Моменти маргиналности и екс-центричности у роману Вољена Тони Морисон

Питање културе доводи у свест питање положаја субјекта, а питања која се не тичу самог субјекта доводе до удаљавања од његовог сопства, те стога, то повлачи са собом и питања о међупросторима, просторима између субјекта и других. Да би постојао међупростор, да би субјекат себе дефинисао, пре свега, у односу на друге, мора да постоји и простор у који ће “сместити” остале и дефинисати их у односу на себе. Простор где субјекат „смешта“ остале је простор „преко пута“, с оне стране. То је такође и простор културе, а све што је у оном са оне стране, у субјекту изазива осећај несигурности. У настајању ових међупростора рађа се слика субјекта који се образује како у односу са другим субјектима, тако и у збиру разлика које се јављају између субјеката. Међутим, ове културне разлике често могу да буду и споразуми колико и конфликти.

У постмодернизму културе се окрећу према историји, према прошлости и на тај начин субјекат тадашње реалности дефинише себе у односу на историју прошлости, према којој се односи критички, а критика је двострука и двосмерна, јер се садашњост процењује на основу прошлости, а прошлост на основу садашњег искуства. Садашњост као последица и као логичан след прошлих догађаја се преиспитује са положаја прошлости. И обрнуто, коментарише се прошлост из садашње перспективе јер ова садашња стварност представља манифестацију прошлости. Преиспитивање прошлости се, дакле, у постмодернизму јавља као један од средстава који нам помажу да конструишемо и дефинишемо нашу реалност.

Да наша култура заиста није једнообразна, показује чињеница да се из децентриране перспективе посматра маргинално. О чему је овде, заправо, реч? Линда Хачион у својој књизи Поетика постмодернизма наглашава како постмодернизам пази на то да маргинално не претвори у нови центар. Међутим, постмодерна култура је у противречном односу према ономе што се обично назива доминантном културом. Примерице, у контексту колонијалног дискурса, земља матица, земља колонизатора би представљала центар, средиште, оно око чега се све скупља, дакле представљала би доминантну културу. Колонизована земља, односно народ, представљао би маргину, руб или ивицу. Иако постмодернизам наглашава маргинално и екс-центрично, обраћа се пажња на то да центар и даље задржи своје место. Значи, анализираће колонизовану земљу и њен народ, али ће назначити да је земља колонизатора и даље центар. Међутим, како је простор постмодернизма простор испитивања, он радо испитује ове границе маргине и центра и прелази их.

Осим што постмодернизам одликује испитивање граница, њега карактерише и противречност. Оно што је у овом односу противречно, као што и ауторка наглашава, јесте то што маргинално, које она назива екс-центричним, ван-центричним, жуди за центром. Али опет, са друге стране, постмодернизам обожава разлике и истиче другост.¹⁾ Шездесетих година прошлога века и те како је долазило до културних покрета, нарочито црначких где су се ови моменти културне специфичности и идентитета испитивали и стављали под анализу. Без обзира на културне особености и разлике, центар је ипак тај који повлађује једну страну у бинарним опозицијама: белац / црнац, мушко / женско, ја / други, дух / тело.

Примера ради, људи тамне пути често репродукују маргинализоване структуре, док “култура белих” представља центар. Бели и црни идентитети су дефинисани њиховом разликом у њиховом садејству. Примерице, у роману Вољена Тони Морисон, описује се процес опоравка Сете и других Афроамериканаца после година ропства, а да би пронашли свој идентитет, након преживљене катастрофе, морају да доживе последице ропства, да се врате у заједницу и постану део преовлађујућег друштвеног поретка.

У роману, за који је добила Пулицерову награду 1988. године, Морисонова говори и о отуђености, о колективној историји црначког народа који је пропатио, прошао кроз ропство и угњетавање. У роману долази до судара двају поменутих система из којих произилазе субјекти оптерећени и заточени прошлошћу. Први систем је дакле центар – «бео народ» , а други систем је маргинализован, «обојени народ» који представљају два пола света, два пола која се непрестано боре. Бела је боја дана, белац је симбол светлости, потпуног сјаја, а црнац је ноћ, он је симбол земље, зла, ђавола. У делу, такође примећујемо како се на сваког човека тамне пути рефлектовало и одразило ропство и какве су психолошке последице. Јер сећајући се прошлости, маргинализовани субјекти се приближавају центру, када су га идеализовали и поштовали, а сећати се прошлости за црнца значи опет пролазити кроз хаос, ништавило и пакао.

