоследније) свестан сам да и читаоци примају његове стихове. Да будем тачнији, доживљавају их као израз сопствених мисли и осећања. Вито је то изрекао лепо, смислено, кратко, јасно, али је изрекао исто оно што су и многи у одређеном тренутку живота осећали, али нису умели да то тако лепо искажу. Отуда неподељене симпатије за његове стихове.

Наслов овог поглавља је један Витов стих из болничких фрагмената. На свој начин Вито говори о смрти и забораву. Тужна је та песма “Вече у Брезовику”. Болничко вече, кишно, људи у болници тихи, забављени својим мислима, забринути за живот. Песнику се чини да су “траве све гласније”. Он у тој кишној ноћи не види излаз, “хладна промаја одсвуда бије”, некако у заборав тону оне раније, па и оне јучерашње песме, а “траве све гласније”. Та реченица се понавља неколико пута, она је лајтмотив песме, а порука је заснована на традиционалној народној изреци. Та трава која ће на крају све покрити, јер природа увек побеђује, она је стрпљива и дуговремена, као и у песми о миљоказу који време оставља “сну и трави” да га прекрију велом заборава, да га “обестрве”, како би Вито рекао.

Та трава је заборав, сарадник је времена, а време се не може победити. Та народна изрека “све ће то трава покрити”, указује на неумитност заборава, на пролазност живота, на привременост нашу. У овом наслову је зато и позив да се утиша та гласност трава, барем поводом оваквих годишњица, а да се сећањa учинe гласнијим.

Кап живе на длану

“…Живот
– кап живе на длану,
мали немир
диван
у свом
вјечном несташлуку.”

Дуго смо се знали и често сретали. Били смо пријатељи на свој начин. Ја сам се једно време бавио наставом у школи, а једно време новинарством. Нити сам ја захтевао од тог пријатељства нешто, нити је то захтевао Вито. Ми смо позајмљивали новац један другоме, а враћали га када бисмо имали. Попили бисмо пиће или два у некој од кафана, а Никшић је тада имао неколико десетина кафана, боље рећи кафану на сваком ћошку. Он је знао и волео да лумпује, а ја сам се увек заустављао на трећој или четвртој чашици. После првих претеривања у пићу, мамурлук сам тешко поднео, научио сам лекцију за цео живот – нисам био трезвењак, али нисам дозвољавао пићу да ме „узме под своје“. Док је Вито уз чашицу постајао смелији и духовитији, ја сам постајао затворенији и намрштенији. Тако се ја никада са њим нисам запијао ни напијао. Ми бисмо попили по једну да обележимо дан, да „залијемо“ сусрет, попили бисмо пиво уз ручак – и то је било све. Он је имао своје друштво за пиће. Знао је да каже: „Дисо није за пијанчење, уосталом, он мора на час сутра у седам.“ Тиме је све било речено.

Говорили смо о пријатељима, али их нисмо оговарали. Ми смо били пријатељи који су поштовали један другога, поштовали приватност. Једнога дана, када смо свратили у његову гарсоњеру да нешто узмемо питао ме је да ли бих откупио ту његову гомилу књига које су лежале на поду. Рекох неку скромну цифру. „Хајде, дај то!“ И све је било готово.

О женама смо врло ретко разговарали, иако смо били „стари момци“. Сматрали смо да је однос мушкарца и жене дубоко интимна ствар.

Знао сам оно што и сви о Витовом животу – приче о боравку ратне сирочади у Бугарској. Он сâм о свом животном путу никада није говорио. Чак није у својим збиркама објављивао ону уобичајену белешку о писцу. Животном причом Витомира Вита Николића најстудиозније и најпотпуније се позабавио Максим Вујачић у књизи ВИТО – заточеник жуте гошће. То је и званично Витова прва биографија. Ја сам прихватио Максимов текст уз неке допуне које су проистекле из Витовог и мог друговања.

Максим Вујачић:
БИОГРАФИЈА ВИТА НИКОЛИЋА (1)

1904. Рођен у Никшићу Боривоје, отац Вита Николића.
1908. Рођена је Даница, мајка Вита Николића, кћер Риста Јегдића из Буковице и Савете Милићевић из Жабљака. Ристо је у Америци оболио од туберкулозе. Његујући оца, Даница се разбољела и туберкулозу пренијела на мужа и сина Витомира.
1930. Вјенчали су се у Никшићу Боривоје Николић и Даница Јегдић. Као наредник у војци Краљевине Југославије Боривоје премјештен у Мостар.
1930. У Мостару је рођен Бранко, старији Витов брат.
1934. У Мостару 27. априла рођен Витомир Вито Николић.
1936. Умрла је Даница Николић и сахрањена на гробљу у Мостару.
1941. У априлу 1941. Боривоје са синовима вратио се у Никшић. Вито и његов друг Никола Црвеница 22. новембра нашли бомбу. Бранко, старији Витов брат, узео им је, али је бомба експлодирала. Бранко и Никола остали су на мјесту мртви, а Витомир је лакше рањен.
1943. Италијански окупатор забранио цивилима кретање од 19 сати до јутра. У ноћи 4. маја Боривоје је испред врата стана запалио цигарету. Италијанска патрола га је устријелила на кућном прагу. Деветогодишњи Витомир остаје код тетке.
1943. Вито се уписује у први разред. Савезничка авијација бомбардује Никшић. Зграда његове школе срушена је, па није успио да заврши први разред. Никшић је ослобођен 18. септембра. Вито те ноћи лута разрушеним улицама тражећи преноћиште. Први пут види партизане. Њихов командир наређује да дјечака нахране и смјесте.

