Филм Гора је дугометражни деби Стефана Малешевића, студента докторских студија филмске академије у Сарајеву коју води прослављени редитељ Бела Тар. Ради се о документарном филму о животу Горанаца на Шар-Планини, који се најпре истакао на београдском фестивалу документарног филма Beldocs-у, где је у селекцији такмичарског програма освојио прву награду, а пре неколико дана на Докуфест-у у Призрену добио специјално признање жирија.
Гора није типичан излагачки документарац који обрађује одређену тему, већ један медитативан филмски запис који целим својим током левитира на граници између документарног и поетског. У филму има врло мало речи и директног обраћања у камеру, а било каква прича о социјалном положају и тешком животу мештана, коју гледалац унапред вероватно очекује, у потпуности изостаје. Људи који се појављују у филму се не представљају, не говоре о себи, а такође нема ни редитељске интервенције посредством питања. Малешевић заузима позицију немог посматрача, његово присуство не ремети живот села, јер његова намера није у тражењу и изазивању приче, већ у бележењу појава.
Иако се аутор овде не исказује вербално, он и те како говори визуелно. Камера је смирена и контемплативна, лаганим панорамирањем („швенковање“) открива део по део стварности. Премда се налази на визуелно веома привлачним локацијама, Малешевић не упада у замку површног „експлоатисања“ предела и прављења „лепих кадрова“. Његова камера је више „запитана“ над оним што види, а сличан утисак преноси и на гледаоца. Заправо, у овом филму нема ни толико далеких планова колико бисмо очекивали, јер редитељ не жели да на брзину поентира, већ да створи специфичан угођај блискости са оним што гледамо. Камера се у свом кретању често не зауставља на појавама које би у неком друкчијем филму биле потенцијално битна места, него наставља свој пут ка откривању нових детаља.
Као што би рекао Тарковски, филм је мање ствар простора и слике, а више времена. Сличну поетику можемо препознати и у Гори, јер се камера труди да се не задржава дуго на конкретном, али притом не оставља ни утисак хаотичног кретања, већ осцилира између непрестаног откривања и запитаности, чиме сам кадар добија своју унутрашњу тензију. На овом месту треба истаћи и суптилан рад монтажерке Јелене Максимовић, која препознаје ритам кадра и успева да га сачува и глатким резом прелије у следећи.
Овакав поступак природно сугерише и одсуство конкретне идеје и значења филма. Као што се камера константно креће на микроплану кадра, тако се и на макроплану целине филма непрестано помера тежиште „приче“. Малешевић очигледно не жели да његов филм нешто „каже“, па је целокупни приступ више поетски, него наративни. Гледалац овог филма пре свега ужива у атмосфери, док одређена значења може креирати од призора до призора, а и то пре асоцијативним путем, него што може препознати конкретну ауторску поруку.
Овај приступ је поетички оправдан, али донекле представља и слабу тачку филма. Премда се ради о поетском изразу, акцентовање одређених његових аспеката не би било на одмет. Гора није хаотичан и конфузан филм, одређене нити и мотивске целине постоје, па је зато неке од њих ипак требало додатно истаћи. Ту, пре свега, мислим на метафизички аспект оличен у мотиву горе. Поред самог наслова, на почетку видимо и цитат из Курана („И ти гледаш брда и мислиш мирују, а она се крећу попут облака.“) који ствара одређено очекивање: да ће све оно што видимо бити у некаквој вези са гором. Међутим, чвршће повезивање на идејном плану изостаје, па тај потенцијално снажан мотив делује недовољно искоришћено. Редитељев приступ подсећа на рукопис великих мајстора нашег документарног филма Влатка Гилића и Живка Николића и чини ми се да би управо њихов модел могао да послужи као узор како направити поетски, значењски отворен филм који ипак почива на идејно чвршћим основама, тиме би Малешевићев визуелно снажан израз добио потребни фокус.
И поред ове успутне замерке, сматрам да је појава Горе у нашој кинематографији врло значајна, јер се ради о новом, младом редитељу који не жели само да сними филм, већ жели да га сними на свој начин. Код Малешевића препознајем оно што ми се чини да недостаје већини наших младих редитеља – промишљање саме природе филма. Очигледно је да Гора, поред свог садржаја, говори још нешто, исказује ауторов став о томе шта је уопште филм и како он треба да изгледа. Потенцијална опасност оваквог приступа је да естетика и форма поједу суптсанцу и надам се да ће Малешевић ту замку успешно заобићи, а одлична прилика за то може бити и његов први играни филм.
Аутор: Јован Марковић
