Uspavana Matilde

(odlomak iz romana)

Oluja koja će srušiti zamak svena Orjana, srušiće egzistenciju, jedan svet ispunjen strahom, antagonizmom, sebičnošću. Srušiće ono što je nestalno, zarad onoga što je trajno i stalno.

Srušimo zamkove! Ostanimo bez ičega, baš kao Buda ili Isus! Hrabro koračajmo napred, s ljubavlju prema sebi i prema drugima, bez obzira na sve rizike i opasnosti što iskaču pred nas, kao Herkul ili Odisej!

„And God took a handful of south wind
 And from it formed a horse,
 Saying, ‘I create thee, Oh Arabian.
 To thy forelock I bind victory in battle.
 On thy back I set a rich spoil,
 and a treasure in thy loins.
 I establish thee as one of the glories of the earth.
 I give thee flight without wings’.
 For a time the Arabian ran wild in the desert.
 Only the strongest and most intelligent,
 The swiftest and most disciplined survived.
 And then the story goes;
 To Ishmael, son of Abraham,
 God made a gift of the Arabian Horse.
 And Ishmael was the first to tame and ride him.
 And from that time on the fate of the Arabian
 would be woven into the history of the Western
 World.”

„Arabian Horse Legend”

PRIPOVEST O ORJANU VON AMERONGENU

„Rođen sam u staroj kući Von Amerongena, kao Orjan Sigfrid,“ napisavši rečenicu, Orjan zagrize pero i,uznemiren, pogleda ka vratima. Nije imao puno vremena.

„Rodio sam se u prekrasnom zamku na obroncima ledenih planina Norbotena“, Orjan potone u čudnu nadraženost čula koja donosi slatki dremež sećanja.

Nagnut nad pergamentom, osećajući da mu vreme ističe pri sve bržim naletima udaljenih koraka, predade se rečima surove priče dok mu je užas vladao telom i čulima. Zapisa sledeće:

„Nisam mogao da se otresem misli o nastanku Norbotena. Dramatične slike oblaka koji usisavaju kišu, krvi koja kaplje sa neba, mučile su moju maštu.

Osetio bih uzbuđenje posmatrajući tužni profil zemlje Norbotena iz koje sam nastojao da izuzmem svoj zamak, načinivši od njega tvorevinu najfantastičnijih slika i boja. Vremenom, kako mi se koprena navlačila preko očiju, kretao sam se sve sporije, pognute glave, dok – a sam bog zna na šta sam i da li sam uopšte o nečemu mislio – nisam izgubio dečački duh i dar bezazlenosti, dok nisam izgubio mir u kojem bi svaki gospodar nesebično uživao. Dok nisam načeo svoje duševno zdravlje…

„Zaustavimo se kod nemogućeg“, govorio bih svešteniku Larsenu koji je pobožno jeo kobasice u keliji kapele. Sve je trajno u zakopanim senima. Zanos ne napušta poetu olako, naprotiv, ukotvi se u njemu, galopirajući po najtananijim nervima, neusaglašeno, podlo i pritvorno.

Osetio sam da Norboten i zamak Hase u svakom drugom vremenu mogu da izazovu samo bunt i teskobu, ali i neizrecivu usamljenost.

Potom je došla Oluja i odnela sve. Ja, sven Orjan, gard, armiraž i još mnogo toga bejah, na koga se obrušila ova neman, uplašen sam. Uz krik dolaze sećanja na onaj kobni dan kad je sven Olov dojahao do zamka i izveo Matilde iz senke.

Otkuda iskrsoše sve muke mog života? Kao da ih je oluja kroz vetar utabala u zemlju. Možda se pitate da li trezven čovek po oluji razmišlja o svojim gresima. O, da, baš tad, kroz prozor posmatram uznemirene seljane i osluškujem rzanje konja, jer ja sam, ako baš moram da izaberem objekt svog posmatranja, slikar ništavila.“

Orjan zastade i dodirne ožiljak na licu. Zatim dopisa sledeće:

„Dodirnuh se po brazgotini na licu i osetih kako se u sitnim slojevima račva ka bradi, iz koje izbijaju skorena, krvava vlakna. Rana iz dvoboja.“

Orjan se divlje okrete ka vratima, ali pošto ne ču ništa, nastavi, uz škripu pera, naglas izgovarajući zapisano ne bi li odagnao utvaru.

Hranio sam se kao vampir tuđim životima. Nikad nisam grobove kopao previše duboko. Leševe sam nabacivao kao panjeve. Gradio sam ljudski drvored.

Na taj način sam uvećavao svoju vojsku, vladajući putem straha.

Gledajući sopstveni odraz u ogledalu od zlatnog emajla, videh (što sam želeo da i drugi vide), splet osenčenog mesa, stegnutih mišića i osmeh kao u plemića čije se dostojanstvo suštinski preplelo s lažnom skromnošću.