У Вујачићевој књизи пише да је Вито рођен 27. априла 1934. године у Мостару. Умро је 10. септембра 1994. године у свом стану у Подгорици. Умро је мирно, у сну, у току ноћи. Два дана касније сахрањен је у Никшићу, на привременом гробљу иза Саборне цркве. Породица је на прву годишњицу његове смрти пренела Витове посмртне остатке у старо никшићко гробље. На гробу му је подигнут споменик од црног мермера на којем је исписано „Витомир Николић, књижевник“. Свој вечни мир нашао је у граду коме је иначе припадао свим својим бићем, иако је последње године живота са породицом провео у Подгорици.

Витов прадеда био је познати угледник Јевто Милетин Николић, судија Великог суда црногорског. Витов деда Јевтов син Новица радио је као писар у Окружном суду у Никшићу, а био је познат и као први песник из братства, чије су неколике збирке песама и објављене. Витов отац је Новичин син Боривоје, а мајка Даница (рођена Јегдић, из Буковице код Шавника). Боривоје је аутор три књиге са историјском тематиком, а иначе је служио као подофицир у војсци Краљевине Југославије. Витова мајка Даница је добила туберкулозу док је неговала болесног оца. Ту болест је пренела на сина Вита. Сама је умрла у 28. години живота, у Мостару 1936. године, тако да је Вито без мајке остао као двогодишњак. После слома бивше Југославије, Витов отац се са синовима Бранком и Витом из Мостара преселио у Никшић. Крајем те године, у новембру, играјући се нађеном бомбом гину Витов старији брат Бранко и њихов друг Никола Црвеница. Вито је био лакше рањен.

У мају 1943. године италијански војници у току полицијског часа убијају његовог оца на вратима куће у којој је становао. Деветогодишњи Вито остаје сироче. Живио је код тетке, а пред крај школске године, у савезничком бомбардовању је срушена и његова школа, а тада је разорено више од половине града под Требјесом. Први разред ће завршити тек 1945. године у Бугарској. Он је схватао да је његова генерација остала некако изгубљена, о њој се мало говорило, одрасли су били у борби, другачије организовали свој и утицали на живот других, а тадашња деца су готово од свих била заборављена.

„О нама је мало речено, јер смо били мали
(и скоро ми се чини да је тако боље)
о нама који смо похађали
други свјетски рат умјесто основне школе.“

На прво, незавршено никшићко учење првог разреда упућује једна од лепших Витових песама – „Писмо мојој учитељици“ (Песма у целини је објављена у фусноти). ¹⁾ У тој песми је за Вита важан један детаљ – љубав према птицама:

„Ја се често сјетим тог времена давног,
рата, зиме, глади, бодљикаве жице,
није, богме, тада било једноставно
научити неког да заволи птице.“

Ослобођење Никшића (18. септембра 1944. године) Вито је дочекао као дете без смештаја. „Ноћ као и свака јесењска ноћ: кишовита и хладна. Ситне хладне капљице кише обилно су натапале моје похабано одијело, тако да га је било тешко носити. Лагано сам ишао разрушеним улицама Никшића. Не као дијете које ће за који часак наћи у родитељској кући, кога ће помиловати блага мајчина рука и пропратити очев поглед, већ као дијете које треба да нађе себи преноћиште у тим зидинама пуним гадног задаха од распалог људског меса, већ као дијете без заштите, препуштено самоме себи“ – како Вито описује свој доживљај тих дана у репортажи под насловом „Вршњаци слободе“ објављеној у „Никшићким новинама“ 1961. године. Увршћен је у групу ратне сирочади коју су послали у Бугарску на опоравак и школовање. Та деца су се вратила у земљу крајем 1945. године.

Вито борави у домовима за ратну сирочад, често бежи, много воли оружје, па због крађе оружја неколика пута завршава у затвору. Истовремено, туберкулоза је његов стални пратилац. Лечио се у готово свим ондашњим санаторијумима: Брезовику, Иришком венцу, Касиндолу, Голнику, Колашину… Ипак, најчешће борави у Брезовику, па је то и тема његових песама.

Седео сам случајно једном 1972. године са Митом Вукотићем, Витом и др Бранком Почеком, тада је он био директор болнице у Брезовику, у тадашњој редакцији „Никшићких новина“. Kада испратисмо др Почека, на питање о његовом пријатељском односу са доктором Почеком, он кратко одговори: „Да није било њега, ја бих одавно био под земљом. Он је прво пријатељ, па љекар.“ То се могло закључити и из успутних Витових пошалица упућених др Почеку, док смо Мито и ја разговарали о неким средствима за отклањање умора које смо тада користили, а која нам је доктор на лицу места одузео и бацио.