Роман почиње реченицом: “Број 124 био је злобан“ (Морисон 1987: 17). Број 124 је кућа у којој живе бивша робиња Сета и њена кћерка Денвер. Са њима су живели још и Бејби Сагс, Сетина свекрва која је умрла и синови Хауард и Бјуглар који су побегли. У кући, такође, живи и дух кћерке која је имала две године кад је умрла. Сахрањена је, а уместо надгробног споменика стоји камен на ком пише „Вољена“. Сета, Вољенина мајка, спавала је са каменоресцем како би јој овај бесплатно уклесао наслов. Кућа је пуна детињег гнева и Денвер, друга Сетина кћерка, жели да побегне одатле. Међутим, Сета не жели јер како каже, једном кад је побегла, скупо је платила, и то смрћу своје кћерке. А какве су куће маргинализованих црначких заједница, сведочи и изјава Бејби Сагс: „Нема у земљи куће која није дупке пуна бола неког мртвог црнца“ (Исто, 20). Дакле, да се закључити, „обојенима“ , како другачије и називају људе тамне пути, суђено је да пате, па стога и Вољенин дух који опседа кућу, пун је беса и гнева. Питамо се шта би могао број куће на Блустоун роуду да представља. Уколико се обрати пажња на то коме је роман посвећен, да пре предговора пише „Шездесет милиона и више“, да се закључити да тај број представља толико па чак и више убијених душа. Стога, кућа 124 се може посматрати као уједно и надгробни споменик свих мртвих црнаца који су изгубили животе током ропства и угњетавања.

Читајући роман сазнајемо и како је дошло до убиства који Тони Морисон приказује фрагментарно и исечено. Помоћу поступка монтаже, налепљивања сцене једне на другу, ауторка приказује старог црнца који стоји код дрва, са секиром, црнкињу која маше рукама и има шешир на глави. У шупи је једна жена црнкиња седела. Два дечака су крварила по пиљевини и земљи, она је једном руком привијала уз груди дете обливено крвљу, а другом је новорођенче држала за ножице. Матори црнац је потом улетео и ухватио бебу. Након описа овог догађаја, сазнајемо да црнкиња која је убила своје дете јесте Сета, а старија црнкиња са шеширом је била Бејби Сагс. Читамо у роману и накнадно сазнајемо да је Сета видела да учитељ са фарме долази да је врати назад. Она је претходно успела да побегне одатле са децом. Учитељ је дошао са синовцем и са још два човека. Сета је изабрала да убије децу како би их спасла. Учитељ кад их је видео, изгрдио је синовца јер је он превише ову црнкињу изубијао и натерао да побегне. Дао је пример синовцу како би било да је коња тако изубијао или пса. Оставио га је на фарми, за казну, да ради у пољу „да види сад како је, да види шта се збива кад превише бије створења која ти је Бог дао да се стараш о њима- да види каква је то мука, и губитак“ (Исто, 192). Дакле, запажамо да учитељ изједначава Сету са животињом и на тај начин је унижава. У роману се појављује још једна сцена у којој учитељ деградира Сету. Центар, односно бео човек у овом случају, испитује своје границе са маргином, обојеном женом. Учитељ Сету дефинише као животињу, те самим овим потцењивањем, уништавањем људског у идентитету маргине, тај исти идентитет удаљава од граница, прелази их. Да би употпунили слику, поменућемо један моменат из романа када је један ученик изабрао Сету као пример како би решио задатак. Учитељ му је рекао да са једне стране испише њене људске особине, а са друге стране животињске. Дакле, кроз животињске слике и референце на природу, Морисонова успешно приказује како је црна жена експлотаисана.

