(Magnetno brdo, Reka Man-Varheđi, Heliks 2022. Prevod: Sandra Buljanović Simonović)
Budući da se u današnjem svetu književnosti i literature retko može naći tema o kojoj već nije pisano, i da je izuzetno teško biti originalan i inovativan, čitaoci su postali, usuđujemo se reći, razmaženi i sve više teže senzacionalističkim i površnim sadržajima, tražeći ih u „lakom štivu“. Svakako, uvek postoje izuzeci. Kada biste današnjem prosečnom srpskom čitaocu ponudili roman o akademskom i univerzitetskom okruženju mađarske grupe sociologa, verovatno je da ga tema ne bi preterano zainteresovala. Međutim, roman „Magnetno brdo“ mađarske autorke Reke Man-Varheđi (prevod Sandre Buljanović Simonović), u izdanju Izdavačke kuće Heliks, zavređuje veliku pažnju ne samo srpskih čitalaca, već svih akademskih građana ili ljubitelja dobre knjige širom Evrope.
Posmatrajući ovaj roman iz ugla običnog čitaoca mogli bismo reći da je, osim što je zanimljiv, i veoma edukativan na određenoj ravni. Autorka kroz tri junaka prikazuje širok dijapazon tipova ličnosti koji se mogu naći u svetu intelektualne elite. Koketirajući sa formom sociološke studije, trudeći se da ostane objektivna, autorka zapravo stvara jedan specifičan i ubedljiv svet dinamičnih, anksioznih, zavodljivih junaka koji zrače svojevrsnim magnetizmom i čitaoce postepeno uvlače u sopstvene sudbine, otkrivajući sopstvene poglede na svet, životne uspone i padove, nedoumice i nesigurnosti.
Ono što bi se u ovom delu moglo prepoznati kao lokalna boja, zapravo je samo dekor. U fokusu jesu ličnosti koje reprezentuju pojedinu društvenu kategoriju, koje bismo mogli definisati kao „realistične društvene tipove“. Psihološki, antropološki, svi ljudi imaju nešto zajedničko i upravo od te ideje polazi ovaj roman. Lik u romanu koji je tipski, mora imati prototip u stvarnosti. „Tip je ono što je opšte, dato u onome što je pojedinačno.“
Ipak, književni tipovi u ovom romanu su izuzetno individualizovani, a ono što ih umnogome određuje jeste krucijalna ideja da svi oni zavise od sredine iz koje potiču, iz određenog socijalnog miljea. Konstruišući bogatstvo sadržaja kroz likove, autorka prikazuje čitavu lestvicu jednog određenog sloja društva – od brucoša do uglednih docenata, pri čemu posebnu važnost poklanja spoljašnjim uslovima u kojima se likovi razvijaju. Deskripcija nije samo artistički, već svrsishodan postupak. Svaki detalj ima svoju funkciju, pomažući čitaocu da sebi predoči karakter likova, uslove koji su načinili te likove takvima kakvi jesu. Sve što jednu osobu opisuje – mimika, građa, način hoda, ton i boja glasa, držanje tela… sve to zapravo ukazuje na karakterne osobine lika. Zato u opisima ništa nije slučajno, oni su uvek semantički opterećeni i relevantni i nikada nisu samo „opisi radi opisa“.
Poetika koju prepoznajemo u ovom romanu mogla bi se odrediti kao poetika realizma. Ono što je neobično jesu razdeljena poglavlja od kojih bi svako moglo biti zasebna minijaturna priča. Promena fokalizacije i nedoslednost u vođenju naracije, takođe su obeležje modernijeg stila. Uočljiva je još i jedna narativna tehnika koju autorka možda i nije tendenciozno primenila, a to je tehnika „narativne elipse“, odnosno postupak vraćanja likova; princip literarne ekonomije putem mobilnosti likova. Ovaj postupak ne samo da dočarava gustinu i živopisnost likova, već su oni prikazani stvarnijim i viđeni u različitim životnim fazama iz različitih uglova. Iluzija stvarnosti time je postavljena na viši nivo. Svet koji autorka opisuje nije svet zatvoren u sebe, likove pratimo i sinhronijski i dijahronijski. Oni koji su u jednom poglavlju sporedni likovi, u sledećem dobijaju ulogu protagoniste. Efekat pojačava i to što jedna junakinja govori u prvom licu, dok su ostala poglavlja pisana u trećem.
Autorka je ispovedni ton i perspektivu prvog lica dodelila najmlađem članu svog „akademskog trija“. Reka, studentkinja je sociologije, zbunjena i nesigurna u novoj životnoj ulozi, ali pođednako egzaltirana i zanesena. Definiše je svojevrsna melanholija i naglašena introspekcija. Ona piše roman i razmatra pisanje sa feminističkog stanovišta. Zadivljena je likom Enike, drugom protagonistkinjom koja takođe prolazi veoma buran period u životu i koja takođe piše. Kako se nedavno vratila iz Njujorka u Budimpeštu, napustivši udoban život i muža, Enike se na fakultetu pojavljuje kao povremeni predavač, spoljna saradnica kojoj su uvek sva vrata otvorena i čija predavanja uglavnom posećuju studenti, a ne studentkinje. Enike je harizmatična, privlačna, ambiciozna ali ne preterano dubokoumna feministkinja i sociološkinja koja namerava da napiše studiju pod nazivom „Beda Mađara“ i njome prikaže sve nedostatke koje Mađarska zapravo poseduje u odnosu na, recimo, Ameriku. O mađarskoj periferiji i određenoj topografiji takođe piše studiju i Tomaš, nezgrapni razvedeni intelektualac i profesor sociologije koji rado zavodi svoje studentkinje.
Pored troje protagonista koji su nosioci ranje, čitalac se upoznaje i sa lepezom drugih karakterističnih likova i tipova; kroz sporedne likove bliže upoznaje protagoniste i njihove turbulentne živote. Kako se likovi prepliću i njihove sudbine i uticaji produbljuju, tako se pojačava psihološka i sociološka uverljivost likova.
Kroz interakciju i sukobe ovih likova dobijamo uvid u nekoliko slojeva savremenog mađarskog društva, svaki sa posebnim izazovima, istorijom, predrasudama, od levičarskih liberalnih intelektualaca i aristokratskih porodica do prve generacije intelektualaca iz unutrašnjosti, kao i ostalih marginalizovanih grupa. Čitljiv, na momente pun humora, roman otvara niz pitanja, od ženskog identiteta do rascepa između teorije i prakse, pa sve do toga kako izgleda svet viđen očima Mađara, a kako „zapada“.
Autorka: Vanja Panić
