“Летопис Матице српске” у време уредниковања Тодора Манојловића

Летопис Матице српске јесте најстарији српски књижевни часопис јер излази, може се рећи, у континуитету од 1824. године. Свака свеска Летописа Матице српске представља један веома занимљив мозаик јер сваки текст објављен у њему отвара нова питања, упознаје нас са мање познатим или готово непознатим појмовима из области књижевности, а сваки уредник је својим вођењем часописа показао своја интересовања. Летопис је добијао ново рухо приликом промена уредника јер је сваки уредник конципирао часопис према својим афинитетима.

Година 1931. је значајна за Летопис утолико што је његов уредник¹⁾ тада био Тодор Манојловић: песник, есејиста, драмски писац, ликовни критичар… Тодор Манојловић се својом концепцијом часописа умногоме разликовао²⁾ од свог претходника Радивоја Врховца, али и од свог следбеника Жарка Васиљевића. У већини случајева су уводни текстови у Летопису били текстови Тодора Манојловића, а текст који је “отворио” 1931. годину јесте “Традиција и доктрина”.³⁾ Овим текстом Тодор Манојловић истиче да постоји разлика између традиције и доктрине јер “традиција представља свест о континуалности и присној повезаности са прошлошћу”,⁴⁾ а као доказ за такву тврдњу наводи постојање  Летописа Матице српске, док је доктрину видео као појам опозитан традицији, јер “намеће животу један конструисани идејни систем”.⁵⁾ Овај текст је значајан и због тога што Тодор Манојловић наводи ко је све објављивао у Летопису, што поново показује либералност, отвореност часописа за све који имају шта да кажу. Овај часопис је обогатила својим текстовима сва књижевна елита од Лукијана Мушицког преко Вука Караџића, Лазе Костића, Светозара Марковића, па све до савременика самог уредника – Исидоре Секулић, Вељка Петровића, Рада Драинца, Марка Ристића и других.⁶⁾

Када је реч о поезији заступљени су следећи песници: Душан Васиљев, Жарко Васиљевић, Михо Вуковић, Душан Микић, Богдан Чиплић, док се спорадично објављују песме Милете Јакшића, Момчила Настасијевића и Ранка Младеновића. Занимљив је податак да је, када је реч о преведеној поезији, акценат стављен на Хафиса, а преведена је и Прешернова песма из његове позне стваралачке фазе “Морнар”. У Летопису је објављена и једна неуспела песма која умногоме подсећа на неуспелу љубавну поезију Душана Срезојевића, а реч је о песми “Јесенске љубице”⁷⁾ Драгутина М. Дамјанића, а једна од строфа ове песме гласи:

Тамно су плаве и свилене,
Мирис пун жеље и страсти.
Хладна ће киша их сломити,
Тужно је у јесен цвасти.
Тако и у срцу мојему
Љубица јесенска цвате,
Узми је, метни је на срце,
Нека и увене за те!”

Када је реч о приповеткама у Летопису их објављују Младен Ст. Ђурић, Растко Петровић, Верка Шкула Илијић, Милета Јакшић, а објављен је и превод приповетке “Велика авет” Хенрика Понтопидана. Своје драмске текстове су објављивали Мирко Королија, Милан Беговић, Тодор Манојловић, а по први пут су се српски читаоци сусрели са преводом Пушкиновог драмског текста “Моцарт и Саљери”. Уколико се говори о повереницима Матице српске, а овај списак се налази на последњим страницама часописа, ваља истаћи да су то најчешће били учитељи или професори, а потом лекари, пароси и правници. У граду Сомбору су била три повереника: Константин Т. Костић – професор Учитељске школе, др Јоца Лалошевић – адвокат и Павле Терзин – управитељ Мушке учитељске школе. И данас породице Костић, Лалошевић и Терзин спадају међу виђеније.

Рубрике које су заступљене у Летопису су следеће: књижевни преглед, словенски преглед, политички преглед, привредни преглед, религиозни преглед, просветни преглед, уметнички преглед, научни преглед, позоришни преглед, социјални преглед, соколски преглед, историјски преглед, историја и документи, прикази и белешке. На основу наведених рубрика које су биле заступљене током 1931. године  у Летопису Матице српске примећује се потреба да се у једном часопису понуде информације како о културo-историјском животу, тако и о свакодневици, политичким збивањима, тј. овај часопис нуди, на неки начин, потпуну информисаност не само у домену уместности него и у другим доменима. Такође, морам да нагласим да сам била изненађена бројем особа женског пола⁸⁾ које су објављивале своје текстове у овом часопису, с обзиром да се и данас може чути како полови нису равноправни, те се с пуним правом може рећи да жене нису биле на маргини културо-политичког живота.