Сцена која исто тако описује однос центра и маргине, однос белих према „обојеним људима“ као према нижој врсти, јесте сцена одузимања мајчиног млека. Ова сцена се може ишчитавати у поменутом кључу. Дакле, према црној жени се центар опходи као према животињи, у овом случају као према крави. Међутим, шта заправо одликује човека у односу на друга бића? Аристотел у делу Никомахова етика дефинише човека као animal racionale, другим речима, као рационалну животињу. Суштина човекова, стога, јесте да има разум, да је разуман. Онда се људски живот састоји од актуализације / реализације разума. Једноставније речено, једино је људски живот испуњен делатношћу својствено разумном бићу. Људска срећа се састоји у исправној употреби људског разума у току читавог живота. Човек није чист разум, већ је он „разум у телу“ животиње. Пошто човек није чиста дефиниција рационалности, већ је по својој суштини рационална животиња, део његове среће ће се састојати у томе да се размножава и да расте (да једе и да пије) да се креће и да опажа. Према томе, како онда тумачити понашање старог учитеља? Наиме, ако Аристотел дефинише човека као рационалну животињу, а учитељ се према Сети понашао као према животињи, не као према човеку, поставља се питање да ли се његов поступак може тумачити као анулирање Сете као људског бића. Уколико применимо Аристотелово поимање човека у односу на друге на ову нашу тезу, закључујемо да бео човек представља рационалну животињу, дакле, човека који поседује ум, а обојени човек представља само животињу, биће без ума.

Дати догађај одузимања мајчиног млека је такође еквивалентан деградацији црне мајке јер су бела деца та која су јој одузела млеко. Односно, овакав поступак се може посматрати као одузимање позиције и улоге црном детету и разрушавање односа у црној породици. У поменутом постмодернистичком односу, бело дете је «одгурнуло«, условно речено, црно дете и преузело његову улогу. Другачије речено, центар је опет показао да је маргини место на ивици.

Речи Хоми Бабе најбоље резимирају ове описане догађаје: “Увек се колонијална земља артикулише у односу према месту Другог“ (Баба 2004: 43). Фантазија домородаца јесте да замени господара. Међутим, није ни екс-центрично својство то које проузрокује расцеп нити Друго, већ управо удаљеност између њих, тај међупростор. А та „узнемирујућа удаљеност између њих је оно што конституише лик колонијалне другости“ (Исто, 45).

Током романа, Сета се присећа многих негативних догађаја које је доживела на фарми: „На свету нема веће несреће од белаца“ (Морисон 1987: 120). Она је сада слободна, изашла је из затвора, у правом смислу те речи. Међутим, фигуративно говорећи, она је затвореник, роб своје прошлости. Због толиког израбљивања, на Сету је живот на фарми оставио многе последице. Поменимо још једну, која носи дубоко значење, како би се још више разумео однос белаца и црнаца, али и како би се јунакиња разумела, а уједно и цео роман. Сети је остао ожиљак на леђима, због бичевања, који је она звала дрво. Међутим, ова метафора има негативну конотацију, јер као што каже Пол Д, јунак у роману који је такође живео на фарми са њом, у дрво можеш да се поуздаш и да му будеш близу, а овај ожиљак је одбојан и подсећа на прошлост, на ропство и на живот на фарми, где су је избичовали док је била трудна и одузели јој млеко. Сваки тај рез, сваки ожиљак носи трауму и бол. Када Пол Д трља свој образ о њена леђа како би разумео и осетио њену патњу, она не може да осети пољупце јер јој је кожа на леђима већ одавно мртва. Како тумачити ову слику? Наиме, пре свега, поређење које је употребио Пол Д, нам помаже да протумачимо слику у контексту дискурса ропства. Једна од главних одлика постмодернизма, као што је наведено, али исто тако, може се слободно рећи и једна од тема овог романа јесте прошлост и реминисценције на минуле догађаје. Сваки ожиљак ће је подсећати на догађаје које је преживела на фарми, на Сладак Дом. Истичући постмодернистичке одлике у роману, Тони Морисон путем ове слике приказује како тадашње културе не само да прошлошћу дефинишу своју реалност, већ и уз помоћ прошлости се окрећу ка будућности. Тако можемо протумачити моменат када сазнајемо да Сета не осећа пољупце Пола Д, те нам то имплицира да се одлучно окренула ка будућности у нади да ће бити боље, што нам потврђује и следећа сцена која приказује Сету како ради у ресторану: “И меси тесто. Меси, меси. Нема бољег начина да се започне тежак свакодневни посао: потискивање прошлости” (Исто, 101).

