Култура, са свим пратећим веровањима, идеологијама и вредностима, као и навикама, има велики утицај на однос друштава са окружењем. Наиме, од културолошке позадине зависи и политика, па самим тим и вредности везане за животну средину, екологију и окружење. Оно што је интересантно јесте чињеница и да религијска веровања и праксе доста утичу на схватање околине и окружења генерално. Наиме, тзв. западни свет има дијаметрално различит однос са окружењем кроз познату историју, од тзв. оријента. Тема овог рада је однос једног, изузетно аутентичног друштва, јапанског, према сопственом окружењу. Разлог томе је њихова дубоко укорењена филозофија која се за околину заиста брине на високом нивоу, што се види по одрживом развоју који данас Јапан има. Њихове праксе икебана и бонсаи, као и веровања да све што их окружује поседује „душу“, довољно су помогли у томе да Јапан данас буде то што јесте. Многи аутори су приметили тесну повезаност културе са окружењем одређеног друштва, а што се тиче јапанског друштва, узети су записи аутора који су се бавили овом темом у тој држави и изнели своја запажања.
Однос незападних друштава према окружењу, кроз призму теорија Џона Берија и Мајкла Мејрфелда Бела
Оно што Бери прво запажа јесте однос Египта и Месопотамије са окружењем. Кроз Хјуесов цитат, он објашњава како су Месопотамци кроз своју митологију перципирали природу у хаотичном стању. Такође се осврће и на конфучионизам, шинтоизам и будизам, који, сваки понаособ, имају сопствене перспективе природе, као и правила којих се треба држати ради очувања окружења.
На пример, будизам је обележен тиме што се у њему гаји дубоко поштовање за окружење, јер је круцијално веровање везано за међузависност људских и нељудских ентитета. Њихов концепт ахимса је представљао избегавање повређивања сваког живог бића. Будизам је у Јапану добио нову форму – као облик зен будизма поготову. Зен концепти су предлагали просветљење у виду јединства са универзумом, самим тим и окружењем. Друштво у време доминације зен будизма је било изузетно посвећено очувању окружења, а неки прежици су и даље остали из тог доба. На пример, свака традиционална јапанска кућа, мора да има простор за биљке и бонсаи, па макар тај простор био веома малих сразмера. Битно је само да укућани имају место на ком могу да се посвете окружењу у овом новом, модерном, „бетонираном“ свету. Култура и обичаји просветљења и сједињавања са окружењем и данас су остали у зен храмовима широм Јапана. (Barry, 2007)
Шинтоизам, као аутохтона религија Јапана, опстала је до данас. Оно што шинтоизам одликује је изузеће моралног кодекса, као и веровање у „пут камија“. Ками је ентитет који даје живот свему што нас окружује. Наиме, ками је све око нас – планина, река, дрво, облак, храм, животиње, шума итд. Веровањем у ове концепте, шинтоизам пропагира дубоко поштовање свему што нас окружује и забрањује било какво уништавање околине. Међутим, једино је експлоатација материја за прехрану и смештај дозвољена, али у тој материји и даље живи ками. На пример, изградили би храм неком камију од дрвета, али је у том храму и у том дрвету и даље живео тај ками. То дубоко поштовање доводи до очувања околине на великом нивоу. Данас, у Јапану се и даље славе шинтоистички празници, који се манифестују кроз честе фестивале, где се народ захваљује свему што их окружује, јер им је то окружење пружило средства за живот. Наиме, све што јапански мајстори саграде, направе, скроје, било је дубоко поштовано. Увек се поклањају сваком предмету, кући, храни, пре него што крену да га користе за своје потребе. (Астон, 1907)
Бел је, пре свега, приметио да незападне филозофије и традиције имају егалитарнији однос природе и друштва од западних традиција. Он за пример узима кинеску филозофију таоизма, која је заживела и у Јапану, мада у измењеној форми. Он објашњава таоистички концепт wu-wеi, који означава неакцију. Овај концепт избегава људски покушај контроле над било којим другим бићем, па и самом природом, јер „покушајем да се моћ протегне на објекте, ти објекти добијају моћ над човеком“ (Bell, 1996:156).
