Филип Вишњић: О чело моје од сна и ветра мапо

Недавно сам налетео на згодну и поучну шалу која кружи друштвеним мрежама, чији је аутор мачистичком култу циничне безосећајности оличеном у крилатици прави мушкарци никада не плачу претпоставио безброј примера из наше епике, од Марка и војводе Момчила, те старог Ђурађа Сенковића до црногорских главара и суза Вука Мандушића за џефердаром, показујући да се архетипски ликови силних и страшних делија нису уздржавали да заплачу потресени трагедијом, немоћи, понижењем и емотивним губицима. Захватајући у дубину психе динарског човека, чувени антрополог Владимир Дворниковић у монументалном делу Карактерологија Југословена пише: Шта казују гусле својим елегичним тоном и ритмичким јецајем десетерца? Рефлекс пропаћеног и жалбу за изгубљеним. У анализи наше епике видећемо да и она дише истом ритмиком као и лирика; наша певана лирика у души је појединца она иста запаљена жижица која, као историјска буктиња, пламса и у нашем јуначком епу. Аутор најпоетичније биографије Филипа Вишњића и, ако је Скендер Куленовић, по Константиновићу, апсолутни Крајишник, онда апсолутни Мачванин, Милорад Панић-Суреп назвао је гусле колевком суза и громова.

Оно што лелек Вишњићевих струна (које Деретић на скали епског стваралаштва смешта на пола развојног пута између безименог певача и Његоша) разликује од еха који му је претходио јесте револуционарни оптимизам који разара тврђаву безнађа снагом пробуђеног титана из песме Војислава Илића (…размахну плећа и тврди, огњени челик/Са страшном грмљавом пуче) и визија слепог аеда који из таме очних дупљи смело упире поглед далеко, у надолазеће векове, у разарање старог доба и рађање нове ере. То више није тон из тужбалица црногорских и херцеговачких жена за Милошем и Лазаром што на Косову падоше који прераста у епску нарацију, колективну тужбалицу вековима покореног народа. Прастари мит и изражајни апарат, освежени новом епском дикцијом ближом народном језику и спуштени на лице места, у срце историјских дешавања – на бојно поље, преображени су из китњастог жала за немањићком епохом српске величине у пропагандни позив на акцију широких народних маса. Стари професор бијељинске гимназије Фаик Механовић сврстао је Вишњића уз Вука и проту Матеју Ненадовића међу малобројне великане пера у праскозорје слободе јужних Словена, које је било више наклоњено великанима мача, иако мајстор пера у најужем смислу Вишњић није био.

Филип Вишњић, илустрација; публиковано у “Знаменити Срби IX века”

Почетак буне на дахије 1804. године који је Вишњић опевао је апсолутни догађај српске историје, мајка свих догађаја. Да је српски устанак био нешто више од побуне трговаца свињама за већа права православног милета, потврдио је у једном од својих чувених есеја на његову стопедесетгодишњицу, 1954. године и Мирослав Крлежа: …ова се неписмена стихија од неколико тисућа опанака и кубура покренула против харача, ђумрука и кулука, да се нађе на челу догађаја, који су јужнословјенске народе пронијели хисторијском позорницом као маркантну политичку појаву са јасно оцртаним идејама о ослобођењу и уједињењу. Тимоти Снајдер, један од водећих светских експерата за историју источно-централне Европе и предавач на Јејлу је заступник тезе да је српска револуција из 1804. један од најшколскијих примера антиимперијалне револуције, те је у смислу нациоизградње ставља испред француске, те чак окончавање Првог светског рата, у смислу развоја политичког национализма, изједначава са тријумфом српске идеје о суверенитету народа. Карађорђев завет прекодринског похода за југословенско ослобођење и уједињење испунио је вождов праунук, витешки и праведни краљ Александар. Социјалну жилу еманципаторског устанка сиротиње раје и куке и мотике, српског сељаштва против класе турских феудалних крвопија описао је Светозар Марковић у својој Србији на истоку овим речима: Дубока, непомирљива противност између српско-народног друштвеног устројства и турске државне системе, чинила је те је ова револуција била неизбежна. Преврат што га је учинила револуција у српском народу, тако је огроман, да ми данас управо не можемо ни да представимо његов прави значај …ту збрисана цела једна нерадна класа људи која је живела сасвим другим животом, говорила другим језиком, веровала другу веру, а сматрала српски народ као своје имање.