Требало би обратити пажњу да није само Сета једина која је починила убиство због љубави према детету. Након што су биле жртве силовања, Сета и остале жене нису имале избора: или ће их препустити ропству и његовим ужасима, или ће их убити. Са друге стране, Сетина мајка је белу децу одбацила. Сву децу осим црне. Третирана као животиња, она још и делује као животиња брутално поништавајући, одбацујући своје потомство.

Бејби Сагс је такође била жртва силовања. Она представља све оне жене тамне пути чија су тела служила за „производњу“ будућих робова. Услед таквих догађаја, при којима су те жене биле коришћене, у већини случајева је долазило до замагљивања односа мајке и деце, а такође и ситуација да се не познају очеви своје деце. После извесног времена када жена одгаји дете и уколико је оно способно за рад, купују га. Због тога, често се дешава да се не обнови однос између мајке и детета. Ове мајке су знале да ће једног дана њихова деца бити само пијуни и оруђа белих људи, те нас не изненађује што је Сета након онаквог искуства убила своје дете. Сетина мајка, коју је Сета једва познавала, била је исто жртва силовања. Међутим, једино је Сету задржала, јер је била црно дете. Приметимо да се доминантне културе према екс-центичним културама односе као према културама које ће се развијати и да ће они користити тај њихов развој за своје потребе. Конкретно, један белац ће искористити обојену жену тако што ће њену децу употребити за своје потребе, као робове.

Из тог разлога, због свега што је прошла, Бејби Сагс је учила пре смрти Денвер, своју унуку, како мора да воли своје тело јер то други неће поштовати, дакле, само ће је користити. Денвер није могла да верује каква су понижења доживеле њена мајка, баба и друге црне жене. Но ипак, Денвер неће бити још једна жртва у низу, њено тело неће бити искоришћено од стране доминантнијих.

Ваљало би приметити да је Денвер још као беба у стомаку била принуђена да се «суочи» са доминантнијом културом од њене. Међутим, Денвер је једини лик који је остварио контакте са граничним ликовима. Пре свега, она је волела причу о њеном рођењу, јер док је још била у стомаку, преживела је судар белаца и црнаца, односно центра и маргине, доминантне културе и маргиналне. Наиме Сета, трудна, онемоћала од бежања, нашла се у трави након што је пала. Чула је звуке и уплашила се. Знала је да је у питању неки белац. Помислила је да је дошао учитељ по њу, јер је од њега и бежала. Међутим, девојка белкиња, Ејми Денвер ју је нашла и помогла да се породи. Уколико ишчитамо овај догађај у нашем поменутом кључу, закључујемо да је Ејми постала заправо гранична фигура, нашла се на међи расне линије делајући као бабица, дакле пристала је на савез са црном мајком и дететом. Она није марила за овакво схватање култура. По њој је Денвер и добила име, дакле по белкињи. Друга гранична фигура је учитељица Лејди Џонсон. Денвер је уживала што је ишла на часове са осталом обојеном децом: “Број 124 и поље иза њега су били за њу цео свет који је знала и желела” (Исто, 135). Ишла је до туђе куће у којој су се остала деца окупљала. Тамо су код Лејди Џонсон учили многе ствари за пет центи месечно. Научила је и да чита и да рачуна. Лејди Џонсон је радила оно што су белци сматрали непотребним и нису је подржавали: она је у својој дневној соби окупљала обојену децу која су имала интересовања да уче. Дакле, овде наилазимо на моменте да поједини белци, попут Лејди Џонсон или Ејми, представљају граничне фигуре, односно фигуре које су «изашле» из центра, условно речено и дошле до маргине, склопиле савез са обојеним човеком.

