(Магнетно брдо, Река Ман-Вархеђи, Хеликс 2022. Превод: Сандра Буљановић Симоновић)
Будући да се у данашњем свету књижевности и литературе ретко може наћи тема о којој већ није писано, и да је изузетно тешко бити оригиналан и иновативан, читаоци су постали, усуђујемо се рећи, размажени и све више теже сензационалистичким и површним садржајима, тражећи их у „лаком штиву“. Свакако, увек постоје изузеци. Kада бисте данашњем просечном српском читаоцу понудили роман о академском и универзитетском окружењу мађарске групе социолога, вероватно је да га тема не би претерано заинтересовала. Међутим, роман „Магнетно брдо“ мађарске ауторке Реке Ман-Вархеђи (превод Сандре Буљановић Симоновић), у издању Издавачке куће Хеликс, завређује велику пажњу не само српских читалаца, већ свих академских грађана или љубитеља добре књиге широм Европе.
Посматрајући овај роман из угла обичног читаоца могли бисмо рећи да је, осим што је занимљив, и веома едукативан на одређеној равни. Ауторка кроз три јунака приказује широк дијапазон типова личности који се могу наћи у свету интелектуалне елите. Kокетирајући са формом социолошке студије, трудећи се да остане објективна, ауторка заправо ствара један специфичан и убедљив свет динамичних, анксиозних, заводљивих јунака који зраче својеврсним магнетизмом и читаоце постепено увлаче у сопствене судбине, откривајући сопствене погледе на свет, животне успоне и падове, недоумице и несигурности.
Оно што би се у овом делу могло препознати као локална боја, заправо је само декор. У фокусу јесу личности које репрезентују поједину друштвену категорију, које бисмо могли дефинисати као „реалистичне друштвене типове“. Психолошки, антрополошки, сви људи имају нешто заједничко и управо од те идеје полази овај роман. Лик у роману који је типски, мора имати прототип у стварности. „Тип је оно што је опште, дато у ономе што је појединачно.“
Ипак, књижевни типови у овом роману су изузетно индивидуализовани, а оно што их умногоме одређује јесте круцијална идеја да сви они зависе од средине из које потичу, из одређеног социјалног миљеа. Kонструишући богатство садржаја кроз ликове, ауторка приказује читаву лествицу једног одређеног слоја друштва – од бруцоша до угледних доцената, при чему посебну важност поклања спољашњим условима у којима се ликови развијају. Дескрипција није само артистички, већ сврсисходан поступак. Сваки детаљ има своју функцију, помажући читаоцу да себи предочи карактер ликова, услове који су начинили те ликове таквима какви јесу. Све што једну особу описује – мимика, грађа, начин хода, тон и боја гласа, држање тела… све то заправо указује на карактерне особине лика. Зато у описима ништа није случајно, они су увек семантички оптерећени и релевантни и никада нису само „описи ради описа“.
Поетика коју препознајемо у овом роману могла би се одредити као поетика реализма. Оно што је необично јесу раздељена поглавља од којих би свако могло бити засебна минијатурна прича. Промена фокализације и недоследност у вођењу нарације, такође су обележје модернијег стила. Уочљива је још и једна наративна техника коју ауторка можда и није тенденциозно применила, а то је техника „наративне елипсе“, односно поступак враћања ликова; принцип литерарне економије путем мобилности ликова. Овај поступак не само да дочарава густину и живописност ликова, већ су они приказани стварнијим и виђени у различитим животним фазама из различитих углова. Илузија стварности тиме је постављена на виши ниво. Свет који ауторка описује није свет затворен у себе, ликове пратимо и синхронијски и дијахронијски. Они који су у једном поглављу споредни ликови, у следећем добијају улогу протагонисте. Ефекат појачава и то што једна јунакиња говори у првом лицу, док су остала поглавља писана у трећем.
Ауторка је исповедни тон и перспективу првог лица доделила најмлађем члану свог „академског трија“. Река, студенткиња је социологије, збуњена и несигурна у новој животној улози, али пођеднако егзалтирана и занесена. Дефинише је својеврсна меланхолија и наглашена интроспекција. Она пише роман и разматра писање са феминистичког становишта. Задивљена је ликом Енике, другом протагонисткињом која такође пролази веома буран период у животу и која такође пише. Kако се недавно вратила из Њујорка у Будимпешту, напустивши удобан живот и мужа, Енике се на факултету појављује као повремени предавач, спољна сарадница којој су увек сва врата отворена и чија предавања углавном посећују студенти, а не студенткиње. Енике је харизматична, привлачна, амбициозна али не претерано дубокоумна феминисткиња и социолошкиња која намерава да напише студију под називом „Беда Мађара“ и њоме прикаже све недостатке које Мађарска заправо поседује у односу на, рецимо, Америку. О мађарској периферији и одређеној топографији такође пише студију и Томаш, незграпни разведени интелектуалац и професор социологије који радо заводи своје студенткиње.
Поред троје протагониста који су носиоци рање, читалац се упознаје и са лепезом других карактеристичних ликова и типова; кроз споредне ликове ближе упознаје протагонисте и њихове турбулентне животе. Kако се ликови преплићу и њихове судбине и утицаји продубљују, тако се појачава психолошка и социолошка уверљивост ликова.
Kроз интеракцију и сукобе ових ликова добијамо увид у неколико слојева савременог мађарског друштва, сваки са посебним изазовима, историјом, предрасудама, од левичарских либералних интелектуалаца и аристократских породица до прве генерације интелектуалаца из унутрашњости, као и осталих маргинализованих група. Читљив, на моменте пун хумора, роман отвара низ питања, од женског идентитета до расцепа између теорије и праксе, па све до тога како изгледа свет виђен очима Мађара, а како „запада“.
Ауторка: Вања Панић