Таоизам је, дошавши до Јапана, сачувао ову основну концепцију. Наиме, веома добро је прихваћен у јапанском друштву, јер је шинтоизам пропагирао веома сличне концепте. Човеку није дозвољено да, у већој мери него што му је то истински потребно, експлоатише природу и друге људе. Ово јединство човека са свим што га окружује живи и данас, што се види кроз скромну исхрану, градњу и одрживи развој.
Значај културног контекста за окружење и урбану културу; култура простора као претпоставке одрживог развоја
Да би се урбана стварност социолошки боље разумела, културни контекст је неизоставна тачка. Осим што се урбана друштва од неурбаних разликују по степену технолошког развоја и типу солидарности, како би то Диркем описао, градови и урбана друштва се разликују и по карактеристикама културе. Шпенлегер је у свом најпознатијем делу изнео поређење сељаковог схватања куће и схватања града културног човека, а при том је “градску културу видео као фактор изградње и сам темељ друштва.” (Пушић, 2001:181) И Мамфорд је у своје разумевање историјског развоја града укључио разумевање културног контекста. Зимел је такође посветио пажњу урбаној култури и улози појединца у процесу градског метаболизма, те је град видео као “стање духа” и “организованог понашања”. Парк такође град види као културно подручје.
Повезаност културе и окружења, са примером урбане средине, примећена је врло брзо, али се ова урбана култура током проучавања развила као тајна успеха самог одрживог развоја у неким друштвима. О значају самог културног идентитета за одрживи развој, треба погледати следећи цитат:
“Културни идентитет нужно представља један од водећих принципа концепта одрживог развоја. То свакако не значи такву врсту фаворизовања културног идентитета заједница који би представљао њену просторно-временску петрификацију” (Пушић, 2001:186)
Из ове тезе се развија и термин урбано-културног идентитета, који се сматра носиоцем низа најквалитетнијих образаца који су учесници у комплетној културној пролиферацији друштва. Такође, овај термин је значајан и за дефиницију урбаног дела одрживог развоја. Да би се овај термин јасније схватио, треба обратити пажњу на следећи цитат:
“Све оно што знамо о старовековним цивилизацијама у Африци, Малој Азији или на Блиском Истоку везује се за метрополе појединих држава, односно империја. Довољно је поменути градове, попут Ура, Тебе, Ниниве или Вавилона, па да се препозна одређена старовековна географија или историја.” (Пушић, 2001:187)
Наиме, из овог се цитата јасно види колико урбана култура јесте корен културе као начина адаптације на окружење, јер је опште познато где су први градови настајали и због чега су били толико значајни. То би се дало поредити са данашњим поменом Њу Јорка или Токија, као репрезентативних места америчког или јапанског друштва. Албвакс је један од теоретичара који је строго узео у обзир географски положај територија на којима неко друштво живи, тако што је повезао заједнички простор и колективну меморију, као “искуство прошлости и садашњости које понајпре и најдубље почива у култури” (Пушић, 2001:189). Ово је показатељ да живот у групи на одређеном месту и стварање заједничке меморије јесу круцијални за даљи развој културе. У градовима је ова култура такође изражена, јер се у њима везује за урбано наслеђе.
Пушић у свом делу Одрживи град: ка једној социологији окружења посвећује пажњу култури простора. Он ову врсту културе и урбанизам објашњава:
“Култура простора настаје у сферама које су често удаљене од оних који тај простор користе. Урбанизам, урбана политика и креативност оних који простор обликују представљају минималне оквире за артикулацију културе простора. (…) препозната су једина два могућа облика (принципа) остваривања градског простора: спонтани и плански. Истовремено, одрживи развој представља непрестану борбу између спонтаности и рационалности.” (Пушић, 2001:191)
Ови принципи које Пушић у свом делу идентификује су повезани са начином развоја града, самим тим и културом. Први принцип је повезан са историјским градом, док се други везује за савремени град. Пушић наглашава да се оба вида проналазе у свим градовима, у било ком периоду настанка и урбанистичког обликовања. Као предуслов урбане културе се истиче грађанско друштво, са грађанином као централним појмом. У граду, дихотомије се суочавају: старо и ново, традиција и будућност, прогрес и прошлост. Последња дихотомија је неодржива у граду, нити у друштву уопште, јер развој прошлост посматра као ретроградну. Развој се развија из јасног плана и визије о будућности. Пушић наглашава институционално зонирање градске територије где се човек прожима кроз три циклуса саме урбане културе – стамбени, радни и комуникативни. Култура простора је један од начина прилагођавања људи на окружење, али је она као урбанизам недостижна без организације, односно политике. Овде се ради о преимућству доношења одлука о просторним питањима, које доноси контролу стања у неком простору. Урбана културна политика је нов начин креирања стратегија који ће културни атрибут додати урбаном. Постоје три начина преобликовања културне климе простора према Пушићу: развој слободних простора који поспешују социјалну интеракцију, просторно подстицање мултикултурализма и развој културних пројеката који подстичу учешће грађана у целокупно урбано планирање. Дакле, Пушић из овога долази до закључка да се урбана култура јавља као претпоставка одрживог урбаног развоја.