У роману наилазимо на још један битан тренутак који се тиче Денвер и њеног односа према моментима културних система. Наиме, поменули смо граничне фигуре и мотив граница. Хоми Баба у својој књизи појашњава како гранични моменти заправо представљају симболичку интеракцију, а и наглашавају уједно и разлику између полова бинарних односа као што је црно / бело: “Граница постаје место од којег нешто започиње своје присуствовање“ (Баба 2004: 103). Денвер је много пута желела да оде из куће, да напусти свој дом, свој центар и оде преко границе, међутим мајка јој није дозволила: „А пре свега, тамо су белци, а како њих да препознаш какви су? Сета јој је казала по устима а понекад и по рукама. Нана Бејби јој је рекла да се од њих не можеш одбранити“ (Морисон 1987: 305). Тако се Денвер усудила да пређе праг, да тражи помоћ од комшија, кад је Вољена почела да злоставља њену мајку. Прошлост је кренула да их гуши, а то није била само једна душа већ милиони афричких робова који су погинули у ропству. Денвер је скупила храброст и отишла да тражи помоћ, да ослободи мајку ропства и прошлости. Дакле, овде је Денвер први пут напустила њихов центар, као што је одувек желела и отишла преко границе њихове зоне конфора.

Иако су станари куће 124 први у генерацији који су се ослободили ропства, ипак видимо да је дух Сетине ћерке Вољене присутан и да је он дух који је симбол прошлости и подсетник на ропство, тако да сви укућани и даље живе под његовим рушилачким и деструктивним дејством. Вољену можемо посматрати и као колективно несвесно афричких робова, као демонско, касно понављање историје. Она је отелотворење колективног бола и траума, беса милиона робова који су умрли. Тако и за број 124 можемо рећи да означава милионе црнаца који су убијени. Те стога, свако ко уђе у кућу или живи у њој, можемо посматрати као да улази односно живи у прошлости. И зато, у лику Вољене не враћа се само она као Сетина мртва ћерка, већ она представља повратак свих лица, све утопљене душе, душе мајки, деце. Стога, на ширем плану, она представља и колективну историју ропства. Вољена је, можемо рећи повезана и са природом. Њу можемо симболично посматрати и као Африку, домовину, која је као и њени становници итекако угњетавана, освајана, нарочито после географских открића, као потлачени континент, који је служио Американцима и Европљанима за пустошења.

Битно је напоменути да мушкарци тамне пути уоште нису били поштеђени угњетавања. Пол Д, један од ликова у роману, који је са Сетом такође живео и радио у Слатком дому, приказује на другачији начин како су се белци опходили према црнцима. Када је дошао код Сете, Пол Д јој је испричао причу о петловима и о томе како је Мистера, једног петла спасио и помогао му да се испили: “Мистеру је допуштено да буде и остане оно што јесте. А мени то није било допуштено. Чак и да су га скували, скували би певца по имену Мистер. А ја никад више нисам могао да будем Пол Д, било жив, било мртав. Учитељ ме је променио. Постао сам нешто друго а то друго било је безначајније од петла што на сунцу стоји на кориту“ (Морисон 1987: 100). Дакле, примећујемо да прича заправо говори о њему, о Полу Д. Њему је на фарми одузето да буде оно ко јесте. Газда, господин Гарнер се хвалио пред другима како су му „црње“ одличне и називао их је мушкарцима. Имао је неколико робова: Пол Д, Пол Ф, Пол А, Хали Сагс, Шести и Дивљак. Иако је Гарнер био белац он је својим робовима веровао и слушао их. Говорио је да су прави мушкарци, а опет то није умањило његову моћ као газде. Али, када је господин Гарнер умро, дошао је учитељ да води бригу о имању. Питали су се зашто је госпођа Гарнер уопште унајмила учитеља а притом белца. Онда су спознали да ипак није могла да дозволи да она буде једини белац на фарми. Колико год да су робови били послушни, опет, постоји доза несигурности и страха према Другости. Морисонова описује како је тај учитељ њима уливао страх и како их је постепено угњетавао. Учитељ је не само Полу Дију већ и осталима покушао да тлачењем одузме идентитет, да анулирају своје сопство, као што смо видели на Сетином примеру. И управо због тога, када су видели да таква ситуација води деградацији идентитета, када је дошао моменат да се центар проширио и претио да прекрије маргине, па чак и пређе границе система (учитељ који се иживљава над робовима), многи су побегли, као Сета што је учинила.

