Васил Хаџиманов: Како се слуша џез?

Васил Хаџиманов један је од познатијих џез музичара, музичар који већ око три деценије прати свој уметнички дар, не прилагођава се музичким трендовима, човек који је џез музику приближио великом броју људи. То је учинио и кроз разговор са уредништвом часописа КУЛТ, као и кроз радионицу „Како слушати џез?“, коју је одржао заједно са Иваном Илићем 22. новембра у Културном центру Новог Сада, у оквиру пратећег програма 23. Новосадског џез фестивала. Преносимо разговор у овој форми, а снимак нашег разговора уз кафу можете погледати на инстаграм налогу часописа КУЛТ.

Како наша публика слуша џез? Колико се наша публика разликује од европске и светске?

Светска музичка сцена се доста променила у последњих неколико година, тако да су сви жанрови који спадају у уметничку, квалитетну музику пали не у други, него у трећи, четврти план. Сви смо неки underground. Џез никада није ни био популарна музика, осим неких тридесетих година, али свакако је имао неко озбиљно место у културном програму, постојале су неке озбиљне медијске и фестивалске понуде. Како године пролазе, све је теже и теже, осим ових пар фестивала које имамо, који се боре и раде, и нас ентузијаста који свирамо ту музику и који не знамо другачије да функционишемо. Публика постоји, публика сама мора да долази до информација, сама мора да се интересује, сада је то лакше путем интернета, иако смо сада бомбардовани са једним те истим садржајем. Све у свему, није лако и није једноставно привући људе да слушају џез. Није ништа невероватно екстраординарно да се слуша та музика, није то музика за десет људи у ћошку, не мораш да све познајеш из те музике да би могао да је слушаш. Могу да се похвалим да на моје наступе људи долазе отвореног срца и препусте се нама музичарима и на крају оду задовољни. Ми свирамо и на мањим местима и срединама где би помислио да нико неће доћи да слуша ту музику. Генерално, проблем је у томе што не постоји ниједан план, ниједан циљ државе, ни надлежних институција да се направи нека вага између најкомерцијалније музике која је стално око нас и ове врсте музике, па да људи могу да направе свој избор.

Новосадски фестивал је једно од места који на прави начин  негују овакав вид културе, зар не?

Овај фестивал је дефинитивно један од најбољих, после београдског. Већ сам учествовао неколико пута у главном програму. Држали смо већ једном ово предавање „Како се слуша џез?“. Генерално смо сви повезани, сви људи који се труде и воле ову музику. Свим својим силама се труде да то представе публици, која је, колико сам ја схватио, у Новом Саду врло заинтересована за овакву музику. Још један доказ да упркос свим овим стварима, и даље постоје људи који желе да сазнају нешто ново, који су радознали да дођу на овакву врсту концерта.

Фото: Новосадски џез фестивал (Милица Стојанац)

Шта је главни утисак професорског рада на Академији? Који савет би дао младом човеку који се налази између материјалних ствари које граде овај свет и духовних ствари које проналазе у џезу? Како да опстану у овом свету?

Ја сам гост професор на новосадској Академији уметности и Македонији на академији. Ово је можда најтеже питање које можеш да ми поставиш. Могу сатима да причам о музици, о џезу, клавиру, компоновању, али шта је паметно и како је паметно пословно се поставити у односу на све ове параметре који су против нас, могу само да причам из личног искуства. Али, ја ипак имам четрдесет и осам година, и ипак сам већ тридесет година на сцени. Другачије је било када сам ја кретао у походе, мада је и тада било тешко, али сада је можда и теже. Међутим, колико видим ове младе људе који су заљубљени у ту музику, мислим да су схватили и оно што сам ја схватио на почетку. Ту нема много калкулисања, оно што могу да предложим и препоручим јесте да се не везују искључиво за џез музику, морају да се снађу да на неки начин плате те рачуне. Од џеза ће тешко да плате рачуне, то је једноставно тако. Зато и ја радим и као професор и као филмски композитор и као музичар који свира разноврсне музичке стилове, који се лимитирају тиме да су узбудљиви, храбри и креативни, али не мора да буде џез музика. Границу сам направио у томе да ако се мени нешто не допада и ако ја не желим то да радим – нема тих пара за које би то радио. То изискује дугогодишњи рад на себи, константан рад, мораш да радиш на много поља истовремено.Данас нема ни продукцијских кућа које би улагале у ту музику, нема ни менаџера ни промотера, тако да си ти препуштен самом себи. Ови клинци то знају, морају сами себе да промовишу, пласирају своју музику, окреће телефоне, шаље мејлове и заказује свирке. То је страшно напорно, али то је реалност. Оно што може да помогне јесте да се разгранају и да раде десет врста музичких задатака, а можда и неких других запослења, а да можеш да сачуваш своју музику. Битно је да се не проституишеш тако што свираш неке грозоморне квази музике зато што би зарадио. То никако не препоручујем да не раде јер ће направити страшну грешку. Већина људи који крену да се баве тим катастрофалним стиловима једноставно су дигли руке и никада се више нису бавили оним што воле и желе. Превише енергије се испусти, а кроз лако зарађен новац се заситиш и исцрпиш, и немаш више енергије да се бавиш музиком на најлепши могући начин.

Васил Хаџиманов са уредницама КУЛТ-а.

Спој традиционалног и модерног у твојој музици делује као логичан след. Колико је трајало тражење звука који је прави?

Још увек траје то тражење. Музика којом се бавим није музика у којој једном за свагда нађемо звук већ је у питању константна истраживачка активност и размишљање, копање по емоцијама, духовности, спиритуалности. Све се то негде гомила у теби, а ти покушаваш да то избациш кроз музику. То је једна од најбитнијих ствари – да пронађеш себе и да се чује да си то ти, а не неко други.

Инспирацију значи тражиш у свим врстама уметности. Шта је оно што те тренутно покреће?

Заинтересован сам јако и за филм, позориште, сликарство, најразличитије врсте музике које постоје на овом свету. Све то ме инспирише и чини те неке импресије које се дешавају у музици. То је још један савет за младе. Да се никако не фокусирају само на једну врсту музике. Треба да слушају што различитије жанрове, да извуку неку инспирацију из свега тога, да виде како то могу да инкорпорирају у то чиме они желе да се баве. То исто може да учини једна књига, филм или серија. Ти аутори који су примали поруке кроз различите форме најчешће су били најинспиративнији и најслободнији у томе што раде.

Интервју водиле: Мина и Милена Кулић

Scroll To Top