КУЛТ препоруке овог пута нуде нешто другачије.
Враћамо се у 1988. и присећамо се првог албума југословенске, мрачно – амбијенталне, готичке групе: ПСИХОКРАТИЈА са неколико текстова и музичких нумера.
Ноге у бетону и тела без крила
у фараонској одећи
а испод ње
обичан сјај
Кораци – празни и усамљени
на испуцалом асфалту
Звукови, звукови који вас вуку
својим нитима
одвраћају пажњу од светла.
РЕФРЕН
Привиђење, сасвим лако
осваја стопу по стопу – Вас
Ви то више нисте
али, лажете
Све је тако мукло у овој пећини буке,
и све тако гласно у пустоши бескраја
Снови и немар воде битку
на бојном пољу ваших тела
И сва та нема створења
утркују се да, што пре,
отворе уста
и изнесу на свет – свој срам
РЕФРЕН
Привиђење, сасвим лако
осваја стопу по стопу – Вас
Ви то више нисте
али, лажете
ИЗ ПОМРАЧЕНОГ УМА
(у оригиналној верзији – ИЗ ПОМРАЧЕНОГ УГЛА)
Усијане руке на изгубљеном сну
гледам исти дан,гутам исти дах
Страхом – као јуче – облепљени зидови
Чијим сном ходам? Чији гутам срам?!
Тренутак победе – одзвања у глави
очи сјајне – од отрова
Кријеш се у песку – затрпаваш дан
позив тамног понора – одзвања
Ружичасто јутро – Ти – дозиваш
разочаран у ноћ – оплакујеш
Тераш своју судбину да помери прст,
а знаш да не постоји, рођен да умиреш
Из помраченог угла…
Залеђена стена, у теби – откуцава
последњи трен – крупног корака
Закључана врата,кугле падају,
пред напором јутра – осунчани дан
Штит од танког стакла – разбијаш
бојиш своју крв сјајним отровом
Из помраченог угла
Поглед начет празнином тела,
око појаса снага,око појаса крај
толико птица, раширеног кљуна
у полутами ћелија
Завезаних ногу,прекривене главе
ходам жицом – паукових маштања
ропство првом јутарњем даху
чини глас немоћи – несталим
Скривена лаж иза гвозденог лица
вреба покрет руку истине
од магле градим,у тами причам,
глачам постељу од мермера
Урањам у тамне воде сна,
авет суровости, пукотине прошлости
Ветар са незнаним птицама
покушава да убије
Борим се против јединог победника,
желим још један дан
Јава каже – данас је данас,
а речи су лукаво лажне
Грамзиве руке држе ме у свету
тамница и мачева
Сенке безличја – играју над мојом сенком,
над мојом сенком
Оне су сутон стварности – сутон стварности
РЕФРЕН
Чујем позив човека у белом,
тражим камен мудрости
Одлазим у сферу небеса,
бежим од сенки безличја
и успевам
Безсана звоњава наређује да спасавам,
не желим да се изгубим између подножја и врхова
Јава каже – данас је данас
а речи су ликаво лажне
Грамзиве руке држе ме у свету
тамница и мачева
Сенке безличја – играју над мојом сенком,
над мојом сенком
Оне су сутон стварности – сутон стварности
РЕФРЕН
Чујем позив човека у белом,
тражим камен мудрости
Одлазим у сферу небеса,
бежим од сенки безличја
и успевам
Кораци на пшодију на земљи,
сива лица,тужне очи
у кавезу дрвеном и златном,
отровни дим – штити од хладноће
У театру туга – шта је то?!
Неко виче – Мора бити Крај
Лакрдијашу заувек ућути,
затвори се у лимени сандук,
покупи делове свога тела
које си намерно исекао
У некој,можда,сумњивој игри
пронађеш укаљану част
Греја нас иста судба,
храни нас иста клетва,
зовемо се – смех и пустош
и причамо о свему том
У некој,можда,сумњивој игри
пронађемо укаљану част
У театру туга – шта је то?!
Неко виче – Мора бити КРАЈ?!
ПОНОЋНИ ХОД
На влажном лицу великог града,
стојим и чекам последњи трен
Знам да још ноћас неће доћи,
али,можда сам ближи небесима
Хoдам у сну и чекам јутро,
хоћу да заборавим
Удишем мирис поноћи,
постајем сенка дрвета
Музика, текст, аранжмани: Горјан Крстић
.
