„Петар Велики“ Захарије Орфелина и „Тесла, портрет међу маскама“ Владимира Пиштала

Романсирана биографија би се најлакше могла одредити као ,,опис живота неке значајне историјске личности.“1) Романсиране биографије је за нијансу компликованије саставити од других књижевних жанрова. Потребно је већ познате историјске чињенице уклопити у нешто ново, другачије, а да се притом не одлута превише од истине. Пажња и опрезност при оваквом писању морају бити дуплирани, да не би дошло до преузимања туђих мисли без доказа о томе или, једноставно, ширења неистинитих прича. Због тога писци не могу да се отворе у својој машти и конструисању догађаја, већ је дозвољено да само мало искористе маштовитост, и то наравно, док ређају чињенице. Ако ништа друго, потребноje да се бар ограде и оправдају уколико су погрешили у неким својим описима. А. Моро (писац биографије Шелија) позицију ових писаца објашњава у следећем:

Чињенице су, разуме се, истините, и нисмо себи допустили да припишемо Шелију ни једну једину реченицу, нити мисао, којих није било у успоменама његових пријатеља, у његовим писмима; али трудили смо се да те веродостојне елементе средимо тако да би читалац добио утисак поступног излагања, органског рашћења, које је, изгледа, својствено роману.2)

Без те нити веродостојности, романсиране биографије не би имале смисла, а без овог другог дела биле би досадне и сувопарне. Орфелин се у свом предговору сам ограђује да је његова историја мало увећана причањима јер је “узимао од странаца оно што је одговарало”3), али и упозорава да је у историји његових “расуђивања или уопште нема, или их је веома мало.”4) Пиштало то чини много директније и могло би се рећи слободније у једној реченици: “Свака сличност са стварним догађајима и ликовима је случајна”.5) Звучи помало попут клишеа пре почетка филма када га праве по истинитом догађају. Разлика у времену је већ и у овим реченицама итекако осетна.

За почетак, Орфелиново издање има предговор дуг неколико страна у коме он објашњава разлоге његовог писања биографије (у његовом случају доминира славизам и одушевљење овом историјском личношћу), затим одакле му извори, како читалац треба да реагује, ограђивање итд. Што се тиче Пишталове биографије, предговор је изостао. Све што је он рекао о свом делу, налази се на крају књиге у неколико реченица и ту се зауставља. Док Орфелин жели да спере са себе све нетачности које се можда могу наћи у биографији, Пиштало слободно приступа томе без много правдања.

Поглавља у овим књигама су обликована на сасвим другачије начине и технички и садржински. Орфелинова биографија има 18 глава од којих је свака минимум двадесетак страница, док се неке протежу и до 90. Пишталово ниједно поглавље није дуже од 5 страница, па их, захваљујући томе, има 127. Ако се гледа тај садржински план, то потиче од тога што Орфелин у својим описима иде у ширину и до најмањих детаља ређајући чињенице. Пиштало све што има да исприча, објасни у једном дијалогу, исечку из писма, једној сцени. Док Орфелин пластично црта и преноси дух одређеног догађаја, Пиштало пушта читаочеву машту да  у појединим ситуацијама на свој начин креира сценографију која се налази око Теслине личности. Са техничке стране, не сме се занемарити мајсторство у Орфелиновом раду који краси сваку страницу поглавља. Поред тог предивног детаљно урађеног рада, стоји словима исписан број поглавља и испод њега, садржај – низ реченица о ономе што ће у поглављу бити описано. Свака глава почиње на десним странама књиге. Код Пиштала свака глава има свој назив у облику једне речи, евентуално понеке синтагме. Поред њега стоји редни број поглавља и немају тачно одређену леву или десну страну књиге. Чак и та мала поглавља у неким тренуцима добијају поднаслове. Орфелинове илустрације Пиштало замењује цитатима или алузијама у једној реченици, које издвајају централни мотив тог поглавља. Наравно, опет не у свим, већ само у одређеним.

