Ћамил у Андрићевој „Проклетoj авлији”

Уколико бисмо добили тежак задатак да издвојимо главног јунака кратког романа Иве Андрића Проклета авлија, била би то сама прича. У основи овог дела су проблематика приче и причања, њихове повезаности са животом, потребе за причом, последице приче. На то упућује и композиција романа, која представља низ, једне унутар друге уланчаних приповести, обједињених оквиром који нам предочава свезнајући наратор. Смештен изван свих описаних дешавања, обухвата их једним погледом.

Нешто лакше би било издвојити централног, најхаризматичнијег и најтрагичнијег јунака, коме је прича дошла главе. То је свакако Ћамил, око чије се тужне епизоде образује целокупна сложена литерарна конструкција.

Његов књижевни лик има три функције:
- да донесе различитост у Авлију својом префињеном личношћу;
- да унесе нову причу, своју, као и ону у којој се о њему говори;
- да се истакне као трагична и упечатљива фигура, на чијем ће примеру бити илустрована централна замисао романа.

Ћамилово појављивање је тихо, изненадно, ненаметљиво, у првом сумраку. Фра Петар при каснијим сећањима схвата да, као и у случају свих блиских људи, заборавља појединости првог сусрета: као да смо их вазда знали и као да су одувек са нама били. Загонетни младић својом необичношћу изазива подозрење Бугара, а привлачи Петрову пажњу. Портретисан је као блед и изморен, ћутљив и уздржан, са много нечег господског у себи, али, лишен охолости. Ствари које носи са собом (књига и вредни, посебно израђени лични премети), као и упечатљиве очи, додатно појачавају утисак неприпадања амбијенту у који је доспео. Његово понашање је опрезно, на дистанци, сведено у јелу и говору, а увече је обузет меланхолијом и расејаношћу. По његовом премештању у другу ћелију, фра Петар, упркос до тада штурој комуникацији, осећа чудну празнину. Његова прва дефиниција Ћамила ставља људскост и саосећање испред расних и националних предрасуда, наслутивши нешто кобно што прати мистериозног госта, тако различитог у шаренилу бучне и увек живе Авлије. Као и јесте Турчин, и није, али, несрећан човек је сигурно.

Ћамилова историја биће му испричана од стране у све упућеног Хаима, који је и сам родом из Смирне. Чини се да Ћамил још од пре свог постојања носи некакво проклетство, за које га је предодредила тужна судбина његове мајке. Рођен је у браку лепе и несрећне удовице Гркиње и старијег, врло богатог и образованог Турчина (Тахир-паше). Брак је од почетка био осуђен и са негодовањем примљен од стране лицемерног градског друштва, нарочито Грка. Омрзнувши због тога свој род, мајка покушава да нађе срећу и склад у новом браку, али, посредством трауме брзо окончава свој намучени живот. Ћамил одраста уз оца који подржава његово интересовање за учење. У складу са значењем свог имена („савршен“), пун је врлина и, као такав, идеална мета за покварени свет. Након очеве смрти, неискусан – а богат, без много ослонца у родбини, доживљава први велики пораз. Спознаће немогућност да се ожени девојком коју воли због своје националности, вере и породичног порекла, односно, свега што чини идентитет. Разочаран и повређен, на примеру забрањене љубави упознавши поделе међу људима, још више се повлачи у себе и посвећује школовању. Ни Грк, ни Турчин, препуштен самом себи, путује и у интелектуалном уздизању тражи утеху, утемељење своје личности.

Како то обично бива, повлачење из друштва не пролази непримећено. Брзо долази до ширења разноврсних прича, злурадих коментара, гласина и подсмеха. Оговарање се претвара у претеривање и постепено губи безазленост. Пошто се Ћамил нарочито интересовао за историју и проучавао повест турске царевине, посебно Џем-султана, прича се лагано преувеличава. Напослетку се своди на то како „млади чудак“ верује да је Бајазитов прогнани брат из XV века, а у таквом облику прича стиже и до измирског валије, корумпираног и ограниченог „родољупца“, болесно сумњичавог и строгог. Повезавши све са актуелном ситуацијом у држави, наређује да Ћамила приведу. Том приликом, његову мржњу распаљује примећено мноштво књига на разним језицима, баш као што све ситне духове плаши оно што им је страно и превазилази њихове видике. Под сумњом да је претендент на престо, упућен је у притвор, где чак и Карађоз зазире из нагонског страха и одвратности од лудака и политичких окривљеника.

Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића.

