Адам Светлик, који је звање магистра стекао управо тематизујући стваралаштво Вићазослава Хроњеца, а сада професор на Филозофском факултету у Новом Саду, приметио је пре неколико година, парафразирам, да је стваралаштво овог песника, антологичара и прозаисте, по питању рецепције од стране књижевне критике – како у Србији, тако у Словачкој – у одређеној мери остало негде између. И за једне и за друге, он можда више припада оној другој књижевности.
Стварајући паралелно на два језика, те оно написано на једном преводећи на други, било матерњи или језик околине у којој је одрастао, Вићазослав Хроњец се придружио многим песницима из Војводине – било мађарске, словачке, румунске или неке друге националности, које књижевна историја памти као једну, за ово поднебље специфичну, појаву.
Мотив границе, тј. позиционираности у некаквом међупростору, често називаном нигдина, у Хроњецовом стваралаштву не заузима централно место – уколико се такво место у песничком опусу иједног аутора може прецизно одредити – али је свакако један од најфреквентнијих. О томе сведоче и наслови његових песничких књига: Између две ватре или Граница, као и одређеног броја песама: Граница, На међи, Између редова, Између две ватре, На међи два века…
Хроњец је, о оваквој позицији, певао на следеће начине: „ Живети/ на два места истовремено./ Бити/ између два трна/ Као ружа/ у црвеној роси“, налазио се „на размеђи гордих коприва … дуж границе/ коју смо прелазили“, кретао се ка Граници, „где жеђ објашњава себе саму“, лутао је „обема обалама, истовремено“. Говорио је: „Увек када се враћам кући, излазим/ из куће“, те „не смеш се дотаћи ни звезда/ Ни земље јер куд год сегнеш,/ Сегнеш за крвљу, а од тога бива реч“. Био је на међи „Која дели свет/ на оне који виде, и на виђено“, корачао „ведрином путева који га ужасавају“ или „по соби разгранат/ шумећи на промаји/ између врата и прозора“. На крају, у песми Како да им објасним, питао је: „Како да им објасним/ да бити или не бити/ Преко нечег другог/ Никоме неће оснажити постојање/ Нити ће му ишта одузети/ Од њега“.
Управо осећање неприпадности јесте оно које провејава кроз већину његових песничких књига, које дефинише његову нигдину, која не обележава ништавило, како би се испрва дало помислити, већ управо недефинисани, практично непостојећи простор, а ту је и никада гласно изговорена, али зато наслућивана жеља да се у удобности таквог простора, флуидног, опточеног само танком опном музике, како песник неретко говори у својим ранијим књигама, о(п)стане.
Било је, у историји, случајева када би се песник, једне националности пореклом, у потпуности прилагодио песничкој традицији другог народа, оног у ком је живео и одрастао. Добро је познато да је, примера ради, пореклом из српске породице, хрватски песник Петар Прерадовић прве песме писао на немачком језику; у скоријој историји, имамо примере Миљуша Ђерђа Николе Миђенија, тј. Милоша Ђорђа Николића, пореклом српског песника који је свој опус испевао на албанском језику, у духу албанске традиције, али и обрнут случај, где је, пореклом румунске националности, Васко Попа, постао једним од најзначајнијих српских савремених песника, у потпуности се надовезујући на српску песничку традицију. И листа се наставља.
Легитимно је, пак, запитати се, каква је судбина оних песника који су наставили да чувају у себи ту, могло би се рећи, подвојеност традиција на које надовезују своје песништво, не опредељујући се експлицитно ни за једно од два царства земаљска.
Послушајмо шта о томе каже сам аутор. У напомени уз књигу песама Стрма раван, Хроњец пише:
„У последњих четврт века (1967-1993), упоредо са писањем на словачком, испевао сам један мањи корпус песама на српском језику и тиме се придружио неким песницима разних епоха, који су на сличан начин искусили све предности и све мањкавости оваквог једног раздвајања властитог песничког сензибилитета. Пре неколико година, преводећи ове песме на свој матерњи језик, и осетивши њихово упорно опирање словачкој песничкој традицији, постао сам свестан њихове припадности песничкој традицији језика на коме су испеване; уосталом, низ година, нарочито у младости, та традиција била ми је много ближа него песничка традиција сопственог језика. Можда ће данас моја одлука, да већину ових текстова штампам у посебној књизи, наићи на недоумице, и с једне, и с друге стране. Ништа ја овом књигом никоме не одузимам, нити ја њоме икоме шта дајем; ја само чиним оно што ми налаже властита подвојеност.“
Могућност надовезивања и певања у оквирима двају песничких традиција, ретка је привилегија за књижевника. Вићазослав Хроњец се те привилегије није пристао одрећи, и ту бисмо се могли вратити на почетак овог говора – остао је неприхваћен у својој целости, од стране двају књижевних критика. Ипак, не треба завршити овај говор песимистички. Не треба да се искључи могућност да ће се једном појавити услови да се напор потребан за стварање поезије, подједнако добре и на матерњем и на језику средине, и жеља да се ове две традиције прожму, препозна и да поезија Вићазослава Хроњеца добије ново, потпуније критичко вредновање и пронађе своје заслужено место – у обема традицијама. Јер поезија не признаје границе.
Аутор: Растко Лончар