Пушић разликује три кључна процеса кроз које култура утиче на одрживи развој градова: друштвени, економски и еколошки. Аутор такође износи потешкоће са одређењем доминантнијег фактора у међуутицају културе и урбаног развоја. Вишезначајност и мултифункционалност у културе у урбаном контексту аутор објашњава:
„Друштвена интеграција, тако важна за урбану одрживост, није замислива без културне интеграције. Економски просперитет градова могућ је само у подстицајној урбано-културној клими. Неговање урбаног наслеђа предпоставља интегрисане људе различитог културно-етничког порекла. Национална и поготово локална урбана политика примају снажне импулсе културног утемељења друштва и/или градских заједница и истовремено представљају културну рефлексију средине.“ (Пушић, 2001:194)
Аутор се у даљем тексту осврће на развој демократије, који је значајан за развој културе у једном граду. Све урбане културне праксе које обележавају рад, потрошња, неговање комшијских односа и остало, подразумевају и тзв. „институционалну производњу града“, што је прагматична дефиниција урбанизма. Урбана култура је уско повезана са културом простора, јер мимо простора она постојати не може, поготово ако простор не нуди услове људске еманципације. Град као целина и сам за себе представља културу.
Утицај технологије на везу природе и друштва у развијеним земљама у теорији А. К. Н. Редија
У социологији окружења ће се пре говорити о вредностима које неко друштво има у односу на своје окружење, него о емпатији ка окружењу, јер је она често виртуалног карактера. Реди у свом делу Технологија, изгадња и окружење критикује модерне технологије, а критике сврстава у три категорије: еколошку, економску и друштвену. Сваку ову критику он вешто примењује на развијене земље и земље у развоју.
Као основу еколошке критике развијених земаља Реди поставља технологију као извор загађивања људске средине. Према њему, технологије утичу на структуру и функцију људских насеља, што није неистина. Из следећег Редијевог цитата, приметиће се јаснија слика његове критике:
„Укратко, модерна технологија трпи критику због тога што је заснована на претпоставци да природа представља, са једне стране, неисцрпан извор који може задовољити све човекове нарастајуће потребе за ресурсима, а, са друге, бесконачно примати сав његов отпад. Модерне технологије нису уопште заинтересоване да „у потпуности и озбиљно прихвате одговорност за управљање свим ресурсима – људским и природним – на овој планети“. (Пушић, 2014:192)
Реди овде говори о несавесном експлоатисању технологије и природе од стране модерних, развијених друштава. То јесте делимично истинито и потпуно валидно за многа, али се на примеру Јапана јасно види како друштво може да избалансира веома савремену, ако не и најсавременију, технологију на Земљи са бригом о природи. Реди се ослања и на ризике који су непредвидиви, по узору на Урлиха Бека, а такође су опасни за велик део човечанства. Природне катастрофе јесу непредвидиве и нуклеарни рат је веома опасан, али се опет, на примеру Јапана, да закључити да једно друштво може да се, научно посматрано, одупре тим ризицима и не трпи велике последице по питању развоја. Реди наводи карактеристике технологије које су веома шкодљиве за окружење: масовна производња, захтеви за инфраструктурама, опседнутост задовољењем индивидуалних потреба, војни циљеви и стравично оружје, те расипачка потрошња извора енергије. Међутим, са одрживим развојем, мерама енергетске штедње, нормама и законима у вези са отпадом и мирољубивом политиком, јапанска технологија не подлеже нити једној од ових тачака Редијеве критике.