Ћамилов повратак доводи до развоја пријатељства са фра Петром. Све више узима учешће у разговору, додуше, никада о себи. Његова прича постаје, у новом и свечаном облику, још једна верзија древне, библијске теме о два завађена брата. Историју Џем-султана Ћамил приповеда изузетно лепо и веродостојно. Петар му допушта да слободно говори, чак и онда када не повезује јасно баш сваки сегмент. Разумљиво је зашто је Џемова усамљеничка и трагична позиција толико погодила Ћамила. Разочаран, одбачен и осујећен у сопственим жељама и надањима, младић је у историјској епизоди пронашао део себе. Међутим, поистовећивање је отишло предалеко, за шта први сигнал представља превише живо, страствено уношење у говор, који са посредованог прелази на исповест, лични тон, у првом лицу. Приповедајући удубљено, опширно и саосећајно, учиниће да се границе између његове и Џемове личности све више магле и нестају. Преноси чак и оно за шта је најмања вероватноћа да би ико могао поуздано знати: Џемове мисли, стихове, сећања, утиске.

Када Ћамил буде нестао, фра Петра лоше слутње одводе до Хаима, где поново добија врло детаљну причу о његовој даљој судбини. Саслушаван од стране два нападна и ограничена иследника, спутан и доведен у непријатну, понижавајућу ситуацију, Ћамил губи вољу да се бори и разреши неспоразум. Узалудност доказивања доводи до клонулости. Као што Џем није могао бити ништа друго него рођени султан, жив или мртав, тако ни Ћамил не може бити ништа сем онога што јесте – или, парадоксално, није! Следи реакција човека који више не влада собом, који је све изгубио и сасвим му је свеједно. Његова судбина је остала непозната, али, свакако тужна – и тиме се затворио трагични, зачарани круг.

Обесхрабрен и усамљен, фра Петар наставља да привиђа и сања изгубљеног друга. Једна визија је посебно упечатљива. Ћамил му објашњава да не може оздравити, јер није ни болестан: од себе нема лека. Небитан, маргинализован, „мали“ човек пада као жртва јер је својом причом дотакао универзалну, опасну истину о поновљивости свега, историјској појави која не губи на актуелности и увек је могућа, нечему што се непрекидно заташкава, а доноси крваве последице. Ненамерно подсетивши власт на „болну тачку“, постаје претња и мора бити уклоњен. Сва трагика Ћамиловог лика лежи у чињеници да је, покушавајући да пронађе утеху и нову сврху свог рано обесмишљеног живота, призвао несрећу веома сличну Џемовој. Његов порив, додуше, није била борба за власт и моћ, већ напросто покушај удовољења својој рањеној, естетски и уметнички осетљивој природи, али, са фаталним исходом. Позиција коју није очекивао, нити имао снаге да поднесе, сломила је покушај отпора.

Ауторка: Исидора Ђоловић 

View Comments (3)
  • “Критичарка” показује да нема “чуло” за рашчитавање Андрићевог кратког романа!… Ћамил, односно књига због које страда је – “главни лик”, старински речено! У мраку ћелије једино свијетле жуте кожне корице књиге коју Ћамил чита! Аутобиографски рефлекси; и Андрић је у својој “проклетој авлији” читао Кјеркегора – “Или – или”! Дакле, сажето до капи мастила – “Проклета авлија” слави вјечну тему: власт и умјјетност! Умјетник је увијек сумњиво лице! Још од древних хеленских времена… Дакле, нека “критичарка” поново прочита у овоме кључу тумачења!… Поздрав!

    • Поштовани Миленко,
      Најпре желим да се захвалим на коментару и издвојеном времену.
      Волела бих да знам чему цинизам и знаци навода. Ја нисам књижевни критичар, нити то претендујем да будем. Ово је мини-есеј са само једним виђењем изванредног дела и његовог главног јунака. Лепота и вредност књижевности управо је у могућностима многих кључева тумачења које спомињете, па тако њихова анализирања и нова читања никада не могу бити “потрошена”, јер се увек појави неки нови угао сагледавања текста. Није ли тако?
      Најискреније хвала на новом понуђеном гледишту, које до сада нисам имала у виду, те ћу свакако наредни пут више обрадити пажњу. До сада сам махом била фокусирана на феномен приповедања као најзанимљивији у тексту, али нипошто једини, за шта су можда крива и предавања на факултету где су нам углавном на тај аспект књиге усмеравали пажњу. Имајте разумевања, вежбаћу чуло за тумачење дела, свака смерница ми је од помоћи.
      Такође, жао ми је ако Вас је мој текст било чиме увредио, јер он ни на који начин не омаловажава роман, писца, значења,ништа…баш напротив.
      Свако добро,
      ауторка, никако критичарка

    • “Човек учи док је жив”. Моје најискреније поштовање за Ваш рад и стваралаштво, због чега сам сада, накнадно се информишући, још више посрамљена. Надам се да не узимате за зло, ако је неко оправдање – доста сам млађа колегиница (исти факултетски смер) и предстоји ми још много учења и усавршавања. Још једном, извините.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Scroll To Top