Молитва за Сањин долазак

Све што сам волео
умрло је вичући име моје
а ја му не могах помоћи.”

М. Црњански

Како писати о љубави која се не може разумјети ни објаснити, нити описати  ријечима, која се можда није ни десила на овом свијету, већ сам је само сањао пијан у освиту зоре, једном када смо био човјек, или сам је тек желио толико снажно да сам уобразио да је постојала? Био сам одрпани војник у ритама живота, дању загледан у небо, а ноћу читао ”Карамазове” и горко плакао, у једној таквој очајној ноћи освестио сам спознају (као кроз неко виђење) да сам је волио од прапостанка, прије рођења и прије доласка у ово блато, љубављу од божије честице, љубављу која васкрсава, љубављу због које сада сваки дан размишљам како да се убијем, због које кажем зачуђеном ујаку да смрт ослобађа свега, овог бола, овог смрдљивог постојања па и те Љубави… Писао сам јој чекајући је да дође. Писао сам јој приче које су биле једна велика тужна молитва.

Foto: Lynn Nguyen

I

Сањалице, вечерас док сам ходао без циља на Ади, размишљао сам о чему да ти пишем. Крај мене као варнице пролијећу загрљени парови, туђи животи, погледам у небо и видим звијезде, упитам у празно: да ли ме гледаш одозго? Не желим да лажем, поготово не тебе, и хоћу да ти откријем једну тајну, (надам се кад чујеш све да ми нећеш замјерити ништа): ти спаваш, али се увјек будиш сањива, ненаспавана, уморна и не знаш шта је разлог свему томе, сад слушај. Сваке ноћи кад заспеш ја ти жаром од кога горе кости шапућем име и ти ме чујеш па се искарадеш из свог сна, сама од себе побјегнеш и дођеш к мени. Oнда играмо ластиш, пијемо пиво, трчимо, једемо сладолед, некад играмо човјече не љути се, али ти слабо иде у задње вријеме, стално се љутиш и бјесниш, бацаш оне коцке по соби, ја будем безобразан па се смијем, ти пријетиш како више нећеш доћи ниједне ноћи, и кажеш да сам ђубре… После се мало дуриш али кад почнем да ти читам Црњанског све заборавиш и опет будеш питомо дијете, сједнеш крај мене и чежњиво ме гледаш: “Ко си ти? Ко си ти, са топлим, жутим очима у вечерњој магли? Зар нисам још толико болестан и нежан, да те додирнем? Како је твој пољски говор мутан и нежан. Што си тако добра према мени, та то није твој занат. Зашто ме гледаш тако мило? Твоја блуза пада ми на главу, што гори и мучи, грознице ме тресу. Ко си ти, дивна, лепа, страсна, међу огледалима и чашицама у сумраку кафане?…” кад се пренем и погледам те, видим да плачеш па зафрљачим Црњанског у угао собе, упалим Сунђер Боба, наспем нам двије ракије и лупетам глупости све док те не засмијем… Питам се хоћу ли ти икада умјети рећи праве ријечи, ријечи које ће те учинити срећном макар на тренутак? Када ти досади да ти откривам тајне разговоре трава и описујем оно иза бескраја, наговориш ме да радимо склекове, али не превише јер не желиш мишићаве бицепсе мада се од склекова јачају трицепси али добро ти сигурно боље знаш… После шетамо пустим улицама, и причамо ко ће га знати о чему све, јер није важно о чему причамо, све док причамо. Вријеме пролази и ближи се твој одлазак, ја се растужим што ћеш ме напустити па бијесан поломим све сатове на свијету мислећи наивно да ћу тако зауставити вријеме… Зора се огласи у крику пијетла и ти се изгубиш, а ја останем сам. О, да само знаш како свијет тад изгледа пусто и сиво. Али се на моју срећу у ово мало косе што ми је остало уплете и замрси твој осмјех и ја се ухватим за њега као дављеник за сламку да не потонем, да њиме препливам још један дан, и дочекам спасоносну ноћ кад ме опет походиш заносна и кад изнова крећемо да вртимо сазвежђа. Надам се да те ова истина неће разљутити веома да закључаш себе,  па да не дозволиш самој себи да и идуће ноћи опет дођеш к мени, јер тиме би само сневеселила двије душе а да будемо искрени шта значи истрпјети мало мамурлука у замјену за бесмртност коју заједно кујемо…

