Широко познат и увек представљан као уредник „Дуге“ и „Профила“ а од пре неколико година у жижи јавности и због контроверзног ријалитија „Парови“, Миломир Марић је у сваком случају несвакидашња личност. Исти епитет који се везује за ријалити га редовно прати и испред оног „новинар“, и док је за једне највећа несрећа која је задесила новинарство и симбол подилажења најнижим укусима и профиту за друге је један од најбољих новинара на Балкану због своје богате каријере и широког дијапазона саговорника звучних имена, али и оних са “обичним” животима. Може се рећи да је један од ретких који су доживели да их шира јавност доживљава у оба екстрема истовремено. Његови разноврсни саговорници кроз каријеру су били сачињени од политичких дисидената попут Владимира Дедијера и Милована Ђиласа, преко познатих писаца Милоша Црњанског, Данила Киша и Бране Црнчевића па до ћерке познатног усташког вође Анте Павелића.
До саговорника није било лако доћи због његовог прилично опуштеног става према свему па тако и према сусретима за интервју. Након неколико „дођите кад хоћете“ одговора управо то сам и урадио. Нашао сам га на његовој матичној телевизији „Хeпи“ после јутарњег програма и у гужви успео да добијем пола сата за интервју. Успут ми секретарица каже „воли он студенте, и радо им излази у сусрет“.
Крећемо ка једном од студија и наручујемо кафе. Недуго затим започињемо разговор и једно од мојих првих питања је везано баш за све те интересантне саговорнике које је имао и начина на који је до њих долазио.
„Радозналост је основа новинарства. Ја сам био радознао човек и мене су интересовали људи без обзира да ли су они председници, премијери или су уличари, разбојници психопате, масовне убице.
Ишао сам где год сам видео интересантну причу. Чујем да је један Титов генерал постао усташа и ја одмах идем у Загреб и упознајем Туђмана. Након тога добијем информацију да један други човек хоће да прави исламску државу и тада се упознам са Алијом Изетбеговићем.
Увек сам ишао код људи који су били пред хапшењем, пред ликвидацијом, и није баш гужва око њих тада у таквим ситуацијама. Тек кад људи дођу на власт сви их познају и сви им се диве. Тад је мало већа гужва. Иначе када су одбачени од друштва они су углавном сами. Мени се Туђман жалио да му нико након изласка из затворе није ушао у кућу. Ми смо шетали улицама Загреба и нико му се није јављао, чак ни његови пријатељи. Бојали су се. Ја сам био једини човек који је хтео да разговара са њим тада.
Уз то, долазио сам код људи који су пали са власти пре 20 година, 30 година који нису никоме ни реч рекли у међувремену, нико им се није ни јавио за све то време. Затим сам разговарао са несретницима са Голог отока који педесет година нису могли да испричају своју причу никоме. Ја сам био први човек који им се обратио и испричао њихове приче.”
Уз то што је интервјуисао, Марић је и радио са познатим новинарима међу којима је и његов пријатељ Вања Булић. Желео сам да сазнам нешто више о људима са којима га је судбинаспојила.
„Ја сам имао шансу да, после једне брилијантне генерације старих новинара радим у „Дуги“.Она је била уточиште свих забрањених, свих одбачених новинара, писаца телевизијских серија и других, укратко свако ко је био забрањен, једно време је радио у „Дуги“. И у такву „Дугу“ сам ја дошао као младић.
Ту су радили Брана Црнчевић коме је било забрањено да се потписује, па се потписивао као „А. Љубимов.“ Рубрику из спољне политике је радио легендарни директор “Политике”, Александар Ненадовић, коме је одузето право на име и презиме. Уз наведене, у “Дуги” су радили и Душан Савковић, писац „Гориле“ и писац телевизијских серија, Жика Лазић који је створио „Бурдуша“. Једно време в.д. уредник је био и легендарни новинар Данило Ружић, за кога се испоставило да је био учесник пуча 27. марта. Радио је и Јовица Аћимовић, чији је отац у Другом светском рату пре Недића успоставио комесарску управу и био на робији после рата…
То су били необични људи и ја сам као млад од њих имао само шта да научим.“
Притисака у медијима је увек било у већој или мањој мери. Током осамдесетих је држава и даље била једнопартијска и сукоби са цензорима нису били реткост за новинаре. Марић се присећа једног таквог инцидента уочи смрти доживотног председника СФРЈ, Јосипа Броза Тита.
