Избор из збирке песама Предео с гробљем – Брутални soul, Пресинг, Младеновац 2016.
(сећање на деведесете)
Гонило га је као што сто
авети гонити могу.
А шума тмаста растиња кљаста,
од доба и света измештена…
Kроз живо блато и мртве јавке,
уздуж, попреко и наглавачке,
преко корења столетних
предсказања, између погледа,
у ланцима, преко провалија и хридова…
Нечујни ловци к’о смрт упорни
све му ближи за вратом дахташе.
Само би их ветар преко смрвљеног лишћа
мирисима одавао, да му за врат не стану,
на увир–прса да му не заседну
уз љуту, мезе и ченгеле.
Поцрнелу је у трку
ногу секиром фикнуо,
те га је херувим пролом лисјем частио
и кроз живу воду
у тихи затон пропустио,
па се у глувило срину и нестаде…
Само је у шуми, на тамном ветру,
к’о блатњава цепка
с гране на ланцу стопало шкрипало
к’о мртви доказ
да и ту једном
људска нога
беше
крочила.
(пролеће 2014)
ПРИРОДА И ДРУШТВО
(сећање на пропало лето ’93)
За нижих вода
насред реке искрсне хрид
која подстакне знатижељу
путника, деце,
љубитеља природе и друштва, јер
на хрид, као на сивом ату,
залутале воде
изнесу добро очуван леш
у предвечерје касног лета.
Лепо се виде прслук и берета
брдовитог човека са Балкана,
лепршаве руке нотирају нечујне фуге,
у брзаку певало пушта басове,
а бутна кост се к’о гудало
устремила горе,
ка небеској виоли!
Где ли је до сад боравио тај мртвац?
Многи већ с миром прођоше,
а њега још од пролећа нема,
ах, тај немарни, закаснели леш…
Ни довеслати, ни чакљом теглити.
Да је бар “лаки кеш”, па да се
с брзацима и вировима надмећеш
и није то ништа лично,
то што ти каже, ма пусти то!
Још се без напора може гледати,
како га обузима чапор,
а пролазници већ пролазе, јер нема ту
макљаже, ни секса, само монотонија
покојника у пози сакатог играча ора.
Около вода безазлено пенуша,
гаврани круже к’о дежурне харачлије,
галебови напуштају призор
презривим летом, полако,
као што одлазе љубитељи белвија и лета.
Тескоба на прстима улази у наш град,
у посластичарнице и играонице
одлазе наша деца
где их фриволно вребају Плутон,
Шврћа и други странци,
који им путем баклава,
и невидљивих фора
за(с)тиру идентитет
и српство усмеравају
ка пределима
бајковитог понирања.
(украј Дрине, август 2013)
Аутор: Слободан Тодоровић