II

Сањалице, данас ми јавише да је још један ратник стао у небески строј, а прошлог уторка смо заједно паковали падобране и питали се шта је живот. Од кад то чух не могу да престанем да мислим на тебе, ти ме подсећаш на дисање, на младост, на љепоту, на оно што је једино битно, садашњи тренутак, твој осмјех, љубав, суштина… Само онај кога си ти вољела може бити сигуран да је живио у овом животу, и да је једино све са тобом било вриједно живљења и може умријети спокојно измирен са творцем. Ми остали смо се узалуд рађали. Та близина смрти ули ми храброст у голе мишице па се дрзнух да сањарим како си сишла са облака и спустила главу на моје груди, како си расплела плаву косу која мирише на јоргован, на цвијет липе, на богове. Тад осећам како ми кроз жиле шикаља живот, и како ме мир и благостање обузмају… Зашто си тако лијепа? Зашто ми недостајеш? Причали су ми они чергари, испод моста на Новом Београду, легенду о теби, о далеким земљама индијским гдје си на почетку времена била циганска принцеза, плава као прва свјетлост одлучена од таме, како су ти се њихови народи клањали, приносили ти малу дјецу да их пољубцеми благословиш, како су те славили, и сви те вољели и сви те сањали. Причали су ми како ти је толика љубав постала досадна, и да си почела на њу да гледаш сажаљиво као сито дијете колаче, да си хтјела да се играш, да сама луташ пољима и ваљаш се у цвијећу, па си се једне зоре искрала из шатре и отишла у свијет прерушена у обичну дјевојку. Тад сав цигански народ напусти дом, расу се земљом тражећи своју изгубљену принцезу и не нађоше те до данашњег дана. Не смједох да им признам како сам те препознао, уплаших се да те не одведу далеко, у прапостојбину, уплаших се да те више никад нећу видјети, јер ти више нијеси само њихова принцеза. Сањалице, насмиј се да провре жива вода из камена, насмиј се да се магле распрше у росу, насмиј се да ми оплемениш дан. Заћутим невјешт да опишем опијеност твојом љепотом, твојим бићем, и само нијем запитам у ништа: Сања, зашто си тако лијепа?!

III

Сањалице, гледам те како носиш у рукама штафелај, и боје у неким кантама, носиш бијеле радничке панталоне на трегере, а на глави молерску капу од старих новина, и долазиш изненада у мој живот и почињеш да бојиш и да шараш, али прије него што отпочнеш, узмеш сунце и окачиш га на плафон мог дана да ти сија. Насликаш ријеку, и птице, и зелену траву, и неке краве, и крокодила, и мрава… Ја се збуњено осврћем око себе и гледам како оно сивило на које сам навикао нестаје, и како се мијења мој свијет. Ти си донијела дугу и свјетлост у моје очи. И сва сијаш жаром живота, који имају само оне жене које владају над ватрама, и које знају да искују срећу и припитоме старе израњаване вукове. Твој длан је мелем за смртне ране, и ја знам да само крај тебе могу бити бесмртан. Кад се умориш, сједнеш и запалиш цигарету и загледаш се у свој рад, и чини ти се да лијепо напредује тај твој посао а ја те из прикрајка кришом гледам и нагађам плашљиво јеси ли стварна, омамљен твојом појавом. И све што те више гледам чиниш ми се све љепша и не могу да склоним поглед, не могу да окренем главу, готово да осјећам како се заљубљујем и како ми трема стеже стомак, а ти се тад нагло окренеш ка мени и насмијана умочиш прст у боју и тим божанским кистом насликаш осмјех на моје лице (од увета до увета) и ја тад схватим да се први пут истински смијем после толико година. Сања, твоја су ребра смисао живљења! Твоја су боса стопала тешка чежња и недосањани далеки сни! А твоје усне, о том не смијем ни да мислим, а камо ли да причам, од те тајне може да се умре, да се ишчаши разум. Твоје су усне живот, дијете и Бог! Слијепа Живана ми каже да си са разлогом ту, да није уопште случајно што си изабрала да баш мени даш своје боје, и да је сад на мени да те чувам и да бдијем над твојом дјечијом душом у вјечност. Сања, затвори очи да се играмо жмурке. Сања, кажи искрено: јеси ли за мене толико лијепа?

