Кривица Ане Карењине
Све напред наведено је само понављање онога што се налази у оптужници и у образложењу оптужнице. Теза одбране је да је Ана Карењина била занемаривана од стране мужа, да љубави у њиховом браку није било и да је зато била склона неверству.
Почнимо испочетка, док још увек није уништила свој живот ирационалним и непромишљеним одлукама. Имала је привилеговани положај, углед, финансијски је била потркепљена од стране мужа, притом муж јој ништа није забрањивао, није јој забрањивао да иде на балове, да се проводи, није био љубоморан, али је имао посао, морао је да доноси храну у кућу, неко је морао да плаћа Анине хаљине за силне балове, зар не? Чињеница је да гроф Карењин није био често кући, да је био пребукиран послом и да није имао много времена за своју породицу, али то њега не чини монструмом. Одбрана би сад упала у реч и рекла: „Али он њу није волео!”. Он је био ожењен њоме, јесте да је брак био уговорен, али то не води ка чињеници да он њу није волео. Нигде се у роману Карењин не приказује као монструм, није је тукао, никад је није омаловажавао (а знамо добро да она њега јесте, када је он предложио да се врате заједно са бала, а она је одбила тај позив, позив сопственог мужа, то је омаловажавање и непоштовање супружника), увек ју је поштовао и чак је имала његову заштиту (покушао је да заташка ситуацију, и чак јој је предложио да се виђа са Вронским али тајно, штитећи тако све њих од јавног скандала, али она је то одбила, тиме показујући колико је незахвална-то је могло да се заврши на томе, али је Ана померала границе).
Сматрам, а верујем да ћете се сложити часни суде, да неке конвенције и друштвена правила штите индивидуу од самоуништења. Њене дужности у браку са грофом Карењином су биле да поштује мужа, да се брине о детету и да буде одговорна мајка и супруга. Грофица Ана је погазила и световне и духовне законе, грађанске и законе руске православне цркве. Погазила је неколико божјих заповести : не чини прељубу, не пожели ништа што је туђе и извршила самоубиство што је против божијих правила и правила православне цркве. Она је успела да не изврши све три дужности. Појава Вронског у њеном животу ју је променила и то доста, из културне, поштоване, идеалне жене се преобразила у роба страсти, није умела да исконтролише своје емоције, није размишљала логички. Изнела бих такође чињеницу лицемерног сагледавања вредности брака. Прва тачка, њено саветовање Доли. Изнела је савет о сачувању брака а притом није размишљала о томе да су њени савети крајње субјективни без трунке објективности. То јест, у првој ситуацији саветовала је Доли искључиво ради очувања братовљевог угледа и њиховог брака, али такође приказујући децу у другом плану, да би се на крају испоставило да сва саветовања падају у воду јер је у случају свог брака поступила само по личним побудама. Није имала довољно јак карактер да се извуче из канџи топлине емоција, па се истим и препустила, што је била велика грешка. Не само да су то лицемерни поступци, већ веома себични и егоцентични, јер се потпуно из приложеног види да је оптужена све одлуке и савете доносила по личном нахођењу за своју личну корист, али не и за општу, моралну, добронамерну страну.
Ана Карењина се својом себичношћу може такмичити са Делфином де Нисенжан из реалистичког романа Чича Горио – повела се за западном културом понашања. Муж можда није знао како да јој пружи љубав, али јој зато ничега другог није фалило. Баш зато што су све остале рупе попуњене и зато што је живела у раскоши није разумела то да цени и није била нимало захвална. Схватила је то тек после, када је и ”љубав” са Вронским заменила љубомором. То нас доводи до најважније и последње оптужбе, а то је суицид. Када јој се живот, по други пут, почео распадати пред очима, са слабим карактером, као што смо већ навели горе, а још слабијим интелектом и способношћу расуђивања шта је добро по њу а шта лоше отишла је и пресудила себи. Пресудила је јер није знала како даље да настави, није смела да се суочи са својом срамотом, била је уплашена, плашила се сама себе и својих будућих поступака, била је свесна где је погрешила, и била је свесна да је сама себе довела у ту ситуацију да не може да настави даље. Верујем да је сматрала да је то неизбежно, али погрешила је, за самоубиство треба имати и храбрости, признајем, али то није никада последње решење. Можда је могла да исправи ствари и врати их на старо, никад не знате шта јутро доноси, нажалост, никада то нећемо сазнати јер је учинила то што је учинила. То је био само један у низу лоших потеза које је направила откад је упознала Вронског.