Економску критику Реди заснива на повећању неједнакости међу земљама и унутар самих земаља, због модерне технологије. Улога технологије у овом контексту је та што се временом неједнакост понавља и увећава. Неједнакости на овом пољу јесу веома приметне у развијеним земљама, јер доступност новим технологијама није свима једнако расподељена. Међутим, унутрашња индустрија земље и културолошке норме у многоме утичу на питање једнакости унутар друштва. Ако узмемо за пример Сједињене Америчке Државе, где су економске дискрепанције између друштвених група огромне, лако ћемо закључити да је Реди овде у праву. Међутим, Јапан, с друге стране, располаже културним нормама које промовишу општу једнакост међу људима и јак колективистички дух, који је један од разлога високог прогреса овог друштва. Наравно, и у Јапану има „неједнаких“, али у многој мањој и неприметној мери него у САД-у на пример. Иако су САД настале на основама једнакости и међусобне толеранције, Јапан који је био класно раслојен од самог старта, ипак гаји егалитарније односе међу људима данас него што је то у САД-у. Међутим, по питању међунационалних неједнакости, Реди је потпуно у праву када каже да модерна технологија користи јефтине сировине увожене из земаља у развоју. Није иста потрошња енергије и плате радника који је на истој позицији у Тоyота фабрици у Јапану и њеног одсека у Србији, на пример. Ипак развијене земље диктирају услове коришћења своје технологије и с тога држе моћ на глобалној сцени. И док Јапан користи мере енергетске штедње и брига о окружењу је тамо висока, јапанска производња није свугде на истом нивоу, са истом радном и еколошки свесном етиком, из простог разлога што се у земљама у развоју експлоатише јефтина радна снага тих друштава.
Своју друштвену критику Реди започиње:
„(…) савремена технологија показала се као изузетно реметилачка и рушилачка сила у друштвима развијених земаља. Тиме што депривилегованим слојевима друштва ускраћује приступ својим нашироко рекламираним добрим странама, и тимешто их непрестано присиљава да живе у непосредној близини негативних појава као што је загађење, савремена технологија само још појачава њихово осећање изопштености. Из тога проистичу проблеми и тензије у друштву, а из њих се неизбежно рађа насиље. И кад то становништво, због проблема са саобраћајем и становањем, буде принуђено да се концентрише у сиромашним деловима у самом центру града, онда у граду крену да се развијају процеси пропадања, који се шире из центра ка периферији.“ (Пушић, 2014:196)
Овај сценарио се највише односи на САД, где су проблеми са насиљем и распадањем делова градова због сламова заиста велики. Међутим, пре бих приписала то културолошким разликама, него савременој технологији. Јапан је једна од најмногољуднијих земаља, а стопа криминала је веома ниска. Међутим, Јапан као острвска земља располаже знатно мањим простором него САД и људи, стога, морају бити свесни значаја тог простора и понашати се у складу са тим. Јапан, иако има најсавременије технологије на свету, има и веома низак број људи који припадају ниским друштвеним слојевима. Такође, Реди овде не узима у обзир да „нижи друштвени слој“ не живи исто у САД-у и у Јапану. Ипак су културолошке разлике и колективне вредности у овом случају пре нешто што пресуђује када је појава насиља у питању, него пуки развој савремених технологија. Очигледно, савремене технологије пружају јапанском друштву свим члановима једнаке шансе, док у САД-у то није случај. Животни простор станара се такође разликује у САД-у и Јапану. Док се у САД-у може наћи картонска кућа, наспрам огромне куће налик на палату, овакве драстичне разлике у Јапану не постоје. Мали простор ове острвске земље је у друштву пробудио свест о томе, те се људи прилагођавају гужви и граде културу на основу тога, са вредностима поштовања туђег и свог простора. Аутоматизована забава коју Реди касније спомиње, где имамо пре посматраче, него учеснике у забави, као виду слободног времена, у Јапану није стигматизована као у другим развијеним земљама. Нарвно да и у Јапану постоје традиционални људи који се противе новим технологијама забаве, али их већина подржава и управо на њима гради своју индустрију и национални идентитет.