IV

Сјећаш ли се времена прије него што си постала Сањалица? Времена кад си била ћерка силног бега Мушовића? Кад је глас о виткој мезимици великог оца ишао до најзабаченијих дјелова царевине, глас да никад дуњалуком није било такве љепоте као што бјеше твоја. Тад бијах хајдук, харамбаша, чијим су именом буле плашиле дјецу, а стари га Турци изговарали тихо као име самог нечастивог, док су на сећији пушили танке чибуке и причали о бојевима и мегданима и прошлим славним временима. Годинама држах град у страху, опсух га мраморјем са сваке стране и на крају ме преваром ухватише и бацише у тамницу под беговом кулом, гдје је вода до појаса, але и страшни шкргут зуба. Ударише у весеље, стадоше вијећати како да ме погубе, којим мукама да ми изваде душу. Везаног у синџире водаше ме уским сокацима да ме раја види, и Срби и Турци, и тад кад ме претученог вратише у авлију твог оца, ти ме са пенџера угледа први пут, а угледах и ја тебе… Намах заборавих на све ране и све боли, видјех оно што не видје ни султан у свјетлом Стамболу, видјех да оне приче које говорише о теби нијесу биле у стању ни љепоту твоје сјенке да опишу а камо ли тебе и твој дах. Рекоше да ће ме погубити следећег јутра. У ту моју задњу зору, сједим будан и мислим на тебе, молим Господа да ми да да те видим још једном прије него што умрем, осјећам да џелат долази, зашкрипаше браве на тешким жељезним решеткама и тад као остварење страшне жеље ти уђе носећи чључе мојих окова. Узјахасмо бијесне вранце и облак прашине видје наша леђа, изведе нас тајним пролазима из града и загазисмо у дивљу планину. Гледајући твоју косу, схватих да је са мојим ратовањем готово и да поред тебе могу бити само питоми вук, више налик кучету него старом ратнику, и насмијах се новом животу. Сања, сањам твоје усне, и видим да су црвеније од вина, од светог причешћа у златном путиру, видим да су мамљивије од Христове крви и да стварају живот на земљи, знам ма био мртав четири дуга дана ако ме додирну устаћу, и почећу опет да пјевам о теби, открићу свијету тајну да те и они са друге стране славе и желе! Помислим да си моја био бих тад најбоља могућа верзија себе, бољи од било ког себе прошлог, од било ког себе будућег, јер тај кога ти волиш престаје бити човјек и неосјетно почиње наличити богу кад схвати колико уистину вриједи та тајна коју има крај себе.

