Vasil Hadžimanov jedan je od poznatijih džez muzičara, muzičar koji već oko tri decenije prati svoj umetnički dar, ne prilagođava se muzičkim trendovima, čovek koji je džez muziku približio velikom broju ljudi. To je učinio i kroz razgovor sa uredništvom časopisa KULT, kao i kroz radionicu „Kako slušati džez?“, koju je održao zajedno sa Ivanom Ilićem 22. novembra u Kulturnom centru Novog Sada, u okviru pratećeg programa 23. Novosadskog džez festivala. Prenosimo razgovor u ovoj formi, a snimak našeg razgovora uz kafu možete pogledati na instagram nalogu časopisa KULT.
Kako naša publika sluša džez? Koliko se naša publika razlikuje od evropske i svetske?
Svetska muzička scena se dosta promenila u poslednjih nekoliko godina, tako da su svi žanrovi koji spadaju u umetničku, kvalitetnu muziku pali ne u drugi, nego u treći, četvrti plan. Svi smo neki underground. Džez nikada nije ni bio popularna muzika, osim nekih tridesetih godina, ali svakako je imao neko ozbiljno mesto u kulturnom programu, postojale su neke ozbiljne medijske i festivalske ponude. Kako godine prolaze, sve je teže i teže, osim ovih par festivala koje imamo, koji se bore i rade, i nas entuzijasta koji sviramo tu muziku i koji ne znamo drugačije da funkcionišemo. Publika postoji, publika sama mora da dolazi do informacija, sama mora da se interesuje, sada je to lakše putem interneta, iako smo sada bombardovani sa jednim te istim sadržajem. Sve u svemu, nije lako i nije jednostavno privući ljude da slušaju džez. Nije ništa neverovatno ekstraordinarno da se sluša ta muzika, nije to muzika za deset ljudi u ćošku, ne moraš da sve poznaješ iz te muzike da bi mogao da je slušaš. Mogu da se pohvalim da na moje nastupe ljudi dolaze otvorenog srca i prepuste se nama muzičarima i na kraju odu zadovoljni. Mi sviramo i na manjim mestima i sredinama gde bi pomislio da niko neće doći da sluša tu muziku. Generalno, problem je u tome što ne postoji nijedan plan, nijedan cilj države, ni nadležnih institucija da se napravi neka vaga između najkomercijalnije muzike koja je stalno oko nas i ove vrste muzike, pa da ljudi mogu da naprave svoj izbor.
Novosadski festival je jedno od mesta koji na pravi način neguju ovakav vid kulture, zar ne?
Ovaj festival je definitivno jedan od najboljih, posle beogradskog. Već sam učestvovao nekoliko puta u glavnom programu. Držali smo već jednom ovo predavanje „Kako se sluša džez?“. Generalno smo svi povezani, svi ljudi koji se trude i vole ovu muziku. Svim svojim silama se trude da to predstave publici, koja je, koliko sam ja shvatio, u Novom Sadu vrlo zainteresovana za ovakvu muziku. Još jedan dokaz da uprkos svim ovim stvarima, i dalje postoje ljudi koji žele da saznaju nešto novo, koji su radoznali da dođu na ovakvu vrstu koncerta.
Šta je glavni utisak profesorskog rada na Akademiji? Koji savet bi dao mladom čoveku koji se nalazi između materijalnih stvari koje grade ovaj svet i duhovnih stvari koje pronalaze u džezu? Kako da opstanu u ovom svetu?
Ja sam gost profesor na novosadskoj Akademiji umetnosti i Makedoniji na akademiji. Ovo je možda najteže pitanje koje možeš da mi postaviš. Mogu satima da pričam o muzici, o džezu, klaviru, komponovanju, ali šta je pametno i kako je pametno poslovno se postaviti u odnosu na sve ove parametre koji su protiv nas, mogu samo da pričam iz ličnog iskustva. Ali, ja ipak imam četrdeset i osam godina, i ipak sam već trideset godina na sceni. Drugačije je bilo kada sam ja kretao u pohode, mada je i tada bilo teško, ali sada je možda i teže. Međutim, koliko vidim ove mlade ljude koji su zaljubljeni u tu muziku, mislim da su shvatili i ono što sam ja shvatio na početku. Tu nema mnogo kalkulisanja, ono što mogu da predložim i preporučim jeste da se ne vezuju isključivo za džez muziku, moraju da se snađu da na neki način plate te račune. Od džeza će teško da plate račune, to je jednostavno tako. Zato i ja radim i kao profesor i kao filmski kompozitor i kao muzičar koji svira raznovrsne muzičke stilove, koji se limitiraju time da su uzbudljivi, hrabri i kreativni, ali ne mora da bude džez muzika. Granicu sam napravio u tome da ako se meni nešto ne dopada i ako ja ne želim to da radim – nema tih para za koje bi to radio. To iziskuje dugogodišnji rad na sebi, konstantan rad, moraš da radiš na mnogo polja istovremeno.Danas nema ni produkcijskih kuća koje bi ulagale u tu muziku, nema ni menadžera ni promotera, tako da si ti prepušten samom sebi. Ovi klinci to znaju, moraju sami sebe da promovišu, plasiraju svoju muziku, okreće telefone, šalje mejlove i zakazuje svirke. To je strašno naporno, ali to je realnost. Ono što može da pomogne jeste da se razgranaju i da rade deset vrsta muzičkih zadataka, a možda i nekih drugih zaposlenja, a da možeš da sačuvaš svoju muziku. Bitno je da se ne prostituišeš tako što sviraš neke grozomorne kvazi muzike zato što bi zaradio. To nikako ne preporučujem da ne rade jer će napraviti strašnu grešku. Većina ljudi koji krenu da se bave tim katastrofalnim stilovima jednostavno su digli ruke i nikada se više nisu bavili onim što vole i žele. Previše energije se ispusti, a kroz lako zarađen novac se zasitiš i iscrpiš, i nemaš više energije da se baviš muzikom na najlepši mogući način.
Spoj tradicionalnog i modernog u tvojoj muzici deluje kao logičan sled. Koliko je trajalo traženje zvuka koji je pravi?
Još uvek traje to traženje. Muzika kojom se bavim nije muzika u kojoj jednom za svagda nađemo zvuk već je u pitanju konstantna istraživačka aktivnost i razmišljanje, kopanje po emocijama, duhovnosti, spiritualnosti. Sve se to negde gomila u tebi, a ti pokušavaš da to izbaciš kroz muziku. To je jedna od najbitnijih stvari – da pronađeš sebe i da se čuje da si to ti, a ne neko drugi.
Inspiraciju znači tražiš u svim vrstama umetnosti. Šta je ono što te trenutno pokreće?
Zainteresovan sam jako i za film, pozorište, slikarstvo, najrazličitije vrste muzike koje postoje na ovom svetu. Sve to me inspiriše i čini te neke impresije koje se dešavaju u muzici. To je još jedan savet za mlade. Da se nikako ne fokusiraju samo na jednu vrstu muzike. Treba da slušaju što različitije žanrove, da izvuku neku inspiraciju iz svega toga, da vide kako to mogu da inkorporiraju u to čime oni žele da se bave. To isto može da učini jedna knjiga, film ili serija. Ti autori koji su primali poruke kroz različite forme najčešće su bili najinspirativniji i najslobodniji u tome što rade.
Intervju vodile: Mina i Milena Kulić