Реди такође, уз све своје критике, даје и савете за адекватну технологију која је еколошки исправна. Одабир технологија би, према Редију, требало да се врши узимањем у обзир еколошких, економских и друштвених фактора у једнакој мери. Оно што Реди даље описује као решење проблема окружења, управо је однос какво јапанско друштво има према природи и друштву, које је код њих неодвојиво: „(…) хармоничан однос према окружењу, смањење неједнакости, те партиципација и контрола од стране становништва, а све то су еколошки, економски и друштвени циљеви.“ (Пушић, 2014:204). Ови Редијеви савети се ипак односе на глобално стање, а не само на поједине земље. Међутим, ипак култура и закони одређују до које мере друштво јесте способно да се истински еманципује. Веза између окружења и развоја за Редија треба да буде подржана развојем усмереном ка: задовољавању основних људских потреба, унутрашњем ослањању на сопствене снаге, те еколошкој исправности, ради хармоније са окружењем и дугорочног развоја. Ово је такође симплификован опис друштва какво је јапанско.
Реди је, наиме, веома добро објаснио стање технологије у неким развијеним земљама, али је изоставио примере који оповргавају његове тезе. Културни фактори су у овој теми доста битни, као и хомогеност/хетерогеност датог друштва, заједно са степеном толеранције истог. Насиље је доста комплекснија појава него што се чини, те се не може приписати стриктно технолошком развоју.
Прасолова запажања у јапанском друштву – схватање простора и однос са природом и окружењем
Александер Прасол је у свом делу Модерни Јапан: порекла ума подробно описао начин живота модерних Јапанаца као и сву технологију преживљавања коју они користе. Из његових описа, јасно се види колико су добро уклопљени културни, економски, еколошки и друштвени фактори. Прасол се ослања на описе Роберта Марча, који је описао однос јапанског друштва према простору као “налик кутији ограничен” простор:
“Живот у кутији или преграђеном друштву означава да превладава велика фамилијарност. Људи знају шта други мисле о многим темама, те је велики део интерперсоналне комуникације редукован. Приватност је минимална. Људи верују да је друштво у хармонији могуће и есенцијално у малим просторима. Манири, обичаји, ритуали, методе комуникације и др., стандардизовани су и створена је рутина да свако може да изгледа добро и да штити част са циљем одржања „хармоничног друштва“. Људи науче да сарађују са другима тако што потискују агресивност. Зависност од идентитета који је изграђен унутар преграде од четири зида је запањујући. Људи верују да је њихов свет једини свет и да не постоји ниједно место где би побегли. Тачне координате кутије се користе да би се ефикасност постигла, прецизност, статусна дистинкција, чување простора, сабијање, економија, избегавање отпада итд. као начини живота. Контрола и организација живота у кутији индукују јак осећај реда и сигурности.“ (Марч, 1996) (Прасол, 2010:18) /превод/
Из овог описа се види на који начин једно многољудно друштво, поготово у градским срединама, може да организује своје понашање, а да се оно не коси ни са каквим религиозним или идеолошким убеђењима њихових суграђана. Међутим, судећи по географском положају овог друштва, овакви односи у скученом простору нису изненађујући. Кроз описивање јапанске уметности, Прасол разматра однос јапанског друштва са природом и њиховим окружење. Јапанска перцепција света ставља појединости изнад целокупне слике и приоритет имају детаљи. Са обзиром на ток јапанске историје и дугогодишњу затвореност ка спољном свету, заједница становања је постала главни критеријум за самоидентификацију са нацијом. Они који су напуштали заједницу су аутоматски постајали странци. Прасол такође придаје пажњу и јапанској једноставности. Прихватањем природе онакве каква је, поштовање њених дарова које људи експлоатишу, као и технолошко побољшање људских снага, указују на далеко познати јапански минимализам. Експлоатише се само онолико колико је то заиста потребно. Тако се конзумирају и храна, технологије, наука итд. Што се тиче самог односа са окружењем, доместикација природе се врши преко имитације, како Прасол наводи. “Кажу да се нигде, осим у Земљи излазећег сунца, тако високо префињено поштовање природе не може наћи.” (Прасол, 2010:147) Људско природно окружење се минијатурном имитацијом ритуално преносило у лични простор. Овај ритуал је део културе који у директан однос поставља културне норме и окружење. Традиционално, Јапанци одвајају окружење у две категорије – природни свет, створен без људске укључености и постоји независно од људске врсте. Другу категорију чине ствари које су људи креирали и саткали својим умовима и рукама. Прасол запажа да Јапанци праве поделу између света у коме су објекти блиски и подложни припитомљавању и оног у коме су ствари далеке и недокучиве, тако да људско биће нема места крај њих.