V

Сањалице, отвори очи да уђе свјетлост у свијет па да почне дан, открио сам да сунце ноћива под твојим трепавицама, и кад спаваш тад влада тама, чак и на другом крају свијета, ево и у мојој глувој соби, поготово у мојој глувој соби. Пожељех ти лаку ноћ и остадох сам да мислим о теби прије него што ме опколе и убију снови, али се не плашим, знам да ћеш ме васкрснути, јер како би живјела без свог личног пјесника? Признај ми већ једном зашто си толико лијепа? Кад си стварала овај свијет и раздвајала таму од свјетлости над тим страшним безданом јеси ли тад знала да ћеш ме срести? Зашто сиђе са небеса на земљу? Зашто се обуче у кожу обичне жене, зашто се сакри баш у Нови Сад, па те сад једино ријетки могу препознати? Да обљубиш смртнике и начиниш од људи богове? Ја те познадох гледајући како се цвијеће пред тобом клања и загледан тад у твоје очи видјех да је живот највеће чудо од свих. Ти ријечима чиниш да дрвеће листа, да лете бубамаре, да киша пада. Кажи ми молим те, зашто увјек медвјед заволи пчелу? Ја лоповски син, ловац и видра, сањам како ћу да те украдем, ноћу се узверем уз Петроварадинску кулу, преварим чуваре што бдију, лаганији од сјене уђем ти у собу кроз прозор док сниш дубоким сном, и однесем те у неко моје јутро. Сања, насмиј се да се планине здробе у прашину, нахрани сву гладну дјецу свијета својим дојкама. Сјетих се луде ноћи кад сам у Милевиној кафани неке војнике, Мађаре и Русе, убјеђивао у твоју љепоту, они се опише тобом из тих мојих прича па се потукоше, неко потеже бодеж! О станите, станите, побогу багро војничка, багро звјездана! Испричаћу вам како Сања босим стопалима по води ходи, како дивље вјетрове кроти… На те ријечи они се разоружаше сами, преобразише се у дјецу… О Сања, знаш ли да су сви дјечаци свијета заљубљени у твоје бокове? Да све дјевојчице желе да буду ти? Да те се све дјевојке и жене плаше, јер знају да им једним мигом можеш отети момке, мужеве, само ако зажелиш? Кад ходаш градом асфалт се топи под твојом штиклом, и ваздух гори. Све везано за тебе није од овога свијета. Сања, кажи ми желиш ли да ти поклоним папирни цвијет? Сања, признај ми зашто си толико лијепа, признај када те лијепо молим? Сања, ја лоповски син, ловац и видра, сањам ноћима како ћу да те украдем…

Foto: Lynn Nguyen

VI

Сањалице, толики су пјесници кроз историју покушавали да ти пишу, залуђени љубављу према теби, и нијесу успели да преживе, него су се распршили у дим и нестали, отровани твојим бићем. Кад си била деспотица лаког корака, сву у срми угледао те у порти манастирској, тог јутра, Теофил зограф, и од једног погледа на тебе постао обузет демоном, заљубљен у магле, у нестајање, па је фрескописао Богородицу твојим ликом додајући инкарнат на твоје образе као пламтећи жбун купине који гори а не сагоријева, па су пред твојим ликом у вјекове после клечали калуђери, испосници, цареви, незрели искушеници, архијереји у златним одеждама, патријарси, обични себри ратари, и молили да им подариш милост и опрост. Толики су из далеких крајева вођени гласом о љепоти твог лика у тој цркви, остављали поља, жене, дјецу и долазили да ти се клањају, да ти се диве, а многи од њих обукли црно и остали ту заувијек, гледајући у твом лику бога. Ако те преживим и успијем да на прави начин у своје приче уткам твоју ванвременску појаву колико њих ће ти се клањати у будућности, вјековима након што мене више не буде ту. А знаш ли ономад кад је Гојко са браћом градио тврди Скадар, и кад им узалуд би све јер вила рушише ноћу што за дан мајстори зидаше, и кад им вила јави љубоморна на тоју љепоту  да се град неће одржати док тебе не узидају у темеље, тад Гојко издаде браћу, погази завјет горећи страшћу за тобом и рече ти све, откри тајну а ти се преметну у ластавицу и утече испред смрти у легенду. Ноћима сањам у морама да сам Гојко Мрњавчевић, лудујем али ми зора не даје спаса. Како је бесмислено све када те нема и заиста истину рече псалмопевац кад каза “да кућу кућом чине ластавице…” Трујеш ли и мене док ово пишем или си ме већ отровала или се отров не може отровати? Ономад кад те нађох уплакану на потоку, и кад те насмијах и бајалицом ти и травама отјерах тугу из зјена, јел л’ те тад учиних срећном?… Док ходам Београдом видим да многе жене покушавају да одглуме твоје лице али све што ми дају само је лаж и ни у једној тој коси не видим свој спокој ни лијек. Сања, преметни се у ријеч и дођи у моју причу да се сити испричамо, преметни се у вино да те искапим у једној чаши, преметни се у мрак па да се више мрака не плашим…