Орфелин причу почиње много пре постојања Петра Великог. У првој глави он опширно описује географски положај Русије, сва њена природна богатства, број становника, губернија и свега осталог што краси једну државу. Потом, хронолошки препричава историју Русије да би тек у трећој глави дошао до Петра Великог. Он тиме ствара добар темељ и верно приказује стање друштва, да би касније надограђивао причу о Петру Великом која иде у прилог слављењу и величању истог. Ипак, Орфелин уме и да “одлута” и да прича причу и о шведском краљу Карлу 12, и о побунама, Алексејевом животу итд. Те све биографије и догађања и јесу у одређеним моментима повезана са Петром Великим и представљају повезницу и узрок будућег деловања, али нису баш у толикој мери везане за самог Петра Великог као што Пиштало веже хронологију Теслиног живота. Пиштало се ни у једном тренутку не одваја од Николе Тесле. Све што се дешава, дешава се у његовом присуству и искључиво је везано за њега. Док Пиштало издваја кључне сегменте  Теслиног живота, Орфелин иде скроз около, попут концентричног круга, да би дошао до суштине.

Што се тиче навођења, могла би се уочити и нека сличност. Наиме, обојица при преношењу неког манифеста, објаве, писма, на посебан начин то обележавају. Орфелин смањује фонт, а Пиштало користи курзив. Оно што је помало необично је што Орфелин понекад цитира у трећем лицу. То на неки начин, аутоматски побија сам чин цитата, мада не сме се избацити из оптицаја да цитира управо онако како је писало у изворима. То није у потпуности разјашњено. Када су у питању краћи цитати, и један и други аутор се задовољавају обичним наводима.

Када  је у питању однос према фуснотама, паралелу скоро па и није могуће повући. Пиштало их у свом делу нема. За сваки цитат испод поглавља, одмах наводи од кога је преузет. Када су у питању фусноте Орфелина, оне нису баш јасно ограничене и дефинисане. Он понегде наводи само изворе одакле је преузео неку информацију, негде полемише, негде прича анегдоте, а негде нуди разна објашњења. Ова разлика у функцији фуснота је само још једно симпатично обележје овог дела. Као што Тихомир Остојић примећује, он у фуснотама води полемику са Волтером о тачности његових информација. Тамо где Орфелин није могао да се одлучи који извор је тачан, наводи више њих.6) А тамо где се ипак одлучи за неки извор, углавном и објасни зашто се баш за тај извор одлучио.

Начин приповедања код Орфелина је искључиво хронолошки. Чак и када убацује оно што се дешава у споредној држави или нешто слично, он не одмиче од хронолошког низања догађаја. Једино где Орфелин пружа могућност “прескакања”, јесте крунисање императорке Катарине. Тамо говори: “Ако некоме тај опис буде изгледао излишан и дуг, може да га пропустити и ићи на наставак историје”.7) Пиштало управо у нарацији, показује савршенство уметности речи. Ни Пиштало не одступа од хронологије, али се код њега може јавити и убрзање радње низањем слика у неколико реченица, али исто тако и заустављање времена. То ради на такав начин да постављено питање без одговора на крају главе захтева паузу од наставка читања, па тако читалац остаје заглављен у датом опису. Он ниже поглавља и ниједно се заиста блиско не надовезује на претходно поглавље, али ти исцепкани делови и та поглавља дају и више него савршену слику о Тесли као личности и о његовом животу. Код Орфелина наратор је он сам, а код Тесле у одређеном тренутку долази и до промене наратора. У глави 58 наратор постаје Теслин друг из детињства Мојо Медић, док у свим осталим поглављима постоји посебан наратор.

Што се тиче стила, Орфелин је затворенији. Његове реченице су дуге и све следе један исти циљ – приказ и величање Петра Великог. Све што пише, пише у ту сврху. То је ређање чињеница до најситнијих детаља (ред у поворкама, бројеви погинулих у рату, оружја..). Ипак, чак иако Орфелин тврди у поменутом цитату да субјективности у биографији нема, тешко је сложити се са тим. Сви који су на страни Петра Великог носе позитивне особине, док су његови противници, па и Алексеј, носиоци негативних особина. Тешко да је у питању само огромна случајност. Томе наравно доприноси и црно-бела техника сликања личности, па и нема места за личности које су између доброг и зла. Такође, Орфелин сваки лош чин Петра Великог оправдава праведношћу и оним што је морало бити учињено, те се грешност тако побија и Петар Велики не губи свој сјај. Субјективност овог аутора је на врхунцу на самом крају књиге. Он неколико страница посвећује дескрипцији личног описа Петра Великог. Његове особине подупире примерима и отворено изражава дивљење ка овој историјској личности. Пиштало ту субјективност нема. Он, иако користи мекше описе, нема ноту пристрасног доживљаја Теслине личности. Једини тренутак који би тако могао би осветљен је тренутак када Теслин ум назива анђеоским.8)

Ипак, оно што овога пута Пиштало поседује, а Орфелин без тога остаје, јесу неке слике надреалног. Тренутке надахнућа Тесле, Пиштало приказује одласком у неки други свет – свет бљештавости; привиђа му се мртви брат, сања ледену дворану. Јављају се слике између јаве и сна и читав један свет заснован је само на мислима. Потенцира се повезаност с природом, и науком као једином правом љубави. Фантастично је што, упркос томе, баш Пишталово дело има неколико екслицитних сцена док се Орфелин на таквим сценама не задржава, него их једноставно, као и све, опет приказује чињенично.