Најбитнији део Прасоловог дела управо говори о начинима заштите окружења који су уско повезани са културним начелима јапанског друштва.
„За Јапанску перцепцију, савршено друштво сутрашњице би требало да буде апсолутно контролисано, сигурно и удобно. Ово друштво би требало идеално да копира неистражену дивљину; копија треба да буде модерна, технолошка и елегантна, али не би треба да буде ништа више од копије.“ (Прасол, 2010:153) /превод/
Јапанско друштво никада није било склоно ризицима, те је природне лепоте чувало од додира људске руке. Наравно, повећањем популације су људи дошли у контакт са неистраженим дивљинама, али су оне ипак „пуштене“ да своје процесе обављају без људског фактора. Природни свет је високо поштован код Јапанаца, јер шинтоизам и зен будизам, као што је већ споменуто, природним феноменима придодају узвишени карактер. Када се говори о изворима енергије и коришћењем истих, Прасол се ослања на следеће:
„Велика национална кампања названа „Cool Biz“, започета је 1. јуна и трајала је до 30. септембра 2005. године. Милионима “белих оковратника” било је дозвољено да на посао долазе без одела и кравате. Ово је омогућило да се у зградама одржава температура од 28 степени Целузијуса, што је редуковало конзумацију енергије и емисију угљен диоксида. Тада је чак и министер Јапана Ђунићиро Коизуми ишао на посаоа у мајици кратких рукава.” (Прасол, 2010:155) /превод/
Иако познати по строгости на радним местима и веома високој радној етици, Јапанци ће увек направити преседан ако је брига за окружење у питању. Прасол наводи и увођење једне временске зоне у држави, која доводи до уштеде од 7,25 милијарди америчких долара годишње. Када је ватрено оружје у питању, поучени искуством из Другог светског рата, Јапанци имају веома строге затворске казне за поседовање или ношење истог. Једини којима није “испод части” да буду затворени због оваквог прекршаја су Јакуза. Било какво разликовање од већине по нечему негативном и неукусном, као што је угрожавање животне средине и туђег простора у урбаној средини, за сваког појединца у Јапану је највећа могућа казна због срамоте и изопштења из заједнице. Тако је и са одлагањем отпада, почев од домаћинстава до великих компанија. Сортирање отпада у групе је веома значајно за живот у Јапану. Сваки отпад припада одређеној групи. Незнање сортирања отпада доводи до велике срамоте незналца, а осим друштвене стигме, власти спроводе обуку незналаца о одлагању отпада у Јапану. Са оваквим законима и друштвеним нормама, колективна свест не може бити на ниском нивоу. Чак је и у многољудним урбанисм срединама могуће наићи на ред и организованост, без већег криминала или дистинкција међу друштвеним слојевима, уколико култура подупире законе.
Закључак
Из Прасолових описа се да закључити да нису сви примери развијених земаља нужно песимистички, како то наводе неки аутори. На глобалној сцени би се ипак требало порадити на употпуњавању односа економије, друштва, екологије и културе. Пример јапанске културе и њиховог друштва, сведочи да сва четири процеса могу бити у хармонији, али да доста тога потиче из културе као такве. Уколико култура и обичаји нису у складу са еколошким захтевима и еколошка свест је ниска, уколико економске прилике не иду у корак са захтевом очувања окружења, тешко да се споменута хармонија може постићи. Насилно укључивање политичких и законских мера је једно од решења, али је за тако нешто потребно више времена. На саму еколошку свест утичу закони у великој мери, али ипак је добро видети пример у ком културне норме диктирају добар однос према окружењу пре него закони.
Литература:
Barry, J. (2007). Environment and Social Theory, Routledge, Лондон
Mayerfeld Bell, M. (1996). An Invitation to Environmental Sociology, Pine Forge Press, Лондон
Prasol, A. (2010). Modern Japan: the Origins of Mind, World Scientific, Сингапур
Пушић, Љ. (2014). Социологија окружења – социолошка хрестоматија, Mediterran Publishing, Нови Сад
Пушић, Љ. (2001). Одрживи град: ка једној социологији окружења, Нова, Београд
Ауторка: Исидора Пејаков