„Уочи Титове смрти код нас је улетела полиција, интервентна јединица, 20-30 момака, са намером да нас хапсе. Питамо их шта смо урадили, а они кажу да смо ми објавили текст о девојчици без ноге из Немачке како би се ругали Титу којем је у том тренутку била ампутирана нога. Ми покушавамо да докажемо да је то пуштено у штампу пре него што је Титу одсечена нога и да ми то нисмо знали, али ту није крај. Недуго затим Тито умире и они опет упадају у редакцију, овај пут због фотографије двадесет исламиста на којој један од њих нема ногу и опет нас оптужују да се зезамо са Титовом смрћу.“
Ово је био само почетак за велике притиске на медије деведесетих година и то не само од стране власти већ и од свих оних незадовољних писањем ових или оних новина. Једна од најопаснијих ситуација коју је наш саговорник доживео је упад момака из групе Љубомира Магаша (Љубе Земунца) у редакцију и постављањем бомби у њу због интервјуа који је био објављен а у којем је Магашев убица говорио о разлозима убиства. Битно је напоменути и да је покојна новинарка, Радислава Дада Вујасиновић писала у „Дуги“ у време убиства.
У овом тренутку нас обавештавају да морамо да напустимо студио јер се ту снима па се пребацујемо у једну недовршену просторију у згради где настављамо разговор.
Долазећи до актуелнијих дешавања, једна ствар на којој је ангажован, а која траје већ дужи низ година је његова емисија „Ћирилица“. У њој су могли бити виђени гости разних политичких убеђења, профила и нивоа образовања са којима се у разговору Миломир Марић неретко шали и додаје своје коментаре кроз које покушава да држи емисију у ведром тону. Наизглед наивни, његови коментари на запажања гостију су увек промишљени и изречени у правом тренутку што је вероватно разлог његове популарности међу публиком.
Током протеклих неколико година у овој емисији су често гостовали политичари, а у току председничке кампање у њој је у неколико наврата гостовао премијер, а сада и изабрани председник Александар Вучић, због чега је та емисија била често критикована.
„У ту политику сам ушао касно. Раније сам се бавио филмом, естрадом, јер најсрамотније је било бити извештач из Градског комитета, бити у неким идеолошким комисијама и ја сам се тога гадио. Само кад је било могуће, ја сам онај начин на који сам исмејавао певаче, певачице, глумице користио да исмевам и политичаре. И имајући то у виду, људи често не разумеју шта ја говорим. Цела земља им се смеје а они су задовољни тим емисијама, захваљују ми се након снимања јер мисле да сам ја на њиховој страни.
У свим тим ненародним режимима научио сам да пишем између редова, да будем двосмислен и то сам радио често. Верујем да гледаоци увек разумеју о чему се ради. Највећи степен ироније, је самоиронија, то јест, кад хоћеш човека да упропастиш, ти њега хвалиш и од њега направиш будалу. Ја рецимо кад нисам знао како ћу неке људе да победим, ја одмах кажем „ти си историјска личност, историја ће о теби тек писати, ти си овакав, ти си онакав“. Након тога он се опусти и више не зна шта говори и ја га месим као блато. Често људи мисле да они неће насести на ту причу, међутим не постоји човек који је схватио шта му радим и који није насео.