Ali, ono što me je u najmračnijim slutnjama uznemiravalo jesu odluke koje sam donosio kao čovek koji je naučio da dobija ono što želi i da, snagom svog nerazumlja, uništi ono nedostižno i umu nedokučivo. Behu to prvi znaci mog prokletstva.

Bejah silnik. Bejah ljubomoran, naročito na ptice, ta prokleta stvorenja, na lešinare i orlušine, znajući da u sebi nose klicu večnosti. Bio sam tek zrno peska pod urlajućim vetrom. A šta je vetar nego strujanje vremena,pred čijom moći naglog razaranja ili laganog ispijanja tvari, popušta i najstamenija građevina.“

Zamak Hase

„Kako ne biste moj zapis shvatili kao odveć skroman poklon, moram vam nešto više reći o zamku Hase.

Iza dalekih oblaka, na nakvašenoj zemlji Norbotena, nalazilo se jezero Og, načičkano sitnim ostrvima. Na ostrvu Naki, najbližem obali, izrastao je Hase.

Jednom, kad sam se vraćao iz pohoda, preko brda nagriženih ledom, videh zamak u daljini, kule koje kao razigrane prilike u plaštovima boje topaza na vrhovima kopalja drže proburaženo, bledunjavo ljudsko biće. Zamak je oslikavao mene. To biće bejah ja.

Put je vijugao uz brdo pored obale, pretačući se u most koji je cepao nebo dosežući brdovito ostrvo Naki.

Kamenoledeni put neraščinjen solju, nesiguran i strm, gutao je putnike Severa spotičući ih niz oštru kožu brda Fjalar, ili ih bacajući, nošene vetrovima, u ledeno grotlo Harnavana, odakle se mogao čuti njihov zaglušujući vrisak.

Putnici koji bi preživeli Fjalar, zastajali bi pred Lindrumovim jezikom razrogačenih očiju i cvokotavih usana, okretali bi konje i bežali od susreta sa nebeskim glasnikom Gna¹⁾. Hrabriji bi, držeći se čvrsto za ulare, nastavili da koračaju nad bezdanom Harnavana. Put su uokvirivale, kao vihor nedostižne, puste površine jezera, ovenčane snežnom zemljom Norbotena, i tek ponegde borovinom i brezovinom namočenom injem.

Mermerni tepih vodio je do vrata glavne tvrđave Hasea (prolazeći kroz živopisni vrt kakvim je malo ko mogao da se pohvali u ovom delu sveta), preko koje su, granajući se, mostovi povezivali visoke tornjeve, tako da sam iz glavne kule mogao da dođem u bilo koji deo zamka ne izlazeći u vrt.

Beše u njemu svakojakog semena, od urmi koje su moji preci doneli sa Bliskog istoka tokom Krstaških pohoda, do ljiljana, zumbula i drugih, norbotenskom podneblju nepoznatih, egzotičnih biljaka. Začarano seme smrti negovale su ruke vrtlarke Hilde, meni poznate po opštenju sa Vidarom²⁾  koji beše utelovljen u biljke i šume. Od Boga šume crpela je magiju i izlivala je na cveće kojem nije bilo mesta u ovoj beživotnoj zemlji. Kada se smrt pomeša sa životom i promeni se tok prirode, korenje pušta snagu otrova duboko, menjajući srž tla. Tada u zemlji i ljudima proklija otrov. Seme smrti oživljava, stvarajući naopake lale koje krase moj dom, a koje je Hilda danonoćno grejala, ložeći vatru u ogromnim ćupovima.

Na dvokrilnim hrastovim vratima koja su skrivala ulaz u glavno utvrđenje, nalazio se, zlatnim strunama oslikan, grb hrabre i gramzive kuće – lavlja kandža. Ona se mogla naći i na plavim barjacima koji su se vijorili nošeni vetrom visoko na kulama Hasea, grabeći u nebo. Prozore su čuvale mermerne mantikore³⁾, rođene u mladim danima Hasea, preteći oštrim žaokama natopljenim kišnicom.

Kada Lindvorm proguta pridošlicu, pokazuje joj sablasno dvorište pred zamkom. Pošto bi prošao kroz ulaznu kapiju zamka koju su čuvale Lindvormove čeljusti, pred putnikom bi se ukazao utabani puteljak koji vodi do dvorišta i konjušnica u samom središtu Hasea.

Put, nadsvođen stražarskim kulama načičkanim gardistima, vodio je do žrtvenika i bazdio je na kravlje iznutrice. Oltar, nad kojim su se nadvijale visoke odbrambene haseovske kule, ležao je na suvoj zemlji, ušuškan u jelenju kožu i okićen skeletima gavrana.⁴⁾ U središtu oltara nalazio se pladanj sa pročitanim, istrulelim iznutricama. „One hrane lešinare tame“, neretko bih lično objašnjavao posetiocu svog carstva koji je drhtao od straha i kojem je jeza plazila niz kičmu… Oltar, potpirivan čempresom i sandalovinom sa kojeg su se dimile poruke upućene Boginji smrti, bio je oivičen napuklim lobanjama onih koji joj se nisu poklonili. Kamena bedra žrtvenika bila su isprskana krvlju, što životinjskom, što ljudskom.