Филип Вишњић пева уз гусле, у боју на Лозници 1808.

Није случајно ни то што је по Филипу Вишњићу понело име и друштво за народно просвећивање које је основало бијељинску библиотеку, а чији челници бијаху др Војислав Кецмановић, отац-оснивач (социјалистичке) Босне и Херцеговине, Никола Мачкић, напредни теолог и један од крагујевачких мученика, др Јоаким Перендија и други. Речи Михаила Пупина који је, поклонивши бијељинској гимназији бакрорез Вишњића на гусларском сијелу, написао да га је његова песма сачувала од губљења у преријама америчког материјализма верно и актуелно описују суморни пејзаж каубојског, постмодерног позног капитализма у којем све има своју цену, атомизацију и отуђење које он човеку доноси. Царство небеско кнеза Лазара није само некаква Валхала српских ратника, већ и јеванђеоско царство емпатије, нити је кнез Лазар једино мученик за веру (коју му, на крају крајева, султан није ни оспоравао, јер су српски феудалци као турски вазали готово стотину година, а православни мартолози и више векова након Косова ратовали под заставом ислама), он је христолики мученик зато што је његов етички императив било достојанствено страдање пре него живот у срамоти нечасних компромиса и опортуног потчињавања сили. То је суштина видовданске етике, жртвовање за виши циљ слободе и правде не због изузетне храбрости, већ из просте дужности, упркос агресорској сили и издајству зла домаћега, јер образ не познаје кокошарске изговоре и јер наша исправност не зависи од туђих поступака – боље гроб него роб јер част и брука живе довијека. Мудри теолог Жарко Видовић је приметио: Филип Вишњић јасно каже: „Небом свеци сташе војевати, али се Срби дигнут не смедоше“. Ти свеци бране Цркву, а не српску државу. А државу ће да брани народ, који гласа као православни, иде у војску као православни и брани државу као своју кућу. Вишњић је имао потпуно савршен Косовски Завет, као што ће га и Његош имати.

Вишњићев стих Србија се умирити не може постао је тако лозника генерација одлучних да будућност захтева пожртвовање, архетип који је проговорио кроз многе било као крик спартанског отпора из 1914. или превратнички поклич народних маса из 1941. године, али и кроз усамљене примере витештва у мутним временима општег бешчашћа, југословенске авијатичаре над Београдом, Грацом и Сегедином, или мајора Тепића и потпоручника Смајића (Бијељинца) педесет година касније. Иако се мора рећи да је оно што је деведесетих учињено са мезаром Кулин-капетана у Јањи достојније тзв. Исламске државе него српског оружја, суманута тлапња Абдулаха Сидрана о томе како је епска народна поезија читав један народ одвела у океан крви само је одраз једног бедног и злурадног редукционизма и неуке, примитивне сатанизације у стилу антисемитског фалсификовања Талмуда или приписивања кривице за Холокауст кур’анским ајетима о Јеврејима. Бијељински песник и значајан завичајни публициста Мустафа Грабчановић (1912-1990) записао је и следеће стихове:

See Also

... протекле су мутне и крваве воде:
један далек земан у неповрат оде
земан Црног Ђорђа, Кулин капетана!

Пркос хладне Дрине сломила је брана:
ромор њен је одјек новога земана
сломила се чорда мржњом сакована...

Завичајна земљо буна и мегдана!

Овај помало носталгичан призвук не може да не подсећа на Вишњићево друмови ће пожељет’ Турака… само као исказ нове и светле, охрабрујуће визије будућности вредне надања. Двеста година после буне на дахије, људи поново гледају у звезде, очекујући да их освоје. Подсетише ме ови стихови и на једну бескрајно дирљиву историјску епизоду која се збила након битке на Крусима 1796. године када су Црногорци донели св. Петру Цетињском одрубљену главу Махмут-паше Бушатлије. Владика је заплакао као мало дете и чупајући косу из жалости заклео их да не скрнаве главу која и данас почива у Цетињском манастиру. Знао је да је у питању потомак Ивана Црнојевића, једног од његових ктитора. Крв није вода, испевао је Змај у једној од својих мање познатих песама, далеко од злочестивих духова братомржње, у жару вековне слободарске ватре о којој је певао Суреп, у жару зеница јасних које су из таме виделе далеко, жару пламена којег свом племену доноси Илићев Прометеј.

Аутор: Војислав Дурмановић

Scroll To Top