У петак 15. децембра званично је у Српском народном позоришту отворена изложба „Позоришни светлописи (од портрета до сценског покрета: позоришна фотографија у Војводини до четврте деценије 20. века)“, која представља значајан резултат темељног и прегалачког истраживачког рада Иване Кочи, вишег кустоса Позоришног музеја Војводине. Ова изложба је вишеструко интересантна за све проучаваоце позоришне уметности и све заљубљенике у позориште, али истовремено и за све оне које интересује сценско-фотографски сликовни језик из перспективе позоришне прошлости, тј. феномен уметничке фотографије до првих деценија 20. века. По речима историчара културе проф. др Ференца Немета такав жанровски хетероген скуп позоришних фотографија посматраче „уводи у свет херојског доба позоришног живота Војводине, оног из друге половине 19. и прве половине 20. века“. И не само да гледаоце уводи у тај свет, већ у данашњи позоришни свет уводи позоришну прошлост, сачувану од заборава и пролазности, онолико колико је то уопште могуће. Позориште као најпролазнија од свих уметности своју трајност задржава управо у оваквим изложбама и у оваквом тешком и исцрпном раду који одише духом искона и вечности. Зналачки одабране фотографије омогућавају да се сагледа најинтересантнија фотографска позоришна грађа до четврте деценије 20. века, већим делом представљајући светлописе који се чувају у збиркама Позоришног музеја Војводине у Новом Саду. Уочавајући трансформацију документарне позоришне фотографије средине 19. века у репортажну и уметничку позоришну фотографију с почетка 20. века, Ивана Кочи је избором фотографија представила окосницу у развоју позоришних светлописа на овим просторима.
На изложби Позоришни светлописи приказана су дела оних фотографа који су били усмерени на позоришна дешавања и глумачке портрете, пре свега, ту су присутни: новосадски фотограф Панта Јовановић, великобечкеречки Иштван Олдал млађи, вршачки Стеван Јо(в)ановић, суботички Ференц Пич, Самуел Сингер из Сомбора, Калман Вереш и Шандор Вајда, Јован Рехницер, Јосиф Сингер и други. Пут фотографског развитка врло је занимљив и интригантан, посебно на простору данашње Војводине. У том смислу парадигматичан је запис проф. др Ференца Немета управо о таквим уметничким формама: „На тадашњим снимцима се препознаје тенденција изграђивања сопственог имиџа, гламура, кроз пажљиво одабрану хаљину или одело модерног дизајна, допадљив накит, ципеле и разне друге детаље, које уместо провинцијског одају европски изглед, али и друштвену еманципованост. У циљу лепшег и допадљивијег изгледа, није било непристојно затражити од фотографа и ‘естетску интервенцију’ смањивања обима струка или отклањања младежа, што се постизало зналачким ретуширањем фотографије. Кроз те фотографије назиремо стварање једног, од раније крутости донекле ослобођеног, могли бисмо рећи релаксираног, новог женског идентитета у оквирима грађанског друштва“.
Ауторка Ивана Кочи о почецима фотографије у Војводини пише у занимљивом и врло значајном каталогу који прати ову изложбу. Интересантан је податак који ауторка бележи – прву вест о проналаску фотографије на српском језику пренео је Магазин за худежество, књижевност и моду (који је два пута недељно штампан у Будиму) под називом „Важно откровение“ у априлу 1839. године, да би се тек након четири и по месеца то званично објавило на седници Академије науке и лепих уметности у Француском институту у Паризу августа 1939. године. Такво истраживање историје позоришне уметности кроз позоришну фотографију („специфично подручје фотографије и једна од оних области које се не везују за саме почетке фотографије као делатности“), почев од оваквих првих записа, ауторка заснива, најпре, на истраживањима историчара фотографије Горана Малића и Мирјане Одавић.
Пратећи оснивање првог професионалног театра – Српског народног позоришта, оваква грађа, у хронолошки уређеном систему, представља народно мезимче и све његове чаробњаке у правом позоришном духу. На тим фотографијама налазе се: Лазе Телечки, Милка Гргурова, Ленка Хаџић, Пера Добриновић, Милка Марковић, Божа Николић и многи други. Занимљива је и моћна, на пример, она фотографија из 1864. године на којем је први ансамбл Српског народног позоришта, заједно са управником Јованом Ђорђевићем – то је „једини сачувани снимак ансамбла СНП-а у првим годинама свога рада и постојања, као и једини такав у целом 19. столећу“. На фотографијама које је сакупила Ивана Кочи може се видети још неколико фотографија Јована Ђорђевића у познијим годинама – што показује да је први управник заиста уживао у фотографисању и ценио овакав тип уметничког представљања – што показују и његове дневничке белешке које су сачуване у Рукописном одељењу Матице српске.
Особену драгоценост представљају фотографије деце, тј. фотографије малих глумаца у костимима из улога, које бележе често присуство деце у позоришним представама (Димитрије Марковић, Бисерка Душановић, Гордана Ковачевић итд.). Међу изложеним фотографијама у позоришту и у каталогу присутни су и групни и појединачни портрети грађанског типа, портрети фотографија у позоришном костиму, албуми са фотографијама, визиткарте, разгледнице, снимци сцене уживо. Почев од Србских народних новина (1835–1849) које су излазиле у Пешти, а које је уређивао Теодор Павловић, фотографија добија свој облик и у илустрованим часописима, а те фотографије су, такође, изложене и представљене публици. Како су се у том периоду тражили начини примене фотографије у штампаној медијској пракси, важно је истаћи оне часописе у којима је фотографија показала сав документарни и естетски потенцијал. То су часописи попут новосадског листа Седмица (уређивао Јован Андрејевић Јолес, почев од 1858), затим гласило Српског народног позоришта Позориште (покренуо Антоније Хаџић, 1971), Comoedia (1923–1926) итд.
Ауторка Ивана Кочи у запису „О позоришном фотографу и функцији позоришне фотографије данас“ указује на врсне уметнике којима је позориште и данас једно од основних преокупација: Ружа Ћирић, Јован и Миомир Ползовић, Гаврило Грујић, Бранислав Лучић и бројни други. Остављајући на крају каталога попис експоната (265) и списак релевантне и неопходне литературе – Ивана Кочи вишеструко указује на значај позоришне фотографије и позоришне прошлости, допуштајући свима нама да продремо у та дивна прошла позоришна времена. Стога, препоручујем свима да погледају ову изложбу у Српском народном позоришту, која је званично отворена до краја 2017. године.
Ауторка: Милена Кулић