Када помислим да је енергија нешто сабирно, физички преносиво, кумулативно и онда све то помножено, дођем до закључка седмогодишњака који седи до мене и објашњава ми шта је то што закони физике, хемије и филозофије деценијама истражују: ,,Ја + ти + сви ови људи… Па то је безброј много и плус сви они које не видимо!” И ја сад мислим и промишљам, колико је могуће енергије сачувати у збиру мноштва које се осипа, расипа и опет негде проналази. И да, тврдња: У затвореном систему не може се мењати укупан износ енергије. Обмањују нас. Уосталом, не верујем да се само научни прорачуни рачунају у чињенице, итекако се рачуна оно што доживимо, осетимо и будемо. Доказ је LEZZ GO, група која не само што даје ритам правим стварима, већ и енергију која не престаје и увећава се и само вас може ,,заразити” (чак и читањем овог текста). Па, ко се усуди, нек изволи у ову малу интервју авантуру да се упусти:
Енергичну и надасве оригиналну екипу LEZZ GO чине:
Пре сада већ седам година настао је овај свакако необичан и оригиналан састав LEZZ GO бенда. Да ли се можда сећате када и како се родила идеја, тачније кад је она прва мала искра синула после које ће идеје да се нижу једна за другом?
Идеја за бенд је настала између три другара који су и до тада свирали заједно, али у ауторским пројектима: Ивана Срдановића, Димитрија Цветковића и Бранка Бабића. Основна идеја је била да бенд што верније уживо изводи популарну електронску музику, тадашње највеће ‘electro-house’ хитове. Све је било подређено томе, па је бенд тада поседовао опрему која је била идеална за такву врсту свирке, попут електронских бубњева, синтисајзера, семплера и разних других електронских сокоћала. Име бенда је такође настало у том периоду, а идеја је била да име асоцира људе на ‘party’ бенд, на добар провод, пуно енергије на наступима и модерне ‘тоp-chart’ хитове. Сада, седам година касније, из оригиналне поставе ту је само један члан, а репертоар је значајно проширен и на многе друге жанрове као што су поп, рок, диско, фанк, па се сада на нашим наступима поред актуелних хитова могу чути и страни и домаћи хитови из 70-их, 80-их и 90-их година прошлог века. Ипак, основна идеја је и даље ту: свака свирка се претвори у луду журку, а енергије има више него икад!
Pop/dance/rock- савршена комбинација али и најзахтевнија. Шта вас је то навело да поред бритког и снажног rock звука донесете на сцену cabare игру, тј. плес?
То код нас заиста долази природно и што би се рекло из душе, јер тако осећамо музику па нас то покреће да ђускамо. Осим тога, сматрамо да је у извођењу cover музике јако битно поред добре свирке, анимирати људе и укључити их у свирку, а плес као саставни део музичког перформанса као и много репетативних корака које људи могу лако да испрате их управо наведе да се укључе, опусте и добро проведу.
Да се надовежем на претходно питање с тим да наредна питања упућујем Бојани Андријашевић и Милици Грујичић:
Плес на сцени и певање су свакако за оне ,,најјаче“. Иако не тако популаризовано певање и ,,спорт” на сцени у Србији, која вас је то земља, група, извођач одушевио својим наступом у истој комбинацији, да сте одлучиле да се и саме опробате као сценски извођачи?
Иако обе пратимо светску музичку сцену и извођаче, заиста нема никог ко је посебно утицао на наш наступ у смислу да смо гледале, вежбале и опонашале неког конкретног извођача. Свакако је поред певања и плес нешто што обе јако волимо, тако да смо разне кораке и покрете које природно “поседујемо” уклопиле и тако су настале те кореографије које су, рекле бисмо аутентичан продукт јер има свега, од зумбе, jive-a, r&b-a и разних аеробних покрета до “слемовања”
Како теку припреме за наступ? Да ли постоји неки тренинг, осмишљавање кореографије, или је ту много више импровизације и тренутног налета адреналина, музике и атмосфере?
Наравно, пре сваке свирке, колективно одемо у теретану, одрадимо један фин тренинг и онда правац на наступ (смех). Наравно, шалимо се, људи често не верују да је заиста све дошло јако спонтано. Љубав према музици, сјајно капирање између свих нас, али наравно и дугогодишњи заједнички рад, све је то довело до тога да су се временом на самој бини и свирци управо десиле те кореографије и неки моменти који су заиста продукт импровизације.
Оно што готово сваки читалац воли да сазна, то је оно што му се не говори. Па, одајте нам неки ваш тренутак, доживљај или пак неуспели наступ..када ствари нису ишле својим током, али је прошло и уз кафу постало идеална догодовштина?
Недавни наступ у Крушевцу је био фијаско у најави. Имали смо испланирану замену јер Аца (басиста) није могао да иде због посла, уместо њега бас гитару ће свирати наш супер другар (и супер басиста) Бојан Квочка. Међутим, на дан свирке Милош (гитариста) из чиста мира падне у несвест и удари главом у рекламу на аутобуској станици. Ништа озбиљно, једна копча, опорави се он лепо, али га задрже цео дан на прегледима и ми морамо да нађемо још једну замену у року од одмах. Срећом, Бојанин супруг Душан је наравно феноменалан гитариста, и хвала Богу, био је слободан, и логично – пође он уместо Милоша. Квочка је имао неке песме припремљене, Душан их је припремао у комбију! Све у свему, с обзиром на околности, та свирка је на крају била феноменална!