Александар Вучић је био ту као што су били и Томислав Николић, Борис Тадић и сви остали. Мени је криво што за време ових избора нико из опозиције није хтео да дође код мене у емисију. Ја сам их све позвао и одбили су. Они су се бојали да ћу да их исмејавам, да ћу ја, по налогу Вучића бити као казнена експедиција која ће од њих да направи будале и да ће то да им штети у председничкој кампањи. То није тачно, могли су да дођу и ја бих према њима био коректан. То је ипак председничка кампања, то нису интервјуи где ја осветљавам нешто, у кампањи се интервјуи другачије воде. Тако да су то избегавали и нису хтели један с другим да гостују, постављали су услове који су били немогући и због тога нису гостовали код мене.“
Када се погледа данашње новинарство, много се променило од ере коју он описује и данашње насловне стране се баве нечим сасвим другим. Ту долазимо до ријалитија за који је такође био доста критикован.
„Ја се никада нисам бавио тим простачким новинарством, овим што сада превладава. Многи су на насловним странама оптужени да су криминалаци, психопате, манијаци или не знам ни ја шта. Мене би било срамота да то пишем. Нек се тиме баве надлежни органи, лекари. Мене то уопште не интересује. Поред тога, ја сам “Не можете разбити огледало ако нисте задовољни како изгледате.”живео ту борбу против ветрењача, и ја сада радим оно што је мени забавно. Ако ми је забавно да разговарам са премијером, председником, са најгорим убицом, лоповом – ја ћу то урадити. Не постоји човек који разговара са политичким врхом и друштвеним дном, као ја. Да ли кроз овај ријалити или нешто друго, али Србију ћу представити у изврнутом огледалу. Кад су мене напали око тога рекао сам „не можете разбити огледало ако нисте задовољни како изгледате“. Више је истине о Србији нашег доба у неком ријалитију него у телевизијском дневнику. Телевизијски дневници су увек наносили највише штете и били погубни по Србе. А од ових забавних емисија нико није имао никакве штете.“
Немогуће је не приметити велику сличност између покојног хрватског путописца Жељка Малнара и нашег саговорнка и сличност између њихових емисија. Наиме, Малнар је, као и Марић, у позним годинама своје каријере направио емисију у којој се окружио гостима из миљеа сличног оном из ког долазе гости садашње виле “Парова” и са њима приказивао стварну слику земље у којој живи. У протеклој сезони ријалитија Марић је имао сличну улогу.
„Ја сам познавао Жељка Малнара, он је из другог филма, он није био новинар већ је био авантуриста. Био је као Тарзан, путовао је свугде по свету и доносио интересантне приче са собом са којима је на пречац освојио Београд и Загреб. При крају је правио ту хумористичну емисију „Ноћна мора“ која је на најбољи начин демонтирала Туђманов репресивни режим. Емисија је имала велику гледаност и ми смо то гледали чим се појавио Јутјуб, али смо гледали те емисије са закашњењем од 10 година. И из тога смо боље разумели стање у Хрватској, ту Туђманову епоху, него из озбиљних новина, текстова разних научника, политиколога, политичких аналитичара. Често као што ми разумемо Титово време боље из филмова „црног таласа“ или чак хумористичних филмова из тог доба или Милошевићевог доба. Кроз та уметничка дела смо добили једну интерпретацију из другог плана.“
Због честог спомињања да би сам себе скинуо са малих екрана када би могао, главни уредник „Хепи“ телевизије појашњава на шта је тачно мислио и чиме би се бавио када би напустио садашњи посао.
„Ја покушавам некако да се обезбедим, да се скинем са телевизије. Да скупим новац па да пишем књиге. Од тога не може да се живи сада. Ја сам као младић написао једну књигу која ми је омогућила да кренем на пут око света и мислио сам да ћу тако сваке две, три године то да напишем и онда да путујем – Јужна мора, Америка, Њујорк, Париз, Лондон… Међутим због ратова и хаоса који су тада избили морао сам да се вратим и никада више нисам био у ситуацији да то радим. Вратио сам се из тог света и нисам ни очекивао да ће Југославија да се распадне, да ће све да пропадне и практично сам потрошио сав новац и остао без игде ичега.У то време није могао да се добије стан ако ниси главни уредник неког медија и због тога сам ја преузео „Дугу“, иако ме то уопште није занимало.
