МИЉКОВИЋИ УВЕОЦИ
Најтеже ми падају те шетње
После мораш да се вратиш
У ћелију
Али добро
Фино сам сам се овде снашао
Цимери су ми увек били
Добри типови
Дипломатски сам градио мрежу
Све је било океј
Брзо се прочуло да добро пишем
Па су почели да ми долазе затвореници
Да л’ би написô у моје име
Знаш
Девојци да пошаљем
Жени
Ја ти нисам баш ту нешто
А ти сигурно умеш
И тако је то кренуло
Са сваким сам морао дуго да разговарам
Причали су ми све
Сав живот свој
Показивали слике девојака и жена
Ја сам им постављао потпитања
И онда писао
Многи су долазили да ме изљубе
Кад би им стигао драгин одговор
Неки би захладнели
Кајали се што су се тако отворили
Преда мном
Само две-три жене за све то време
Одговориле су
Нешто у стилу
Еј, немој мене да мажеш
Ово ниси ти писао
Такве су ми биле посебно занимљиве
Одмах бисмо ја и тај што му се не верује
Кројили нову причу
И ове су се све примиле
Најтеже ми је било с онима што горе од љубоморе
Једном ми дошао један
Каже
Она моја кад дође у посету
Сваки пут све лепша
Весела
Лепо обучена
Јебе се тамо с неким
Ја му кажем одмах, без размишљања
Слушај, брате
Ти си сад као Исус
То што ти проживљаваш је врх патње
Мени је лако
Мене напољу нико нити чека нити не чека
Моја љубав је ова оловка
Ако се она поломи или рикне
Узмем нову
И то је опет то
Све оловке су исте
На шта ми је он
Паметан дечко
Рекао
Што исто важи и за жене
Али онда су дошли мобилни
И интернет
И сви су почели да пишу поруке
И мејлове
Свако је сад умео да пише
И више му није био потребан писац
Остварило се злокобно
Миљковићево предсказање
Дошао је тај дан
Кад су сви постали песници
Полако су престајали да ми се обраћају
Али ја сам сачувао статус
Сви су ме звали Писац
С великим П
Како си, Писац
Где си, Писац
То ми је све теже падало
Некадашњи сан постао је увреда
Блистала су несрећна
И преварена лица
Моје сабраће
Сами су се борили за своје љубави
Миљковићи увеоци.
ОКАПИ
У непрегледној прерији
На северу Норвешке
Где осим зелене траве
Буја и разнолико биље
Прерији која није уцртана
У мапе
Јер се сматра да тамо
Морају бити снег и лед
На тим шареним лединама
О којима одано ћуте
Чак и многобројни Цигани
Већинско домицилно становништво
Обитавају све животиње
Које су некад живеле
На свим другим местима
Па тако и окапи
Брсти лишће у шареној тундри
Гази сочне влати у зеленој пустињи
Претрчава свилене саване
Постоји ли твоја постојбина
Сетно га пита норвешки песник
Завија ли твој завичај
Пита га гладни норвешки вук.
РАЗГОВОР СА СТАРЦЕМ
Мудри старче, ти опрости што ти кажем „мудри“,
Ал’ тако се одвајкада старини обраћа,
Ако глупост не ценим ти, по глави ме удри,
Памет се памећу, а глупост глупошћу враћа.
Хтедох нека питања смерно да ти поставим,
Питања обична, нипошто хегелијанска.
У коју да рупу влажну дирек тврд поставим,
То што нос ми мучи грко, да л’ је трула Данска.
На којој да дојци жедан напијем се млека,
И у које виле бајне да дувам у косу,
У којој шумици тамној зденац врућ ме чека,
Како да од превареног не примим по носу.
Мудри старац погледао овлаш тек у мене,
И сивило детињасто очи му замути.
„Не знам, синко, ја одавно заборавих жене,
Задње чег се добро сећам мајчини су скути.“
БАБА НА КРСТУ
Она има седамдесет три године,
У пензију оде „давне две ‘иљаде дван’есте“;
Чувај се – вели – синко, глупих,
Да и тебе паметног
Не наместе.
Радила је у некој „аустријској банци“,
Одавно седи испред киоска
И тамани пиво;
„Важно је да цигаре бациш,
Од овог с‘ не умире говњиво.“
Немој, додаје, да се секираш због жена,
Због њи’ да ти душа узнемирена,
Ево, ја сам жена (ту јој ја добацим:
Ал’ си самоуверена),
И нећеш од мене лажи чути,
За два-три пива ја ћу ти
Весело намигнути.
И седи баба, дуга коса плава,
И отвара флаше к’о светове нове;
Из очију јој расте трава,
У сенкама свести
Зли добре лове.
ЦАРИГРАДСКИ ТРГОВИ
Узео бих мегафон у једну
А твоју руку у другу руку
И изашли бисмо на
Трг Републике
Трг Монархије
Руски трг
Украјински трг
Трг Партизана
Трг Звезде
Ромејски трг
Османски трг
И ти би ходала
И заносно
И полако
И послушно
Како ти увек ходаш
Ко зна
Можда не можеш да ми одолиш
И онда бих стао насред тих тргова
Подигао мегафон
И рекао
Волим ову жену
Она је моја
Ти би ме ћушнула десним лактом
И шапнула: лудаку један
Али била би ипак срећна
Као кад сам пио воду из твоје чаше
Као кад сам рекао да је сад
Двадесет девети мај
Хиљаду четиристо педесет треће
И да ја неумољиво
Заувек
Улазим у Цариград.
ОНА ЈЕ
Она је једина жена за којом патим непрестано
Патим за њом и кад смо срећни и кад цвркућемо
И кад ћурличемо и пућпуричемо
Патим за њом и кад једно другом добацујемо
Најнежније речи које само нас двоје знамо
Патим за њом и кад целим бићем осећам
Њену љубав, приврженост и оданост
Најбоље се то види код растанака
Оно кад се нађемо па се растанемо
Раније кад сам волео неке жене
Па се видимо па дође време да
Свако оде на своју страну
А ја осетим неку лакоћу
Лебдим мало
Прија ти и та, као, слобода
Али од ње кад се растанем
Иако знам да ће увек бити ту
Као да ми је грађевинац
Мешалицу истресао у једњак
Спусти се тежина у груди
У стомак
У бутине
У колена
Не могу да ходам без ње
Само стојим
Стојим у месту
У разним местима стојим
И чекам да се она опет појави
Неки гласови
Пријатељски
Говоре ми да је то једина жена
Коју не бих могао да преболим.
ЧИТУЉА
Сањао сам да гледам
Твоју читуљу у новинама
Ставили ти ону лепу сличицу
Где се смејеш
Трипут сам одвраћао поглед
Па проверавао име и презиме
У сну сам проживео
Целу лепезу осећања
Да ли да икоме кажем
То што је већ објављено
Да ли да плачем
Да ли да оставим новине
Па да се навратим
Сат-два касније
Можда читуље
У међувремену нестане
Да ли да одем до кафане
И удавим тај призор
Да ли да потражим неког
Од твојих
Да непознатима
Ја, непознат
Изјавим саучешће
Које би и они мени
Могли баш да изјаве
Да ли да само ћутим
И новинама не верујем.