Заједничко у овим делима је и стилско понављање ради наглашавања. Орфелин тако понавља да је Петар Велики мрзео церемоније, да је заменио наследно поседовање титула достојанством, потом поново препричава цитиране законе и одлуке у приповедној форми, како би указао на важност истих. Пиштало то понављање ради на другачији начин, али са истом функцијом. Он понавља реченице и мотиве из првих глава у каснијим главама враћајући се на исте. Тако рецимо Катарину и његову сестру повезује иста љубав: “Не могу никог да волим, а да га мало и не сажаљевам.”9) Чак постоји и нешто епско у оба дела. Рецимо, Пишталов опис уме да буде устаљен, као нпр: “као да му је мува ушла у нос”10) или да је нешто “БОЛНО занимљиво”.11) И то се подразумева, јер  овакав опис даје на неколико места. Такође, он се позива и на песме Женидба Душанова, Женидба Милића Барјактара, те убацује и древне приче из народа, попут оне о истини и оне о ђаволу. Орфелиново дело је у потпуности епско. Као што је то навео Остојић: ,,Орфелин води епску опширност и објективно ређање факата место краткоће и резоновања“.12)

Такође, заједничка је и антитеза: старо – ново. Немогуће је не приметити сличност у појединим Орфелиновим описима (нарочито око гозби) са Раблеовим описима у Гаргантуи и Пантагруелу. Тим описима, као и Гаргантуа, и Петар Велики губи неке људске особине, па све некако изгледа као да је реч о митолошкој и нереалној личности. Управо, Раблеово дело помиње се и код Пиштала: ,,Зар није Гаргантуа писао Пантагруелу да је њихово време боље него сва претходна?“13) Овај мотив старо-ново код Орфелина долази у следећем:

Стари бољари слушали су овај говор више са жаљењем за својим древним обичајима, неголи са жељом и славом својом и господара својега. Али млада господа су тиме била до суза дирнута.14)

Наравно, овај мотив није ништа што је нестално у књижевности. Он се огледа и у коришћењу архаизама и неологизама. Орфелиново дело наравно, обилује архаизмима, али такође фуснотира речи “патуљак и патуљкиња”15) са објашњењем да су то мали људи. Данас је то опште познато, тада је то представљало нове појмове. Код Пиштала, архаизми се јављају у неким причама старијих, а неологизми се подразумевају у Теслином времену открића.

Још једна заједничка нота јавља се у позивању на митологију, Библију  и поређење главних јунакаса другим личностима. Орфелин у емблемима илуструје Нептуна, Победу и друга митска позната бића. А ипак, јасно је да је хришћанство и алузије на њега у овом случају неизбежно. Тако у осуди Алексеја, сина Петра Великог, црквени службеници траже сличне ситуације у Старом и Новом завету како би се што праведнија пресуда изрекла. Иста неизбежна контрадикторност, јавља се и код Пиштала. Наиме, глава 78 носи назив ,,Зевс грому наређује“.16) Али се јавља мноштво слика где се позива на библијске цитате, што је и логично јер је Теслин отац био поп. Ипак, Пиштало Теслу упоређује и са праведним Јовом и са Јаковом који се рве с анђелом. Даље, он га упоређује и с књижевним ликом Фаустом. Баш помоћу тога, он у једној сцени слика Теслина унутрашња превирања: “Фауст и Јов су трескали један другог о земљу”.17) Није чудно што се обојица позивају на друге важне личности у књижевности тог доба или раније. У наведеним примерима се виде неке личности чије је фикције Пиштало користио, а Орфелин се рецимо позива на Мушицког или чак препоручује читање Духовног регуламента.

Тако се доводи у питање однос аутора према читаоцу. Орфелин је читаоца поставио као публику којој он приповеда о Петру Великом, понекад му се директно обраћајући. Пиштало на неки начин манипулише читаоцем. Он њега придржава за мишицу и објашњава му да је постао забринут. Пиштало својим делом не прича само о Тесли, већ и самом читаоцу прича о њему, а да читалац то и не примети.