Ritual se obično obavljao noću, kada bi sveti Oltar sablasno goreo u središtu dvorišta. Oko žrtvenika bi, namazane krvlju, plesale gole veštice, čuvarke pošasti. Imale su u duge, guste, plave kose upletene kristale od oniksa ili pera gavrana. Glavna sveštenica nosila bi krunu od jelenjih rogova. Veštice bi, uz mantru, posipale oko oltara zemlju sa grobova.

„O, Jabme Aka, sve što ti nudimo sada je tvoje
 I nikog drugog
 O Jabme, boginjo podzemlja, primi ovaj dar,
 Ponudi ga svom mužiku, Bogu smrti
 Da bude njegovo i nikog drugog!“

Tako bi tri prelepe veštice mantrale sve dok ne bi popadale u ekstazi. Tada bih im prilazio, u kukuljici, okružen povorkom crnih bakljonoša i uzimao ih, nakon čega bi se ritual nastavljao: žrtva bi bila dovođena, potpuno naga, iz niskih odaja, mučilišta – njihovu bih krv ispijao po završetku rituala. Neretko bih, u nedostatku ljudstva i straha koji je koračao ispred mene kao senka, ispijao konjsku krv u čast Jabme Ake.

„O Jabme Aka, daj mi da ugledam okrutne šare prošlosti i budućnosti.

O, Jabme Aka, ne daj predskazanjima da presahnu!“, izgovarao bih svečanim glasom, podižući skiptar sa obe ruke. Nakon što bih se zasitio toplog mesa, uzeo bih u ruku oštri athame⁵⁾, poprskan krvlju. U dlan žrtve bih svojeručno urezivao Hagalaz⁶⁾, a Boginja bi grabila usahla, mrtva tela, pohranjujući ih u škrinju darova. Lešinari tame bi se tada raštrkali norbotenskim nebom, oterani dahom Boginje…

 „Sečivo je položeno u izrezbarenu kost koja je nekad možda bila ruka vernog sluge – tapšao bih putnika po ramenu – a žrtvenik, praslika božanstva – ponosno bih pokazao u pravcu ugašenog oltara – noćas će govoriti jezikom kostiju.“ Reči koje su ulivale jezu upućivao bih bogatijem seljaku ili ambicioznijem Britu⁷⁾, koji bi po dužnosti dolazio, tresući se kao prut, da mi se pokloni i zamoli za blagoslov.

Stranac koji bi dospeo u Hase dobijao bi krčag vina i mesto u štalu za počinak. Često bih ih, ukoliko nisu bili plemićke krvi, pretvarao u sluge. Plemićima sam pružao udobnost svog doma i svetlucave gostinske dvorane, gde bi večerali uz zvuke lauta. Bilo je i onih nepokornih, koje je čekalo bičevanje do smrti, neretko trganje konjima na repove, i drugi oblici mučenja koja sam smišljao ispijajući za trpezom kao krv crveno vino. Iglama sam ubrizgavao sirće u plemićka tela, stezao im udove, polivao ih vrelim katranom, a katkad ih bacao u ćelije na vrhu tornja gde su umirali od gladi. Tuđi strah i potpuni očaj, a neretko i ludilo, ispunjavali su me sladostrašćem. Truli put kojim sam hodio, kao čovek koji je u sebi sklopio sporazum sa prirodom, ali i sa divljaštvom, nastavljao se u beskonačnost. Pa ipak bi putnici, u ludačkom trku, dolazili na prag najbogatijeg svena, donoseći poklone gospodaru da ih zaštiti od podlih naravi podanika i od sebe samog.

O svom gnevu bih mogao da govorim mnogo, o iskonskoj žili zla, senci nagomilane čulnosti u mojoj zaraženoj krvi.

Zaokupljaju me misli o  ljudskoj prirodi do kasno u noć, kad mi misao jenjava, sve do ranoga jutra kada ponovo iskrsava: koliko sam vernosti zaista zadobio, a koliko sam zapravo razapet strahom od gneva osvetnika? Koliko sam u svemu tome postao Vrhunski pronalazač strašne moći koja uvek izranja iz najcrnje noći? Krvavim pohodima okončavao sam opsadu savesti i tako sam je napokon sasvim uklonio. Beše to sramotan učinak koji me je nagrizao. Iz krvavih snova budila me je sirova eksplozija u srcu od sećanja na počinjena ubistva. Držao sam ih, razapeta u prsima, uz pokoji kliktaj savesti koji briše sledeći udisaj. Shvatajući prolaznost duše i kretanje vremena  kroz urlik vetra, koji je kao eho dopirao sa dalekih vrhova Norbotena okovanih večnim ledom, žudeo sam za večnošću, a ona je bila svetlost mojih građevina i moje okrutnosti, zbog koje sam na kraju i izgubio razum. Bejah prek. Možda lud. Ali, bejah gospodar.“

Autorka: Leila Samarrai