VII

Сањалице, пишем ти јер не могу да те додирнем, не могу да те погледам у очи, не могу да те загрлим, а да могу тад ријечи не би ни биле потребне, нити би имале смисао јер све би нам рекло наше ћутање. Мада те знам годинама још увек не могу да се начудим твојој љепоти нити да се надивим твом обличју. Кажи ми побогу, коначно, који је стврни разлог што си толико лијепа? У далекој земљи грузијској твоје име изговарају као молитву и кад хоће да се закуну у нешто свето тад кажу: тако ми Сањиног осмјеха… А ја се мислим откуда мени право, једној бараби и хуљи, да помислим како се ти због мене смијеш, и како у себи кажеш да би ме неког далеког дана могла вољети… Кад си била фараон у Египту тад сам био писар код твог стрица, и кришом сам те видио кад су те пронијели у носиљци скривену под заром, тог поподнева на обали Нила, и тад сам рођеним очима угледао смисао живота и познао да ти не можеш бити од овога свијета… После полудјех, пожељех да те опет видим, мада сам добро знао, (јер сам им ја пресуде писао), да онај који угледа фараона мора умријети… И оно што наумих остварих, улетјех једног дана у твоје одаје и погледах те право у лице а ти ми се насмјеши, и кад ме стражари дивљачки зграбише ја затворих очи јер хтједох да ти будеш задње што ћу видјети на овом свијету, и држах их затворене све док ме не погубише, и умријех срећан, и због тог твог осмјеха ја сам могао да умрем и хиљаду пута и опет би вредјело. Ти ходаш непозната међу људима и носиш осмјех као круну као знак плаве крви, ја дјечачки стежем песнице, љубоморан на све оне који се грију на твом осмјеху, уплашен да ће ти неко од њих испричати љепшу причу и одвести те на сладолед. Ти на челу носиш звијезду и чиниш да све остале жене изблиједе до невидљивости и засјениш сунце својим голим раменима. Кад трампим све своје приче и спискам очевину на црне сандале за твоја блага стопала тад задовољно испијем задњу чашу вина јер знам да ћу ти овога пута уљепшати дан. Сања, ти ништиш временске зоне, спајаш континенте, испуњаваш простор и чиниш да све вриједи и да је све могуће. Како сам само храбар док спаваш, па слутим да се неосетно заљубљујеш у барабу и хуљу која ће у вјечност од своје крви да плете приче док их год будеш жељела, а када кажеш, заћутаће и биће нијема од рођења. Сањалице, знам да ти никад нијесам рекао колико си лијепа и ево безгласан у мраку описујем твоју васељенску љепоту машући рукама али ти не видиш јер спаваш и свуда је тама…

VIII

Сањалице пишем ти ово док град спава, а вукови бдију. Ноћ мирише на мисли о теби, на зелено лишће, на живот, на кишу. Пишем ти ове ријечи да те њима отргнем из тога далеког дана и за тренутак одведем ван твоје стварности у неки другачији свијет. Пишем ти јер кажеш да волиш кад ти пишем. Пишем ти јер ми је жао што те одлазак на лет сморио и сневеселио. Са улице под мојим прозором допире шкрипа гума и брујање мотора који односи ко зна кога ко зна гдје у ове тупе сате. Ја зурим у ивицу стола и питам се, сви они људи које срећеш на послу, у авиону, наслуте ли икад барем у најдубљем куту своје подсвјести велику тајну која се око њих одиграва, да ли их бар сјенка те тајне окрзне по слијепим очима, па спознају макар на трен истину да авион лети само због тебе, и само зато што си ти ту да га снагом свог бића држиш у ваздуху, носиш међу облаке, као што вјетар носи маслачак, јер да те нема знао би једино да пада или никада не би ни полетио. Свим птицама је ово одавно јасно и таква је штета што људи нијесу налик птицама. Јер да јесу знали би да им је та витка новосађанка само наизглед ненормална, управо спасила, и спашава животе. Али сигурно постоји разлог што су сва чуда која се дешавају свакога дана скривена оном ко има смрте очи. Па тако и та које ти твориш. Над каквим ли све силама владаш? Начуо сам да ти се воде покоравају, да теку узводно кад махнеш танким прстима као жезлом. Да се на твој миг у алкохол претворе, па пјене пијане и опијају оне што сврате жедни на појило. Је ли истина да су твоје лутке све живе и да никада нијеси престала да будеш дијете? Да си за опкладу са неким румунским циганима једне зиме дахом отопила снијег па се десио мај у децембру, и да си процвјетала јорговане, а да су тад ти цигани пред твоје ноге положили златне манжетне са својих кошуља, сатове од сребра и извели ти најбољег коња, пастушастог вранца, на ком си без седла одјахала из Темишвара? Да си једном сијала со у пољу а да су никли сунцокрети? Толико сам прича о теби чуо, а ова ноћ је прекратка да ти их све кажем. Кад отвориш очи рађа се живот и земља наставља да се врти. ЖИВИМ.

