Јован Видак, месар у оближњој приградској месари, одувек је волео да пије, и пре рата.
Сваког дана, после посла, негде иза четири сата, одлазио би у кафану где се наливао виљамовком до неких седам или дуже и тако уцвељен и малаксао одлазио својој жени. Сваког дана без изузетка.
Једне вечери, у тој ујдурми и диму, упита га један од присутних, сав зацењен Видаковом ратном причом зашто толико пије. Поприлично припит Видак се напрасно сневесели те запаливши цигарету одби први дим и поче своју причу. Говорио је о кланцима, коњима, Немцима и његовим доживљајима, као ветерана, са шестом личком дивизијом по Босни. Крварили смо гузице да би нас данас заборавили… А ми смо га спасили. Ни борачке пензије, ни стан, ништа… Брука. Објаснио је присутнима да је реч о великој срамоти и да он стога мора да пије како би заборавио на ту велику неправду која му је учињена.
Негде, пред одлазак, таман што је платио за попијено урликну на сав глас да би најрадије отишао сада лично Тита да ошамари за велеиздају својих првобораца. Исти онај коме је говорио о својој несрећи диже се и предложи опкладу: ако попијеш, друже Видаче, до краја месеца пет стотина ракија ја ти дајем часну реч да ћеш моћи маршала ошамарти. Ја ћу те њему одвести. Разјарена руља прихвати овај предлог грохотом и аплаудирањем, а Видак му само пружи руку и намигну као устајељен знаке одобравања.
Месец се развалачио, дани се сливали, а Видак је пио више него икада раније, верујући наивно у обећање човека којег је тада, чини му се, први пут видео, мада му однекуд дође познат. Стални кафански гости и локалне пијанице са одушевљењем су само о тој опклади причали кујући Видака у звезде јер је имао храбрости изрећи нешто што сви оштећени ветарани знају и осећају. Чак су почели своје квоте да извлаче, новци су мастили прсте по кафани, кружиле су разноразне гласине да је то све сплетка и да ће Видак рђаво проћи, али он је једнако пио и долазио у кафану сваког дана око пола пет и са врата поручивао дуплу. Пио је и кад нема ракије, неки шпиритус или водку, чега се већ нашло, стремећи искључиво своме циљу, с великом вером у себе.
Било је ту пар млађих другова који су уредно водили евиденцију о броју попијених ракија урезујући кључевима по зиду рецке. Дошао је двадесет и шести април те ’71 и друг месар првоборац Видак испи и ту шесту чашицу ракије и узвикну у делиријуму дајте ми маршала, да му пљеснем пар шамара што изазва бурне реакције код свих присутних.
Његов дан се завршио уобичајно где се, плативши, поздравио са свима које зна и не зна и бауљајући кренуо свом дому. На путу до куће, на самом почетку његове улице поред њега зауставио се један сиви Москвич и двојица крупнијих у мантилима га шчепаше убацише у кола и нестадоше у непознатом правцу, дижући, за собом, прамење прашине.
Кад се расанио и прогледао, седео је на столици са наслоном у великој канцеларији испред масивног стола од тамног дрвета. Поред њега стајао је онај друг из кафане који му је и предложио опкладу, скрштених руку, безизражајна, хладна погледа закованог у сопствене лаковане ципеле.
На испрекидана унезверена Видакова питања где је и шта му се дешава друг га је само смиривао спуштајући му снажно руку на рамена.
Утом брава поклекну и у просторију уступи маршал, највећи син наших народа и народности, Јосип Броз Тито, обучен у своје фино светлоплаво одело са свим одличијима повешаним поносно преко јуначких груди. Затим приђе својој страни стола, наслони се рукама на њ и приближи лице другу Видаку уз речи чујем да у Југославији постоји друг који је за мање од мјесеца попио петсто ракија, мајку ти, па хајде устани друже па ми лупи шамар као што си у кафани обећао. Видак је ћутао, видно отрежњен, знојао се и подрхтавао пред Титом да би само нагло устао и почео себи зверски да удара шамаре са обе стране док му оба образа не поцрвенеше. Маршал се само благо насмејао.
Јован Видак, народни херој шесте личке бригаде, нестао је, и нико га од његових познаника или пријатеља није више видео; а његова супруга остала је удовица до краја свог живота.
Аутор: Стефан Басарић
