Дневник једног неверства

Уметничко дело које, попут романа Дневник једног неверства грчког аутора Емилиоса Соломуа, има обележја мистерије, криминалистичког, историјског и љубавног романа, веома је незахвално посматрати у само једном његовом аспекту. Издвојити једну од карактеристика и проматрати апстрактно и распарчано дату особину као најупечатљивију, значило би потпуно погрешно прочитати роман. Дневник једног неверства је јединствена и непрекинута целина, и у сваком његовом делу постоји нешто од других делова. Прожимајући и комбинујући на адекватан начин све основне карактеристике жанра, аутор је успео да изгради комплексно и живописно дело.

„И чудно је, веома чудно. Има изненада необичан осећај да је пао с неба у овај простор, као да је јунак неке књиге, којег је неочекивано неки писац бацио на беле странице.“ Солому кокетира са улогом аутора и јунака у делу, градећи тако утисак да је реч о аутобиографском роману. Јоргос Дукарелис, јунак ове приче, археолог је као и аутор. За уводне странице овог романа Солому користи карактеристичан наратолошки поступак. Неутрални приповедач поставља јунака непознатог идентитета на одређену тачку у времену и простору. Како приповедање одмиче, реч преузима свезнајући приповедач који саопштава имена ликова и места збивања и, коначно, наратор прелази на директне мисли главног јунака, на унутрашњост његове психе. Дакле, конвенција начина приповедања готово да прати шему епохе реализма – спољашња фокализација, нефокализовано приповедање, унутрашњи фокус. Временски и просторно овај роман је врло динамичан и вешто преплетен, што утиче на само обликовање грађе. Како стоји на једном месту у роману: „Прошлост не постоји, будућност је неизвесна, ако дође. Време се креће у таласима, ураган који се не може зауставити. Нисмо ништа друго до сенка, ветар и дим…Време је, ипак, највећа истина. Време… ово време… време…“

Окосницу радње саме чине јунакова сећања на ископавања на острву Куфониси, која су га прославила у свету археолога. Током ископавања праисторијског скелета убијене младе жене, старог 5000 година, коју је симболично назвао Касиопеја, Дукарелис је починио неверство. Занемаривањем и отуђивањем од Марије, упушта се у авантуру са студенткињом Андигони која уноси олују у његов конвенционални живот, као што се и античка Антигона борила против конвенција сопственог времена. Тренутак у којем се нарација одвија временски је удаљен двадесет година од тада, а шест месеци након мистериозног нестанка његове жене. „Он који се, од кад зна за себе, борио да одговори на вековне мистерије и да подари облик животу праисторијског човека, сада је потпуно немоћан, не може контролисати сопствени живот, протумачити енигме своје душе.“


Речју, јунак се враћа на судбоносно острво како би вршио ископавања по сопственој души, као што је некада ископавао скелет. Осветлити дубоке и најмрачније кутке сопствене душе за јунака свакако представља болан процес. Он лута по острву, као по својим успоменама, и покушава да реконструише све невидљиве нити и везе које има и које је имао са три, односно четири кључне женске фигуре – Маријом, Андигони, са ћерком Измини, али и са Касиопејом.
Дневник једног неверства је роман изграђен на контрастима и напетостима. По узору на стварност, Солому „измишља истинито“ и у томе је његово велико умеће. Његов књижевни поступак је визионарски и артистички.

Aутор: Вања Радаковић

Scroll To Top