Прекорачења

Снежана Николић, Задивљени спавач, Врбас: Културни центар Врбас – Фестивал поезије младих, 2013.

Смисао прекорачења не мора увек представљати бунт и пркос. Некада је то нужност и једина могућност. У бесомучној тежњи да се спозна и искаже оно што се спознаји и изразу отима открива се потреба за прекорачењем, за изласком из оквира свести и језика. Потребно је оно „преко“, немогуће које, самим тим што се непрекидно отима свођењу на израз, истовремено потцртава човекову немоћ и потврђује оно могуће. Можда зато и није чудно што је књига песама Снежане Николић Задивљени спавач подељена на два дела: На граници светова и Посвета уклетом песнику. Сам назив првог дела На граници светова одмах упућује на однос земаљског и ванземаљског, могућег и немогућег, језичког и ванјезичког, људског и ванљудског.

Ширине у којима се песникиња налази су неукротиве и једино остају трагови наших „невиних простирања“ у покушајима да се те ширине обухвате:

… ширине су неукротиве
а то остајање у стопи бележи наша невина простирања
пустињом, где су сва њена претхођења
и зрно које је хрлило ветру одбијајући се?
(У децембру)

Тешка су прекорачења јер носе болно сазнање да не можемо из саме сржи извирања (Обрачун с понором), из сржи бића изаћи и дотаћи не-биће. То не можемо као људи. Сва та изостајања у човеку, како их песникиња назива, теже да свет трајно промене. То су недохват-даљине у којима страда људскост у покушају превладавања. Ти недостижи су забрана за којом се трага:

Када смо већ тамо стигли разумели смо даљину
као једину забрану за којом се трага.
(Трагедија сна)

Чежња за недостижним равна је чежњи за свеобухватом, за апсолутним које је самодовољно. Излет у недохват је самоутрнуће, тј. самозаборав:

Ишчезавамо у шетњи за свеобухватним,
јер ветар кида наша средишта, а
из црвених стена реч се запенуша, па бунца
о одсутним траговима. Изместити га значило би
заувек напустити просторе бића
(Посвета уклетом песнику, 2)

Напустити просторе бића значи напустити и само биће. Реч је о пориву да биће превлада себе кроз себе који неминовно води у самопоништавање. У тим вечитим даљинама и ширинама све људско и телесно трне. С друге стране, парадоксално, људска ограниченост (телесна, свест) човека омогућује и ишчезава. Она га осмишљава и кроз негирање његове свемоћи да достигне оно изван граница потврђује. Зато песникиња хрли ка границама да је осмисле, јер нема живота изван вечитог колебања постојања и непостојања:

Силазим зато у ноћ
границе да ме осмисле,
смрт да ме препозна.
(Говор Сунца)

У препознавању смрти о којем Снежана пева видимо већ поменуто преплитање могућег и немогућег. Смрт је оно што живот негира и истовремено га кроз негирање потврђује.

Посезање за непознатим песникиња увек назива силажењем у немогуће. Међутим, силажење се не односи само на биће, већ и на језик. Свакако да оно што је изван света треба пре свега обухватити свешћу, али га исто тако треба и исказати. Изразити неизраз вечита је мука песника. Као што је и биће ограничено у својој телесности, тако је и језик ограничен у својој „телесности“ оличеној у речима. Окренутост ка оном „с друге стране“ потврђују и називи песама: Обрачун с понором, Преко обале, Одјеци, Ка ужареном језгру, Међа, Поход на Месец, Реч у нестајању, Силазак у неизрециво, Света растојања, Уста анђела… Невидљиво заправо постоји, али се не да чак ни великим речима. Ни последњи бршљан речитости није довољан да укроти даљине које никада не престају (Дани смоле). Остаје сазнање да се недостиж достиже својом недостижношћу:

Ако га и помирим с речју, ја сам га опасала,
али снажнија места раскриљују срце вечерње
и сав си од воде саздан, и сав си слаб
да се са током поистоветиш
У нама стасавају тамна прекорачења
незаустављиво, границе нам опколише чело
а зрелост сати напустиће зимске богове,
смртне за овај ветар, прекасно дозван,
за овај језик, давно поколебан
нужношћу кретања ка разорљивој тачки,
јер заустављен је свет, али шта се у теби
излило преко црвеног прага па сад
као утвара опкружује ми немоћ?
(Жртва зиме)

Цветају прекорачења у бићу, а границе стежу чело. Језик је одавно поколебан нужношћу кретања ка оном изван њега које песникиња назива „разорљива тачка“. Потребан је корак преко да се искаже суштина, али је проблем да ли би се она, чак и да се направи тај корак, могла исказати. Ако биће излетањем из сфере земаљског губи телесност, онда и језик изласком из самог себе губи своју телесност, тј. речитост. Речи падају пред спознајом немоћи.

