Не, немој, не сричи! Хоћу да довека
Пева и буди поезије дах
Песма није лепа само док се чека,
Док све је само наговештај, мах.
Не, немој, не сричи! Све нас више дражи
Ова слатка претња, чекање и страх,
Поезија дише онда кад се тражи,
И од ње кад остане страснопоја прах.
Не, немој, не сричи! Нашто то, и чему?
Из далека само бруји искон-страх;
У пролазу само дивимо се свему.
Не, нека ми не сричу проминули крах.
Аутор: Душан Захаријевић
Стварање у непрекидном дијалогу са традицијом, оцењивање и преоцењивање, вредновање и превредновање! Кретати се путем који се ствара са сваким кораком и најзад постати пут. Дијалог са традицијом није нужно њено поништавање и одбацивање. То је могућност да стварамо. Прошло у садашњем можда није могуће у својој првобитној пуноћи, али је то свакако живо присуство које се мења самим тим што се мења време у којем постоји. У супротном не би било „живо“. По први пут поново испевати песму значи сагледати је у садашњем времену и кроз сопствену поетику и схватање поезије. Метаформозе не деградирају и не уништавају традицију, само је оживљавају у савремености. Живимо у једном ствралачком добу. На све се стране гради. Ако има и рушења оно не долази искључиво из неког песимистичког ината већ опет из жеље да се после нешто оствари. Велики моменат који је очекивао Ниче дошао је. Он се зове: преоцењивање, поновна процена, свих вредности (Umvertung aller Werte). Не би се видела конструктивна снага овога, што се око нас збива. Данашња конструкција, стварање грађење, дух конструкције је баш у томе да се испитује материјал помоћу кога смо до сада градили. Испитује се да бисмо знали како даље да градимо. Културни живот створио је многе вредности. Данас се те вредности класификују да би се помоћу њих могло ићи даље. Хоћемо да знамо шта имамо, шта нам стоји на расположењу, каква и која средства.