Франц Фанон у својој књизи Црна кожа, беле маске анализира чин говорења, причања у контексту колонизованих народа. Говорити значи апсолутно постојати за другог. Црни човек се различито понаша према белом човеку и према другом црном. Сваки колонизовани народ, дакле сваки народ у оквиру којег се родио комплекс ниже вредности услед одбацивања изворне културе, увек дође до сукоба са језиком цивилизаторске нације, дакле са културом земље матице. Стога црнци, колонизовани народи ће опстати све док буду прихватали културне вредности земље колонизатора: „Биће утолико бељи, што више буде означио своју црноћу” (Фанон, 2015: 108). Читано у овом контексту, Пол Д је присиљено прихватио језик белаца. Ставили су му “жвале” на уста. То је гвоздена справа која је служила за кажњавање робова и изазивала у њима жељу за причањем. Дакле, самим тим поступком, учитељ је анулирао постојање Пола Д, јер је уништио његово постојање тиме што га је ућуткао. Ово је упечатљиви симбол дехуманизације црног народа, понижавање и осакаћивање. Дакле, тежња да се црнац сведе на ниво животиње и да његов опстанак на земљи буде анимални. Ову гвоздену справу можемо посматрати као границу између култура. Самим тим што је њему стављена справа на уста и што му је забрањено причање, поставила се граница у комуникацији између двају култура. Доминантна култура има шта да каже и њена реч се поштује, а култура на маргини нема права да прича, те стога у роману читамо како је учитељ чак једном приликом приговорио робовима што пуно причају. Причати са црнцима- спустити се на њихов ниво.

Још један пример који се тиче деградације идентитета јесу имена. Наиме Пол Д је само један од црнаца који се зове Пол, назван по абецедном реду од стране претходног мајстора који их је поседовао пре него што су дошли у Сладак дом. Давањем истог имена, са једним абецедним карактером који их разликује међу другим робовима одузета им је индивидуалност и идентитет. Ознаке које су добили ( Д, Ф, А..) су у корист мајстора, дакле газде робова а не име које ће их индетификовати као особе. Тако на купопродајном листу Џени Сагс пише да јој је име Џени Витлоу. Занимљиво је и само име фарме: Слатки дом. Наиме, пре него што је господин Гарнер умро, може се рећи да је име и приличило фарми, јер су се и газде тако понашале. Бејби Сагс се изненадила што је овде нико није ишибао кад је повредила кук. Чак и кад је полупала сва јаја нико јој није рекао “црна кучко, шта ти је”. «Госпођа Гарнер је певушила док је радила; господин Гарнер се понашао као да је свет играчка којом треба да се забавља. » (Морисон 1987,180) «Гарнерови су, како јој се чинило имали неки посебан однос према ропству, односили су се према њима као према плаћеној радној снази, слушали шта имају да кажу, учили их ономе шта су желели да сазнају.» (Исто 181) Међутим, кад је дошао учитељ, Слатки дом је добио другачију ноту. Дом²⁾ представља омеђен и затворен простор који човеку омогућава заклон од спољашњег света. Стога је слика дома повезана са топлином огњишта, породицом, заједништвом, дакле одаје позитиван емотиван однос његових чланова. Међутим, дом може носити и негативно обојен однос чланова кад се ради о институцији, нпр: о дому за одвикавање дроге и друго… У овом контексту и у роману Вољена Слатки дом је представљао фарму робова. Дакле, дом овде представља затворен простор (институцију) из ког чланови не могу или не смеју излазити па га доживљавају као затвор. Придев “слатки” носи позитивну конотацију, те стога, он само још више доприноси иронији назива ове фарме, која је била затвор из ког су побегли робови.