Можемо рећи да Сежана тражи мисао
која је довољно далека од себе саме
и довољно мудра да не исцури из првог дрвета.
(Одјеци)

Њој су потребне речи које ће моћи довољно да изађу из себе и досегну оно преко, али да у том пропињању преко границе не оду предалеко од себе. Тражи се језик који ће превладати себе собом, обухватити оно изван себе и превести га у сферу могућег:

али треба ослободити реч која покреће ваздух
и гони усамљеног на пусто поље без свечаних поворки,
без празника кад се угледа жртва његовој недостижности.
(Говор Сунца)

Реч коју песникиња тражи је још један својеврсни парадокс – неизрецива реч. Она почива у самој себи и своја је земља (На губилишту). Та реч је одсутност – нетелесна реч, ако је можемо тако назвати. Одсуство, односно Немогуће пристаје једино на овакву реч. Али њу је немогуће и описати, а не њом нешто исказати. Отуда се и она сама открива као немогуће. То је зјап свести где нестаје сваки покушај превладавања. То је Ништа које је сав бол песникиње и њено смакнуће између редова у којем васкрсава бесмисао:

признаће ти неке друкчије траве да цвет је само цвет
и ништа више, а баш у том ништа сва је моја бол.
[…] Све остало је твоја срећа и моје смакнуће између редова
где само бесмисао васкрсне када себе прочита.
(На губилишту)

Можда је немогућа неизрецива реч, али је потрага за њом вечно жива. То је непрекидна акција и једина могућност немогућег. Сазнање које сазрева у песникињи је тешко јер на крају ипак одјекује празно. Трагање за неизрецивом речју равно је походу на Месец:

али у мени потрага сазрева, непрекидно, која ће
одјекнути празно када јој дојаве да је трајала.
(Поход на Месец)

Треба издржати људско и превладати налог за поништење који намеће протицање (Успављивање бика). Треба људски бити више од људског, језички бити више од језика да се испева суштина. Јер, на крају, тражење непознатог именовање је себе (Реч у нестајању). Реч у настајању је реч у нестајању када се жели обгрлити несаглед. Праисконске даљине прво су и урођено људско слепило (Жртва зиме) и сваки напор чини да речи изгарају у свом узлету:

Уклети песниче, говор се у нама одлаже, једна је реч, реч удаљена, а ми смо смрти заспали под истим грлом (Посвета уклетом песнику, 5)

Говор је ток, река коју зауставља ћутање. Његов извир и увир вечита су мистерија. Они су несагледни, као де се језик вечито наставља (Ка ужареном језгру). Међутим, ако језик изгуби своју телесност (речитост), развејаће самог себе. Зато Снежана пева да не смемо разумевати говор без даха на прозору, језик без одјека у стварном свету, без његовог отелотворења – језик без речи:

Ми не смемо да разумевамо говор без даха на прозорским
стаклима, тај дах што нас разликује од живота у растињу
последњи је који гризем да бих се вратила у своје кости.
(Реч у нестајању)

Није циљ преспавати сунце и онда слушати песму о заласку (Реч у нестајању). Ако смо преспавали суштину и сада само слепо трагамо за њом, нећемо знати ни сопствени глас ни рођени плач. Али како препевати дах устима која нестају крик-питање је песникиње на чије одјеке наилазимо кроз читаву књигу (Реч у нестајању). Како певати уснама које умиру? Како говорити речима које одумиру? Да ли је једино још могуће певати о немогућности да се пева? У трошности језика и недовољности за оно несазнатно и несагледно открива се да је све већ речено дечијим муцањем које поприма снагу већу од самог језика:

Све, све је већ давно одобрено у дечијем муцању
и дозива непрекидно сродност сунца и ноћи
али слепи облици трају, а твоје време спава.
(Посвета уклетом песнику, 1)

Муцање као семантички потенцијал јасна је алузија на немоћ језика, а дечије муцање можемо разумети као праговор, говор пре говора, чист и невин. Међутим, ако нешто не можемо изрећи, не мора да значи да не постоји. Можда се све што не видимо и не чујемо оглашава по неком другом распореду ствари, како Снежана пева у песми Преко обале. Треба примити језик и назвати се Непознатим, јер једино тада ћемо примити себе. Сазнање сопствене недовољности је истовремено сазнање довољности јер је то оно што нас чува од развејавања бића:

заувек премлади, савршени смо нејасни
у мноштву ствари изречених наша нас (НЕ)моћ чува.
(Посвета уклетом песнику, 5)

Бивати у језику значи бивати у песми и обрнуто. Песма је простор у ком васкрсва и гине све људско – „одраз древних васкрснућа“ (Говор Сунца). И где је уопште почетак певања? Да ли је у падањима и недосезима или се ту песма завршава? Или је ипак то место превирања почетка и краја? Сунце немогућег мрачи песму, „вишњи цвет“ – како је песникиња назива:

Кажем вам, гордо је сунце што мрачи вишњи цвет
И славна тишина моја кад себе преспавам!
(Вишњи цвет)

Славна је тишина кад себе преспавамо, а та тишина је смрт. Славна је зато што је једина могућност достизања немогућег. Како смо рекли да се биће губи што се више приближава немогућем, јасно је да се „света растојања“ превладавају једино кроз смрт. То је непрекидно преплитање живота и смрти као што је поезија „дивна мржња две сузе које се воле“ (Света растојања). Једино у таквом прожимајућем колоплету биће је могуће.

Као неке од доминантнијих мотива, поред до сада реченог, можемо издвојити море, грану и сан. Море је симбол ширине, недостижа, слутње, непрегледне пуноће која прети да потопи свакога ко тежи у потпуности да га сагледа. Оно је пуноћа стварања неухватљива и самом ставраоцу:

То је непрегледна ширина, одраз и одјек немогућег. Зато Снежана и пева да сагледати море значи потонути. Не може се казати море а да се не открије немоћ да буде исказано:

Она не може казати МОРЕ, а да му не
остави своју немоћ да га каже.
(Бакља од боровине)

Иако се не може изрећи само море, исказаће га немоћ да се оно искаже. У слутњи немогућег најближи смо немогућем. Само наговештај, јер море потапа свакога ко покуша да га превлада и обухвати. То је она спона, односно грана како је песникиња често назива са свевременом. Она чува сећање на давну присутност (У децембру), али нам она најчешће и измиче. Као да у садашњем треперти присуство давног. У оваквом контексту сан би се могао схватити као гранични простор између света и несвета, тј. између могућег и немогућег. Кроз просторе сна исијавају оне непознате сфере које теже да се укажу свету. Али трагедија сна је управо у томе што никада неће потпуно отелотворити непознато нити ће икада и сам потпуно постати могућ. Остаће у вечитом напору између постојања и непостојања. Отуда није изненађујуће што се баш песма Трагедија сна налази на почетку књиге пре поменутих делова На граници светова и Посвета уклетом песнику. Чак и сам наслов књиге Задивљени спавач лако може да преузме и, по речима саме ауторке, првобитни наслов Задављени спавач. У том споју задивљеног и задављеног сва је парадоксална гротескност света. Баш као што сама песникиња узвикује у песми На губилишту: „Све је сан!“

На крају можемо рећи да је можда и једино право питање које се намеће оно које Снежана поставља свом пријатељу уклетом песнику на крају књиге. Читав напор језика да прошлост исплаче садашњу, да немогуће искаже и учини га могућим, своди се на бивање у одјеку (Посвета уклетом песнику, 3). То води до сазнања да је потребно сахранити реч која издише у нашим плућима у име живота (Пре ветра).  Дакле, ако и успемо немогуће да преведемо у могуће, непознато у познато, да ли смо му тиме заиста омогућили да живи:

Дадох ти привид и место свога протицања
да ли ти онемогућих да живиш?
(Посвета уклетом песнику, 3)

Аутор: Душан Захаријевић