Уосталом, његови „Болнички фрагменти“ о томе заиста добро говоре. А Витов однос према тој болници, која је за њега била и нека врста замене за дом, уточиште, место за бекство од разних животних невоља у које је често упадао – био је специфичан. Он је из болнице у Брезовику често бежао без лекарске дозволе, а понекад долазио и без лекарског упута. Вујачић у својој књизи констатује да због тога и нема потпуне документације о његовим боравцима у Брезовику. Ево кратког одломка његовог текста из „Никшићких новина“ који и Вујачић цитира:

„Сјећам се… Сјећам се… Сјећање обично наметне тугу, а ја се из овог сјећања враћам са неким чудним осјећањем: да је ноћас некоме потребно рећи: хвала. Такав осјећај се сигурно не би наметнуо некоме ко нема ту жалосну привилегију да познаје Брезовик из прољећа 1951. године, али ја збиља морам скинути капу пред овом луцидном сликом новог Брезовика, у којој ненаметљиво искри хуманизам једне епохе…” („Топли осмијех времена“, Никшићке новине, 1961). Максим Вујачић је прецизно, педантно избројио дан у дан Витове болничке боравке, као и песме које су том приликом настајале.

Сви ти болнички дани могли би се сажети у две строфе из његових „Болничких фрагмената“:

„Прољеће иде, а она режи.
Пријети – плућа да искида.
Мораћу и ово прољеће да прележим
између четири бијела зида.

А напољу ће листати тополе,
кикотаће се ријека испод ива.
О, нико не зна колико прољећа боле,
кад су отета и недокучива.“

Прича о његовој гарсоњери одавно је позната, још од времена када је 1961. године објавио репортажу о њој. На Никшићким књижевним сусретима 1973. је био гост, па ме је тада упознао са Миком Антићем, Браном Петровићем, Стевом Раичковићем, Ацом Секулићем, Весном Парун… Многа од тих познанстава су потрајала. Касније се Вито запослио у Подгорици (тада Титограду), ја сам се одселио у Београд, па смо изгубили везу.

Наш последњи сусрет одиграо се случајно у септембру 1979. године. Срели смо се испред „Политике“. После поздрава и распитивања о здрављу, породици, послу, он каже:

– Мислио сам и иначе да те потражим. Можда не знаш, али и ја сам сада породични човек. На моју жалост, нисам имао прво издање Друмовања²⁾ да поклоним кћерки. Надам се да си сачувао више од једног примерка од оних ручкова код Анђе, да ми продаш један примерак. Не питам колико кошта, зини – дајем колико кажеш, имам пара.“ „Нећу да те убеђујем – женско дете је благослов – додаде касније, милујући моју двогодишњу кћерку. – Зато знам да ме разумеш.“

Разуме се да сам му дао примерак Друмовања. Мислим да сам ја написао посвету, али да ли је књига стигла на одредиште – не знам. Пописмо кафу и пиће, а ја, обећавајући да ћу нешто писати о њему у београдским новинама, направих неколико његових портрета. Док смо ми претресали старе успомене и испијали пиће и кафу, моја супруга доби порођајне болове. Ја одвезох супругу у болницу, а Вито оде да „удоми неки фељтон о земљотресу“ како ми је објаснио.

Поподне се опет сретосмо на улици. Мени су били јавили да ми се родио син, а пошто му је раније било намењено име Матија ја то рекох Виту, позивајући га да то прославимо. Не знам докле смо тога дана славили, али запамтио сам Витову констатацију: „Ја дошао да тражим једног Матију (тражио је Матију Бећковића, тада уредника једних београдских новина), а нађох другог.“

То је Вито обележио на свој начин, после недељу дана је стигло из Подгорице (тада Титограда) писмо на адресу мога сина који је још био у породилишту. То писмо је негде у Матијиној архиви, а он је сада професор енглеског језика. Један од портрета које сам направио Вито је потписао са посветом Матији. У првој реченици Вито каже „моје ти име неће ништа значити, али кроз коју деценију, твој отац, а мој пријатељ, вероватно ће ти причати о мени.“

Био је у праву, заиста сам својој деци причао о пјеснику и боему, о пријатељу и сапатнику, указујући на то да се његове песме лако памте, да нам се чине као да смо их сами написали, па зато дуго живе. Међутим, показало се да тај песнички популизам значи остајање без вредновања у званичној књижевној свакодневици.

Читали смо и његове песме, које, иначе, имам у различитим издањима у својој библиотеци. И моја деца и њихови другари често су цитирали понеку од тих песама, јер су погађале тачно у срж проблема, без обзира на то да ли се радило о љубавним јадима, дугој коси, схватању живота или временским приликама или другим књигама.

Аутор: Димитрије Јаничић