Ту се не завршавају заједнички моменти у овим делима. Дела су исприповедана озбиљним тоном. Хумора скоро и да нема, тек у неким реченицама може бити приметан. Тако код Орфелина постоји пример у ком цар Петар кроз смех пита поданике у незавидној ситуацији, да би их утешио, где су видели цара који се удавио у води?18) Пиштало хумор уводи у тренутку када објашњава да су се у његовој кући гости делили на добре људе и будале, док у једном тренутку отац затварајући врата није прокоментарисао: ,,Добри људи, а будале.“19) Чак и то је само један површни додир хумора, те није сасвим стабилан. Све остало заснива се на апсолутној озбиљности.

Поред тога,  и у једном и другом делу јављају се национални стереотипи. Орфелин тако за Црногорце говори да су “они држали до славеносрпског обичаја: Кад нисам ја, нек’ ниси ни ти!”.20) Код Пиштала то није тако детаљно дефинисано, али људи које он среће отворено имају предрасуде и јасно стављају до знања да не воле Ирце, Енглезе, Словене, итд..

Завршетак оба дела је у краткој сажетости живота њихових главних ликова. Орфелин то чини, као што је већ поменуто, кроз лично изражен став, а Пиштало то чини увођењем слике раја где Тесла поново виђа све своје пријатеље и личности које су пре њега умрле, а одиграле су једну од кључних улога у његовом животу.

***

На основу изнетих чињеница, може се закључити да ове две биографије имају колико разлика, толико и сличности. Оно што даје нијансу феноменалног у Орфелиновом делу, а што код Пиштала не постоји, су бакрорези и илустрације о којима су писане посебне студије.  Како каже Павић у поговору једног од издања биографије о Петру Великом:

То је визија једног посебног света, опседнутог контрастима између ужасних ратних разарања на копну и мору, и величанствених прослава Петрових победа.21)

Орфелиново дело одише барокним стилом и барокним славизмом. Све то се примећује у његовим детаљисањима, што у писању, што у илустрацијама. Када је у питању књига о Николи Тесли, примећује се много слободнији стил и много једноставнији начин приповедања. Ипак, стари мотиви увек су нови на другачији начин. Као што је случај у ова два дела, у животима свих великана понављају се стални мотиви живота у другачијим околностима, о којима ће увек имати шта да се пише.

Ауторка: Снежана Орчић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Речник књижевних термина, Бања Лука: Романов, 2001 ,стр. 675.
2 Исто
3 З. Орфелин, Петар Велики Књ. 1, Београд:  Просвета, 1970, стр. 24.
4 Исто, стр. 26.
5 В. Пиштало, Тесла, портрет међу маскама, Зрењанин: Агора, 2008,  стр. 413.
6 Од барока до класицизма, прир. Милорад Павић, Нолит, Београд, 1966, стр. 125-134.
7 З. Орфелин, Петар Велики Књ. 2, Београд:  Просвета, 1970, стр. 344.
8 В. Пиштало, Тесла, портрет међу маскама, Зрењанин: Агора, 2008,  стр. 74.
9 Исто, стр. 221.
10 Исто, стр. 173.
11 В. Пиштало, Тесла, портрет међу маскама, Зрењанин: Агора, 2008,  стр. 112.
12 Од барока до класицизма, прир. Милорад Павић, Нолит, Београд, 1966, стр. 131.
13 В. Пиштало, Тесла, портрет међу маскама, Зрењанин: Агора, 2008,  стр. 268.
14 З. Орфелин, Петар Велики Књ. 2, Београд:  Просвета, 1970, стр. 69.
15 Исто, стр. 109.
16 В. Пиштало, Тесла, портрет међу маскама, Зрењанин: Агора, 2008,  стр. 265.
17 Исто, стр. 377.
18 З. Орфелин, Петар Велики Књ.1 , Београд:  Просвета, 1970, 4. поглавље.
19 В. Пиштало, Тесла, портрет међу маскама, Зрењанин: Агора, 2008,  стр. 71.
20 З. Орфелин, Петар Велики Књ. 2, Београд:  Просвета, 1970, стр. 94.
21 З. Орфелин, Петар Велики Књ. 2, Београд:  Просвета, 1970, стр. 408.
Scroll To Top