Ту сам способна,
Све могу.
Могу да променим правац ветра,
Да ми коса увек изгледа добро.
Правих се речи увек на време сетим
И то поготово на француском
На латинском пишем графите
Разговарам са кућним љубимцима
Милујем зграде и мостове
Уоквирим места где пољупци сијају
Микеланђеловог Давида молим да сиђе
И подели са мном сладолед на пољима Тоскане.
Ван Гог нас увече чека и каже:
Време је да се послуша небо пуно звезда.
Јутро никад не долази
Јер никад није ни прошло
Поздрављам се са једном епохом
Време је да се дише под водом
Негде далеко, на шпанском медитерану
По плажама се плеше танго, додирима се разговара.
После, наравно, било је и кровова Прага
Свих шесто и нешто ми смо обојали.
Дивили се, пили пиво на обали Влтаве,
Она нам прича неке своје снове.
Све је то био сан.
Или можда не.
Све се то може у нашем свету,
Све док се не туче душа.
И Хитлер је једном био сликар.
Aуторка: Горица Радмиловић