Аутори: Јелена Симић и Марко Рибић (2а)
Менторка: Дијана Влаинић Драгин
Ана Карењина
из угла фиктивне унуке Ане 21. века
Зашто осуђујемо Ану Карењину? Увек ће бити оних који је осуђују или који је подржавају из себи личних разлога. Због осуда ћу упитати жене: шта бисте ви урадиле? Шта бисте урадиле када срце води једним путем, а разум… Није то разум, то је присиљено гледиште ондашњег неморалног друштва које ствара неморалне људе. Можда сам дрска, али зашто име Фате Авдагине није укаљано, када је због тога што није хтела да уђе у уговерени брак, извршила самоубиство скоком у хладну Дрину? Зашто су данас Ромео и Јулија симбол љубави када су две породице плакале над мртвим телима сопствене деце? Али зашто се суди жени која се борила за своју љубав и нажалост изгубила битку. „За љубав не за мржњу, ја сам рођена“- рече Антигона, а то остаде уклесано на женским срцима. Љубав је женски покретач.
Вратимо се у стару еру и сетимо се грчке митологије, где је Медеја тражила своју љубав, а лепа Јелена оставила све због љубави према Парису. Ми смо моћна бића, јер идемо ка циљу срцем. Жена зна шта жели, жена увек зна шта жели, а када не зна онда глуми. Ана није знала да глуми, није могла сакрити да је загрљај Вронског њен циљ. Љубав је била мач, мач којим се бранила, али и исти којим су је посекли. Иста оштрица погодила је и Ленку Дунђерски, та ускраћена љубав, правилима одузета.
Када читам Анине речи у којима каже „Ја хоћу љубав, а ње нема“, осећам тугу у свакој проклетој речи. За те речи кривим ондашње друштво, кривим их за нанету бол, за убијање последњег атома снаге, једне очито тада немоћне жене. Неки кажу да је Ана неразумно поступала, а ја вас питам: „Где је тада њихов разум био да се сачува једна жена и мајка?“ Зашто се данас њено име узима као свето или укаљано? Ана је била пример, преузевши иницијативу лупила је главом о зид, покушавши да скине окове свог положаја. А гроф Карењин? Гроф је могао окончати све једним потисом, развод је био решење. Анин немир је стварало сазнање да конце њеног живота туђе руке држе. Везали су је, везали су јој руке, али срце нису могли да окују у ланце. Кажите да је слаба, али демантујем вас – Ана је била довољно јака да бије битку својих емоција. Жена када воли мушкарца, воли га више него себе.
Верујте ми да немам ни времена – ни стрпљења да прича о женској топлини буде испричана. Питање је да ли ће икада бити завршена. Моја струка није адвокатура, ја сам само једна разведена жена из 21. века која не зна да ли је овим браним или још више оштрим суд јавности. Ја сам живо биће и чиним то по осећају, а мој верни водич је овде са леве стране груди. И нисам субјективна јер њена крв овим венама тече, али сличност је неминовна. Ако њу називате злом, неморалном, себичном женом, онда и испред вас стоји једна таква. Ја сам разведена жена која не иде спуштене главе како је морала ићи моја Ана.
У њој сте пронашли претходно наведене, али у мојим очима их нећете пронаћи.Чујете ли јасноћу у гласу којом вам се обраћам. Чујте! Некада сам и ја била нејака и уплакана, тугом окована и беспомоћна, али није ми дуго требало да устанем. Ана је била моја унутрашња снага због које данас пишем ово уздигнуте главе. Жене су давно победиле патријархална схватања, при чему наш поглед није уплашен и надоле оборен, већ јасан и смео. Скупила сам снагу и пресекла лоше везе, јер од четири стуба породице жена је три. Због деце ти стубови морају бити стабилни. Ми жене тежимо ка сигурности, а када смо сигурне и вољене поред свог мушкарца, смејемо се гласно, очи нам радосно сијају као код детета. Али љубав је пресушила и силом је нисам могла вратити. Нисам се желела крити и чувати углед у браку насиља. Нисам желела таквог човека и једним потписом сам сама себи одредила ток своје судбине, а такав је Ани очајнички требао.
Данас ово пише можда још једна Ана Карењина, која није дала на себе, која је желела љубав и коју углед не брине. Јер ја сам жена која хоће љубав и поштовање, која жели да гледа док виле збијају облаке и управљам сопственим животом и осећањима. Да ли је за такав став био потребан један пример Ане Карењине, која руши све патријархалне норме? Да ли смо ми жене захваљујући њој данас слободне да бирамо и љубав и супружника. Данас се њој захваљујемо што смо слободне да волимо, да се препустимо својим осећањима, неким црним очима, а да не завршимо осуђене од друштва и на шинама неке пруге. Због свега не треба да је осуђујемо, јер не знамо шта нам животни пут још носи.