Што се тиче писања, сада се поново враћам архивима, поново се враћам истраживању. Нешто што је некада било забрањено у архиву, што су мени само неки директори архива показивали као највећу државну тајну коју не смем ни да фотокопирам, ни да препишем, ни да запамтим, сада добијам у року од 15 минута. Те исте ствари које нисам смео да видим и користим пре 30 година.
Преко Гугла налазим најповерљивије америчке тајне. Једном приликом сам нашао нешто што је веома драгоцено. То су били записи из свих шпијунских углова – од америчких, енглеских, до руских, и многих других. Људи су, кад се врате у своју земљу, имали обавезу да испричају шта су све видели у Београду. Значи то нема нигде, ни у нашим и њиховим књигама, ни у мемоарима. Како сам ја ушао ту, како сам ја то нашао, то је чиста срећа, али на крају увек нађем оно што ме интересује.“
У даљој дискусији појашњава да ми и даље немамо праву књигу о томе како смо се нашли на погрешној страни историје, односно како смо од миљеника светских сила, постали најомраженији народ. Ту књигу он планира да напише и сматра да ће то бити велика рехабилитација српског народа и Београда за који верује да је претрпео велику неправду.
„Мени је најжалије Београда, јер је он био балкански Њујорк, сви су хрлили у њега, а одједном је постао најоклеветанији град на свету. Рецимо Загрепчани, људи из Љубљање, да не говорим о Сарајеву, Скопљу или о Титограду, сви су хрлили у Београд. Ко није постао нешто у Београду тај је био нико и ништа. Ту су између осталих били и Бреговић и Чолић и Кустурица. Чак и националисти, сви су говорили о Београду. Туђман се у време кад је напуштао Југославију присећао како је живео као Титов генерал у Београду, основао Југословенско спортско друштво „Партизан“,након чега се отцепљује од земље а онда он и Стипе Месић долазе у Скадарлију и уживају у „Три шешира“.“
Уз писање, Марић је познат и по серијалима од којих је најскорији „Лепи и мртви“, који се бави групом момака из Србије у Паризу 50тих година и њиховом дружењу са тадашњим џет сетом Француске. Нова идеја није ни слична овоме, али опет на свој начин интересантна.
„Ево сад посећујем затворе, разговарам са људима осуђеним на по три, четири доживотне робије. Још увек то не снимам, али разговарам са људима који су оптужени за најчудовишнија кривична дела. Од убица Ђинђића до човека који је убио цео комшилук, преко убице Тијане Јурић и оних који су пуцали на Вука Драшковића. Ја са свим тим људима разговарам и верујем да њима није лако да признају, да се суоче са оним што су радили.
Примера ради, кад је укинута смртна казна у Србији, ми смо за „Профил“ разговарали са дванаест осуђеника који су већ били осуђени на њу и чекали да ли ће бити извршена над њима. Они су сви знали да причају до детаља о својим злочинима, али само до тренутка када они убијају некога и праве тај злочин за који су осуђени на смртну казну. Тада свакоме пада неки мрак пред очи и могло се приметити да се нису правили да се не сећају. У разговору са полицајцима, психолозима и психијатрима сазнао сам да је то можда људски, природно, да они тај део сећања избришу.
Повучен тим искуством знам да није уопште лако разговарати са овим људима и ја тражим форму којом би то представио на неки интересантан начин. То ће бити нова серија, нешто више него што је „Голи живот“ у којем сам ја ипак успео да добијем исповести људи који никада раније нису говорили о својим искуствима.“
У том тренутку у просторију улази прослављени певач Синан Сакић. Каква случајност! Дошао је да, као и многе велике личности пре њега, да своју исповест Миломиру Марићу у малочас споменутој емисији. Мој домаћин даје инструкције особљу где да иду да га сачекају и пред сам крај нашег разговора сумира претходно речено:
„Ја сам питао криминалце да отворе душу, да мени једанпут испричају истину и да се поштеде каснијих спекулација и развлачења по новинама, јер сваки човек на свету само једанпут прича своју причу и ја се трудим да будем ту када се то деси.“
Разговор водио: Ђорђе Ивановић