Како су обојени људи појмили живот приказује једна сцена у затвору у ком је био Пол Д. Ујутру, кад опале хитац, један по један од затвореника излази. Након што би стали у врсту, нови хитац је означавао да морају да се попну на површину, где је било навучено 300 м најбољег ручно кованог ланца. Тај ланац се преносио од руке до руке. Нико није смео да разговара.. Када се окивање звршило онда би клечали и чекали да виде хоће ли се прохтети једном чувару да их убије: “Хоћеш ли да доручкујеш, црнчуго?” (Исто, 143). Понеки од тих људи на коленима би одабрао пуцањ у главу. Потом би ишли преко поља и кроз шуму истрајавали под вођством белаца. Певали би и тукли, сећајући се свега што су прошли: “Толико пута су убијали газду и тако дивљачки да су морали да га оживе да би га поново здробили.» ( Исто, 143) «А највише од свега убијали су ону намигушу коју су људи звали Живот што их је завлачила» (Исто, 143).

Предрасуда о боји није ништа друго до мржња једне расе према другој, презир народа према онима које сматрају нижима од себе. “Пошто је боја највидљивији спољни знак расе, постала је критеријум на основу којег просуђују људе а да се не узимају у обзир њихове образовне и друствене тековине“ (Сир Алан Бурнс: Le prejuge de race et couleur, Стр 14, према: Франц Фанон, 2015: 110). Црноћа, тама, мрак, ноћ, оно симболизује грех, архетип нижих вредности. Има функцију нижих осећања, рђаве склоности, мрачну страну душе. Другачије, црнац је онај који је неморалан. Када се говори о тами, када је неко прљав, он је црн – било у физичкој, било у моралној прљавости. “У Европи, црнац представља рђаву страну личности. Да би постојао морал, потребно је из свести избавити црно, мрачно“ (Исто, 111). Белци су веровали да се црнцима ма како год дa су образовани испод те црне коже крије џунгла. Међутим што су више улагали снаге да се докажу да су они човечни, пуни љубави, благи, џунгла је све више расла. То није била џунгла коју су они донели са неког другог претходног места, ту су џунглу белци усадили и у њима је све више и више расла и променила их, «направила их крвожедним, глупим, горим него што су то и сами желели да буду, толико су се плашили џунгле коју су сами створили.» (Морисон 1987, 251)

Постмодерна уметност је увек свесна разлике, штавише цени их и истиче. Бити екс-центричан на граници или маргини, значи заправо имати различиту перспективу у односу на центар. Тако исто промена перспективе указује и на разлике које постмодернизам истиче. Он не премешта маргинално у центар. Не преокреће положаје, не вреднује само један од њих, колико заправо користи ове положаје како би их критиковао и изнутра и споља. Према томе, запазили смо у роману испитивање граница периферног народа, црнаца и централног, белог народа изнутра и споља. Изнутра су догађаји који су описани у садашњости, тј.последице ропства, како се оно одразило на Сету, Пол Д, Денвер, пре свега кроз призму доласка духа прошлости Вољене. Испитивање границе споља би биле све оне реминисценције на живот пре слободе коју тренутно живе ликови овог романа. Стога, приметићемо да када црнци ступају у контакт са белим светом, да долази до одређеног деловања. Наиме, ако се психичка структура покаже као крхка, онда ће црнац престати да се понаша као појединац који делује у своју корист и који делује у своје име, већ циљ његовог деловања ће бити Други, односно бео човек који једини може да га дефинише и одреди му вредност.

Извори
Морисон Тони (1987). Беловед. Превела Дијана Радиновић, 2014. Лагуна
Секундарна литература
Аристотел (1988). Никомахова етика. Превео Томислав Лађа. Загреб: Глобус
Баба Хоми ( 2004). Смештање културе. Београд: Београдски круг
Пинтарић Неда (2005). «Емотиван однос према простору у којему живимо : језична слика дома у хрватском, пољском и руском језику» у : Расправе института за хрватски језик и језикословље 31. Загреб : Филозофски факултет Свеучилишта у Загребу.
Хачион Линда (1996). Поетика постмодернизма. Нови Сад: Светови
Харолд Блоом (2004) Bloom guide’s  - Toni Morrison’s Beloved.
Фанон Франц ( 2015). Црна кожа, беле маске. Нови Сад: Mediterran publishing.
http://www.gutenberg.org/files/408/408-h/408-h.htm.

Ауторка: Весна Којашевић