Ауторка: Невена Мраковић (2а)
Менторка: Дијана Влаинић Драгин
Одбрана Ане Карењине
Тужите Ану за неверство, а мислите ли да бисте ви повукли другачији потез? Ја ипак мислим да не бисте. Живот у браку без љубави нимало није лак, те смо стога овде да је одбранимо. Није имала избор са киме ће ступити у брак, а бива осуђивана од стране других жена, иако се никада нису нашле у ситуацији у коју је судбина гурнула Ану. Сва та силна осуђивања и понашање остатка света према Ани, више су била нека врста забаве за оне „дивне“ људе, без икакве грешке у животу. Баш такви који су ту само да омаловаже некога, никада нису водили своје животе и главно занимање им је коментарисање туђих живота.
Причате о слободи коју је Ана имала у браку са Карењином, о томе како сваки динар он доноси у кућу, а да ли сте се поставили на место жене којој материјалне и пролазне ствари не значе ништа. Жени је потребан мушкарац који је воли, брине се о њој и поклања јој пажњу својим присуством, а не богатством и титулом. Карењин, као човек којем је само углед и ништа више битно, Ани не пружа ништа сем материјалног. Није покушао да пронађе компромис ни приликом развода, већ све тражи за себе, али и оно највредније једној мајци, њено дете. И онда кажете да је Ана себична? Да нисте случајно помешали грофа Карењина са грофицом Карењин? Услов за развод већ наведен, који Ана наравно није могла да прихвати и допусти Карењину да јој одузме старатељство над Серјожом.
Многи је осуђују зато што одлази са грофом Вронским и како кажу напушта дете. Па зар је требала остати и разводом изгубити дете? Браним Ану у овој ситуацији јер сматрам да ниједна мајка не би пристала на такав захтев свога мужа. Сва права над Серјожом остају Ани, која као мајка, једно свето биће, заслужује. Видимо да и црква говори да заслужујемо равноправно суђење и да се греси опраштају, јер људски је грешити. Из приложене тужбе можемо видете осуду да је ана погрешно саветовала Доли, а како је дргучије и могла да је посаветује, кад се Анино мишљење о брако мења након упознавања са Вронским.
Опет бих се вратила на Анину „себичност“. Зар мислите да је себичност послушати своје срце и следити пут емоција за шта је такође осуђујете, јер није пошла путем разума којим 95% вас не би пошло. Па, која жена још слуша разум?
И коначно, долазимо до оног најстрашнијег, а то је Анино самоубиство. Пренатрпана проблемима, психички оштећена од стране осуда друштва, које јој је сваким даном све више лепило „етикете“ за име, бол за дететом, велике количине морфијума, Анина крхка душа у тим тренуцима пати и доводи је до психички нестабилног стања, у којем она нема места. У жељи да све то престане, како сам већ рекла, Карењина у психички лабилном стању одлучује да ће она бити та која ће судити о свом животу и узима прилику да ба једном она одлучује. Људи је оптужују да чини грехе, па да ли међу вама који глумите праведне, стварно постоје безгрешници? За крај ћу вам написати један одломак из Библије, из Јеванђеља по Јовану, о Браколомној жени.
8 Суд о жени ухваћеној у прељуби. 1. А Исус отиде на Маслинску гору. 2. И ујутру опет дође у храм, и сав народ долажаше к њему: и сједе и учаше их. 3. А књижевници и фарисеји доведоше жену ухваћену у прељуби, и поставише је на средину. 4. И рекоше му: Учитељу, ова жена је ухваћена у прељуби на дјелу; 5. А Мојсеј нам у Закону заповједи да такве каменујемо. Ти дакле, шта велиш? 6. Ово пак рекоше искушавајући га да би га имали за што окривити. А Исус сагнувши се доље, писаше прстом по земљи. 7. А кад га упорно питаху, исправи се и рече им: Који је међу вама без гријеха нека први баци камен на њу. 8. Па се опет саже доље и писаше по земљи. 9. А они чувши то, и покарани од своје савјести, излажаху један по један, почевши од старјешина до посљедњих; и остаде Исус сам и жена стојећи на средини. 10. А када се Исус исправи, и не видјевши никога до саму жену, рече јој: Жено, гдје су они што те тужаху? Зар те нико не осуди? 11. А она рече: Нико, Господе. А Исус јој рече: Ни ја те не осуђујем; иди, и од сада више не гријеши.
Порото, ви сада судите!
Аутори: Исидора Ждеро и Илија Шиндик (2а)
Менторка: Дијана Влаинић Драгин