IX

Сањалице, стојим на крову зграде (са које сијају неонске рекламе и бацају блиједо свјетло ка улици), загледан у град. Мислим, само да знам да си жива ма била било гдје како бих био срећан, само да си на истој планети ма не чуо никад од тебе гласа како бих био срећан, само да си у истој земљи ма не послала ми никад поруку како бих био срећан, само да си у истом граду ма никад те не срео како бих био срећан, само да си у истој улици ма не погледала ме никад како бих био срећан, само да си у истој згради ма не рекла ми никад ни једну једину ријеч како бих био срећан, само да сједиш крај мене ма не додирнула ме никад како бих био срећан, само да ме загрлиш ма не пољубила ме никад како бих био срећан, само да ме пољубиш ма не вољела ме никад како бих био срећан, само да ме заволиш ма не живио никада више како бих био срећан, само да се назовеш  мојом па да погледам богове у очи и да им се насмијем силан у лице… Никада никоме нијеси била, нити ћеш бити, оно што јеси мени, смисао свијета, једини дан и падобран који спашава живот… Посебна жено чије стопало вриједи више од ове земље, чији голи струк опија црње од најцрњег вина, када си гола тад очи слијепе а руке постају пепео, кажи да сам твој па да ми крила израсту, кажи како су сви остали ништа па да ми се живе мишице очеличе, кажи шта желиш па да учиним да се деси, кажи је ли ти икад ико причао љепше, па да поломим руке љубоморан на дјецу. Да ли ћеш икада чути све оно што имам да ти кажем, кад се сретнемо муње ће се загрлити и спалити прошло и будуће вријеме, остаће само тај наш тренутак толико жељен и толико дуго чекан. Кад помислим на то колико си ми драга и сјетим се да бих могао да ти се свиђам, тад ме та слатка спознаја ошамути као ударац маљем у чело. Саљалице, жено какве никада није било, пружи ми длан да се сит наспавам на њему, дођи да те окујем у звијезде и да ти њежно пријам.

X

Нећу ти вечерас причати о времену исконском када сам као крсташ дошао у свети град Јерушалаим тражећи те, нити ћу плести шал од ријечи да ти милује голи врат, већ ћу ти рећи ријеч о обичном човјеку коме се кад мисли на тебе зацрвене образи. Наслоњен на степениште пред црквом Гроба Господњег ноћас сам јасно видио шта је срећа. Срећа је све везано за тебе, и од те среће мени се груди пуне топлином и љубављу која има моћ да ствара добро, очаран овим светим мјестом, очаран тобом. Ја  не знам зашто ме толико привлачиш, зашто на такав начин дјелујеш на мене, чиниш да будем племенит и инспиришеш ме као ниједна друга жена икад, не знам, знам само да хоћу једино тебе, и ако треба да чекам да ме додирне та твоја танка рука, чекаћу, чекаћу све док се зидине јерусалимске сруше и све док Господ не дође по други пут па да те он сам доведе мени ако не дођеш сама. Само се љепота Јерусалима може мјерити са твојом, и тек ти се она може приближити – љепота божијег града љепоти жене над женама! Сањалице пуцни прстима па да се опет заљубим у твоје усне, кажи да ме нећеш вољети па да обучем ризу… Дао бих све прошле године за то да си сада крај мене у овом граду у коме је сваком човјеку Бог први комшија, да те загрлим и да ти причам или да само ћутимо. Сањалице, живот је прекратак да дозволимо да у њему ти и ја не будемо заједно – повјеруј у ову страшну истину. Дрхтим пред овим пупком свијета и осјећам да као невријеме долази промјена у мој живот, промјена која ће бити драга. Стојим на молитви и питам: јесам ли довољно добар да та промјена будеш ти, и да ли ће та промјена бити твој улазак у мој живот као поновни улазак Господа у Јерусалим? Храбар сам да кажем да мора бити да је тако јер ја на мање не пристајем. Сањалице, пуцни прстима да се опет заљубим у твоје усне, кажи да ме нећеш вољети па да обучем ризу…

