На обали нестрпљиво скидам одјећу. Дио по дио, бацам далеко до себе. Кидам јутарњу росу кап по кап, остављам то свјетлуцаво благо у углу ниског шибља, дивљег шипка са презрелим плодовима ко бисерима. Лагани јутарњи вјетар успорава моју намајеру да се го-голцат отиснем по води и пливам, пливам што даље од свега. Хлади моју нагомиловану врућину топлине страха који чека дубоко у мени.
Лагани јутарњи вјетар.
Обруши се јадан јутарњи зрак иза високих борова на пропланку на мене, пробио ме кроз тјело испод рамена, сасвим случајно, ненадано, остао сам прободен свевишњом стрелом.
Прободен, ипак мрдам. Добро је. Вода је очекивано хладна. Ноге се тешко привикавају на ову хладноћу, још један зрак, гле чуда одбио се од глатко стакло воде и право мени у очи. Слијеп, плачем. Изненадном страхотом, шумом која из тмине гура се, надире… Још мало, па да потпуно зароним у воду спаса.
У цик зоре, плачем, а драго ми је.
Мјесец млад
Потпуно го-голцат лежим, ево већ два сата у овом врбаку, подно моста који не води одавно већ никоме. Шта рећи, мостови који не воде никамо, огадни врхови моћи градитеља, поспаног скоројевића који није имао другог посла, нити вјере да је нешто могуће спојити, заварити спојити чак.
Није него… Хладно ми је, рачунао сам на то, стишћем зубе, десне гњече десне, просто из разлога што сам зубе поодавно изгубио. Сигурно, корачам по згариштима прошлости. У глави ми бију рјечи покајања, прекора и тјескобе која варничи и пробија систем скроз на скроз.
Неким чудом, лагани жути зрак мјесеца пробија се кроз покидасне ролетне, клизи ко слуз непријатно на мој длан. Чудо невиђено, не помјерам руку, идила траје вјечност, зрак не попушта, лагани осјех на мојим уснама, траје…
Млад мјесеца кида. Скенира своја лутања и скретања као вјечност која тиња, лист по лист, суза по сузу откида.
Млад мјесец над градом, селом и старом кућом на брегу успомена. Млад мјесец обара и пржи.
Потпуно го, лежим и некако ми је драго.
Прича о луткама које плачу
На плавој гробници дјетињства лутке плачу – заборављене и одбачене. Снови прохујали, куда пловите и носите лутке које плачу?
Успаване лутке дјетињства отргнутог из немани и заборава која бије своју тамну страну вјечности кап по кап. На плавој гробници, успомена лутке које плачу сву ноћ трају. Снови прохујали куда пловите на сав глас?
Окрећем се, вртим и не могу да спавам. Нико овдје не спава. Нико. Ноћу затварам све прозоре собе. Ставили су ми ноћ под пазух. Ноћу пливама по немирном мору сјете, валови ме бацају и руше на кољена падам. Немоћан сам и слаб. Старост рђаво оружје бије своју снагу и моћ. Аждаја која гута све пред собом. Посрамљен, волим да плачем, трајем пркосно, али трајем. Некако…
На плавој гробници дјетињства лутке плачу… Знам.
Аутор: Вељко Боснић