За непуних пет година, ви сте постали један од најаутентичнијих бендова у Београду, али са сигурношћу могу да тврдим и шире.. Кажите нам како то изгледа када се пуни енергије упутите на неку другу локацију изван Београда?
Пре свега, хвала Вам на таквој констатацији, као бенд који нема тако велику “километражу”, то је заиста велика похвала! Ван Београда најчешће путујемо комбијем. У путу према одредишту влада променљива атмосфера, увек има некога ко пође добро расположен па онда прича и забавља све остале, али дешава се такође да неки од чланова понекад пођу на пут уморни или нерасположени. Међутим, у повратку ка Београду сви су у еуфорији јер нас све држи атмосфера после свирке још неко време, и тада се обично провале најбоље форе и чује се највише смеха (највише Јевтиног). Ипак, овај период еуфорије има врло ограничен рок трајања, неких 20 минута до пола сата, након чега сви заспимо ,,као кучићи”.
Питања за Миодрага Јевтића, Милоша Броћета, Бранка Бабића, Александра Анђелковића: Како је то бити у друштву две тако енергичне,атрактивне и свакако креативне колегинице?
Бранко Бабић: Углавном одлично! Њих две толико пажње публике привуку на себе током наступа да ми апсолутно безбрижно можемо да радимо свој посао и да се у потпуности концентришемо на свирку!
Миодраг Јевтић: Ми мушки смо у доброј мери навикнути на њихов наступ. Милицу и Бојану схватамо као равноправан део екипе и врло поштујемо њихов допринос свеукупном успеху бенда и поштујемо их као људе и пријатеље и оне схватају бенд као нешто што је нама свима заједничко.
Александар Анђелковић: Оне су прави фронтмени и тешко их је пратити. Свакако је задовољство и привилегија наступати уз њих. Искуство за цео живот.
Милош Броћета: И ја се са њима осећам енергично, атрактивно и креативно јер у бенду владају принципи родне равноправности.
Први најлепши заједнички осећај, када сте сви у једном тренутку били свесни да сте део нечег сјајног и да је идеја остварена?
Можда није први, али један од момената који нам је још увек у свежем сећању је наш први наступ у клубу Битеф Арт Кафе у Београду, који се одржао 18.06. ове године у летњем клубу на Калемегдану. Наступ је био незабораван, публика је била феноменална и све се претворило у фантастичну журку, уз наравно незаобилазан сјајан осећај самог наступа у таквом клубу. После свирке похвале су пљуштале са свих страна, и од људи из публике и од свих запослених у клубу, и тада смо били сигурни да то неће бити и последњи наш наступ тамо. Опште је познато да је Битеф Арт Кафе најреномиранији клуб у Србији за концерте ,,cover’’ бендова, клуб који окупља најбоље домаће бендове тог типа, тако да нам је велика част што смо сада део тог друштва!
Оно што верујем читаоце КУЛТ-а свакако занима, када ће моћи да вас виде и чују и наравно доживе атмосферу коју тако добро доносите са сваким наступом у Новом Саду?
Што се Новог Сада тиче, и наредне клупске сезоне настављамо више него успешну сарадњу са клубом Шећер&Соул. Први договорени наступи у новој сезони су 01. и 15. октобра, и наравно, сви читаоци Култ-а су позвани!
Како су саговорници више него обични и креативни пожелите да заголицате њихову машту и наставите дружење у свим правцима, не само на пољу музике. И онда испадне ово…Замисли, замисли:
- Милице, имаш месец дана ,,годишњег одмора”,свака дестинација ти је доступна, задатак је само да одабереш где, како и са ким проводиш ,,рајски одмор”?
Ја сам што би се рекло “летњи тип”, тако да, нема неке конкретне дестинације, већ само да сам на плажи, сунцу и са својом екипом и ја сам срећна и у рају! - Бојана, да можеш да одабереш једну улогу, једну личност, познату или не, и будеш та особа само један дан..Ко би , шта и где била?
Дефинитивно бих изабрала Anneke Van Giersberger, можда не толико позната певачица ширем кругу људи, међутим дефинитивно моја највећа инспирација. Волела бих бити у њеној кожи на један дан сада, у по мени пику њене каријере. - За Миодрага Јевтића свадбено весеље на ком је атмосфера ублажено речено лоша. Пријатељи те позивају да устанеш и одсвираш нешто за своју екипу и своју душу. Коју песму бираш?
Драган Пантић Смедеревац – Дано, рано или Pero Defformero – Ferrari. Мало се шалим, вероватно бих смислио на лицу места која би то песма била, зависно од процене људи са којима сам и целокупног сентимента. - Давиде, филмска сцена, ти си у главној или споредној улози. Која је то сцена и кога глумиш?
Чарлија Чаплина из филма Велики диктатор, сцена је диктаторов говор при крају филма. - Бранко, за рођендан неко ти тајно шаље у поштанско сандуче карту (ваучер) за екстремни спорт који си одувек желео да пробаш. На који то спорт (авантуру) си изазиван и на којој локацији?
Рецимо, да провозам болид Формуле 1 на стази у Монте Карлу. Ако се то уопште може назвати екстремним спортом?
*Драги читаоче, линк и саму музику овог пута нисам открила, јер је мој савет за тебе да будеш одговорно свестан да ти је најлепша прилика да све речено искусиш тако што ћеш ,,крочити” на један од наступа овог бенда и доживети га.
Разговор водила: Миљана Миланковић