Foto: Lynn Nguyen

XI

Молитва престаје када догори свијећа, и све жене изгледају исто у мраку, јеси ли када мислила о том? Деомнска варка а не љубав. Твоје су голе дојке спржиле моје очи. Гдје је Бог? Не знам. Знам само да је смрт моја у мојој глави. Мртвог ме је родила мати, а оживио сам пољубљен пољупцем гробља. Ја волио сам многе прије тебе, ако ми буде ћеиф нећеш ми бити последња. Нада мном немају моћи твоји чланци боси. Заљубљен у нестајање у тугу, ја голим грудима јуришам на оштре бајонете, неће ме посјећи твоја глатка бедра, знај да ја преживим све, јер кажем ти мајка ме родила мртвог и више не могу умријети. Сада си горда али једном ћеш се сјетити да дођеш него ме тада више неће бити ту, бићу у кафани до које твоја стопала не знају стазе. Не силази доље пратећи моје ријечи јер растргнуће те витку паклени пси. За оним који нема вјере нико не иде и свеједно му је да ли ће се осврнути да погледа да ли га ико слиједи, јер све је пусто одавно и бљутави мирис прати пале анђеле. Не плачи, власт над животом има само твоје тијело голо! Говорила си како никада нећеш бити мајка, како за то нијеси рођена, а ја слутим туђу дјецу на твојој сиси, и боли ме та твоја будућа срећа са другим, али нема зла у мени – само туге. Господе, Господе, дај ми снаге да издржим – вапим разјапљених жвала ширећи руке ка небу. Кад је требало нијесам се молио правом молитвом а памтим ријечи јеромонаха Георгија који је видјевши ме сулудог говорио: моли се да ти Господ пошаље праву жену, моли се да ти отвори очи да је препознаш, да  те не мимоиђе незнана, моли се да удаљи од тебе све друге жене. Тад ме је био страх да говорим ту молитву, јер шта ако си ти она погрешна? Како ћу поднијети ту стварност без тебе? Како сам само био наиван. Сад ево свакога дана сам себе  скидам са вјешала, несретни утопљеник очаја. Режим склупчан на поду, јаучем до зоре и грчим се од бола у ноћ глуву, живог ме разапиње туга… На овом свијету за мене среће нема и ја сам странац, копиле, сироче без Бога. О како ме живог разапиње туга, а твоје име више не лијечи, не чува моје снове и не бди над мојом тамом јер ти си тако хтјела! Кажеш да није љубав оно што ти сада треба и да те пустим да одеш. Па иди, љуби друге, подај им се цијела и тијелом и душом, само се не окрећи никад! Нека те било који од њих заволи ма дјелићем љубави којом сам те волио ја, то биће довољно да спознаш исконску срећу. А што се мене тиче: издржаћу. ”Још мало и заборавићу на све, још мало и све ће заборавити на мене” – каже Марко Аурелије и ја му вјерујем да је тако.

Ова прича нема крај како ни права љубав краја никада нема. Ја добро знам да ипак све ово сањам али пробудити се нећу. Шта је истина до узвишена лаж? Ко је тај који ће рећи: ја знам шта је љубав?! Ако вам кажем да се умрла трава не може усправити уза мојих корака не вјерујте ми ништа – чуда су могућа и пчеле скривају жену која твори сунце, а када прође све остаће једино молитва.

Аутор: Владислав Цицмил 

Scroll To Top