R.I.P. КЊИЖЕВНА КРИТИКО

Полазећи од претпоставке Милана Радуловића, да профил модерне књижевности не стварају књижевници, него критичари; и претпостављајући да је модерна књижевност углавном тривијална, намеће се питање – да ли је све мање добре књижевности или захвалне књижевне публике? А то је схоластизам једнак оном познатом: шта је старије – кока или јаје?Стога, ако све претпоставке окачимо мачку о реп и занемаримо покушаје рационализовања тренутног и не баш сјајног положаја аутора, читалаца и књижевности уопште, једна ствар је јасна – ваљана књижевна критика је мртва (или барем тако заудара). А одговорног је, de facto, тешко уловити.

ilustracija-ljubomira-u-jelisijumu-izdanje-iz-1858-godine-sklonost
ИЛУСТРАЦИЈА “ЉУБОМИРА У ЈЕЛИСИЈУМУ”, ИЗДАЊЕ ИЗ 1858. ГОДИНЕ

Године 1817. Вук Караџић пише оштру критику на Видаковићев роман „Љубомир у Јелисиуму“. А c обзиром на то да је ово прва документована критика у српској књижевности уопште, с правом се може Вуку доделити и титула оснивача критике код Срба. Као и сва друга његова дела, тако је и ова критика комплексна, систематична и беспоштедна.

На почетку поменуте рецензије, Караџић износи мишљење о стању на тадашњој књижевној сцени : „ До данас се готово ниједан списатељ не нађе да постави правила по којима ће писати, него како му падне на памет. Како који перо зереже да пише, он већ одма почне мислити како језик поправљати, а не као ће га учити“.

Даље истиче да садржина романа није кохерентна, да нема главне теме и све то тешко може да прати и рецезент и читалац. Писац „ … На много места не зна шта говори, много бунца као баба у болести и прави магарцима своје читатеље, или самога себе… Не зна ни историје ни географије, ни логике, ни поезије, ни реторике; нити зна шта је морал, ни стид, ни учтивост; нити познаје карактера народа нашега, ни ништа.“

Ако Вука Караџића сматрамо оснивачем књижевне критике, Јована Скерлића засигурно можемо назвати њеним утемељивачем. Скерлић је познат и по својој реформаторској улози и иновацијама које уводи  из разлога што не прихвата ниједну ранију поделу, те  ствара потпуно нову периодизацију српске књижевности, коју ће прихватити или модификовати и будући историчари и критичари. Као ученик Богдана Поповића и француске школе, био је за позитивну научну методу у књижевној критици, али за разлику од свог учитеља, више је полагао на садржај него на форму и користио је више импресионистички, биографски и социолошко – историјски метод у књижевности. Међутим, његова критика је често била описна, а снага добре критике је управо у умећу комбиновања субјективног мишљења са објективношћу и његово презентовање на прави начин, што подразумева да и она сама мора бити креативна и пријемчива крајњем реципијенту.

"И кад црни сандук, на конопце дуге
У дубину спуштен, крупна земља засу,
Само врисак мајке, глас бескрајне туге,
Очаја и бола, по гробљу се расу...
И дубоко у ноћ звонио је тамо
Као глас из гроба промуко од бола;
А ледено небо ћутало је само...
И капала вода са дрвећа гола..."

О Дучићевој поезији, Скерлић каже да је најбоља ствар у целој збирци. Када му је ту песму Дучић први пут читао, у Женеви, у јесен 1889. осетио је силну емоцију, те наводи како су поменути стихови најимпресивнија, најпоетичнија ствар која је из његовог пера изашла. Песму сврстава међу најбоље што је дала цела наша песничка школа и да је могла изаћи само из пера правог песника. За Дучића каже и да је најбољи млађи лиричар у нашој књижевности.

jovan-ducic1

Амерички књижевни критичар, романописац и професор хуманистике, Харолд Блум, тврдио је да је писање књижевне критике исто што и писање поезије. Са тог становишта, критика, иако је рационалана дисциплина и објективна спознаја дела (донекле, јер је стварна природа дела садржана ипак у самом делу), критика је, или би требало да буде, уметност сама за себе. Истина, књижевна критика је одувек била непопуларна за читање. Ипак, била је жанр, имала је истраживачку, креативну и стваралачку форму. Критичком осећају подређени су сви делови критичког текста – идеје, судови, анализе. Данас, нажалост, и њена функција се своди углавном на информативну форму. У односу на академску критику коју пишу стручна лица за ужи круг читалаца, углавном у специјализованим часописима или засебним монографијама, медијски простор новинска критика заузима у дневним, месечним или периодичним публикацијама и циљ јој је да широј публици представи нова дела и оцени њену вредност. Иако јој је улога управо формирање актуелне књижевне сцене и мора постојати у њој информативни моменат, не сме се ослањати искључиво на њега. Не сме се занемарити исказивање стручног критичког става, мора бити промишљена, активна, агилна и разноврсна, а опет, пријемчива широј публици. Међутим, новинска критика данас се своди углавном на информацију да је нека књига објављена и у већини случајева инсистира на афирмативном и промотивном приступу и то је оно што је ставља у маргину активних књижевних токова. Оно што је сахрањује.

Осамдесетих година двадесетог века књижевна критика је донекле још и била  популарна, али преласком у деведесете и преласком нације из мислећих људи у овце за шишање без критичког мишљења и става, и наша драга критика, покој јој души, губи публику, самим тим и оне који за ту публику пишу.
Тежи се избегавању конфликта, преношењу негативних емоција, па се тако лакше подилази уређивачкој политици која фаворизује афирмацију новообјављене писане речи, а занемарује поредбени моменат, те се о вредновању неког текста ништа ни не зна, јер вредносни суд ни не постоји. Чињеница да се не прича о томе да је замрло исказивање објективног мишљена стручњака једнака је чињеници да се таква ситуација прихвата. А шта смо тиме добили? Постоји гомила писаца чија имена сви знамо, али њихове текстове нисмо читали ни ви, ни ја, а ако бисмо и покушали, схватили бисмо да је управо то што критика не постоји, њих довело на престо хвалисавих, популаризованих и самопрозваних писаца.

Као одговор на питање да ли је и колико књижевна критика постала површна и обезвређена од времена њеног настанка у Србији до данас, можемо прелистати дневне и периодичне публикације и сами закључити колико је заправо медијског простора критици посвећено и да ли је тај простор правилно искоришћен; и запитати се колико критике и рецензије испуњавају норме парцијалног или комплексног приступа, проучавање одређеног феномена, дескрипције или језика и уопште проучавање особености књижевног дела различитим истраживачким методама.

jovan_skerlic_1887-1914На страну научна академска критика, о којој овде није реч, савремена критика све више личи на рекламу и промоцију и то је поражавајућа чињеница која се прећуткије.

Данас критици, дуго након смрти, држимо опело, схватајући да је без ње Достојевски тек галамџија који јадикује о својим егзистенцијалним мукама, а нека савременa књижевниццаах – оличење префињене креативне интелигенције.

Али, оно што нисмо читали као да и није написано, тако да сви имамо могућност избора и одлучити да ли ћемо подилазити, по сваку цену, глорификовању афирмативности данашњих критичара или оплакивати одавно мртву моћ добре критике, и надати се бар да се њена пропаст неће заташкавати и игнорисати.

(Добра књижевна критико, вечна ти слава!)

Ауторка: Невена Ковачевић

Scroll To Top