Текст “Дисови тренуци” Владана Стојановића Зоровавеља умногоме осветљава живот Владислава Петковића Диса, а који представља разговор В. С. Зоровавеља са Тинком, супругом Владислава Петковића Диса. Путем овог текста сазнајемо како се Тинка упознала са Дисом преко своје “другарице Смиље Ђаковић, која је познавала све књижевнике”.⁹⁾ Такође се, помоћу овог текста расветљава и прича много пута и на различите начине препричавана о бурми на венчању, тј. да ли је бурма била заборављена или чак Дис није ни имао новца да је купи, те да је бурму направио од металне алке на кишобрану. Дисова супруга је много занимљивих детаља из Дисовог живота испричала, а ти детаљи су показали колико је Дис осим као песник био јединствен и као личност.

Бошко Токин је у рубрици “Књижевни преглед” објавио један веома занимљив текст “Поводом Божићних бројева београдских дневних листова и неких других скорих публикација, полемика, апела”¹⁰⁾  у којем наводи најзначајније дневне листове и њихове сараднике. О дневним листовима и њиховим сарадницима пише на један веома јасан, прецизан и сажет начин, па тако, на пример, за новине Правда каже да су “шарене, разнолике, али да им материјал није довољно одабран. Хвали песме Десимира Благојевића, приче Хамза Хуме, Бране Ћосића, док за чланке Ксеније Атанасијевић и Владимира Вујића каже да се истичу изнад осталих.”¹¹⁾ Поред Правде, наводи Политику, Југословенски гласник, додатак листа Време, а посебну пажњу посвећује Растку Петровићу, Раду Драинцу, Тину Ујевићу, Драгану Алексићу и Тодору Манојловићу. И преписке заузимају важно место у Летопису, нарочито преписка Лазе Костића са Светиславом Стефановићем и преписка Шилера и Гетеа коју је приредио Јован Грчић.

Важну улогу је имала и рубрика “Словенски преглед” у којој се највише писало о руској књижевности. Аутор већине текстова је Е. Захаров, а један од текстова објављених у овом часопису је “Руска књижевност у 1930. години”¹²⁾ који показује статус руске књижевности која је постала ангажована и која се ствара по поруџбини, па тако као пример наводи да роман Леонида Леонова има за тему “индустријализацију Русије” као и роман “Хидроцентрал” Мариете Шагињан.¹³⁾ За поезију Совјета тврди да је умногоме слабија од прозе, а важним именима руске књижевности сматра: Глеба Алексејева, Андреја Бјелог, Јурија Тињанова, Ивана Евдакимова…

У Летопису се могу пронаћи и редови који садрже сукобе на научној основи. Тако је кроз неколике бројеве овог часописа вођена полемика између Алексе Ивића и Душана Пантелића. Наиме, у рубрици “Историја и документи” су објављиване ове полемике, а реч је о неприхватању критика које је Алекса Ивић упутио Душану Пантелићу због мањкавости његових монографија. Наслов једне од полемика, мада су све биле слично насловљене, “Неколико речи на одговор г. дра Душана Пантелића”¹⁴⁾ представља образложење оцене Пантелићевих монографија. Алекса Ивић је сматрао да је Душан Пантелић “исправљао грешке које не постоје, набројао је преко 50 штампарских грешака, замерао му је за архиве које није користио.”¹⁵⁾

У рубрици “Религиозни преглед” објављен је текст игумана Стефана Илкића програмског карактера. Наслов текста је “Васељенски покрет хришћанских цркава”,¹⁶⁾ а под овим покретом се подразумева “окупљање хришћанских цркава” које би заједничким снагама “дошле до остварења социјалне правде у духу јеванђеља”.¹⁷⁾ Ова група је осмислила свој рад у неколико тачака, а те тачке, у принципу, не нуде ништа ново, а и нису изводљиве. Наиме, залагали су се за уједињење свих хришћанских цркава, мирнодопске односе и побољшању животног стандарда што и није никаква новина. Разумљиво је да се након Првог светског рата тежило ка миру и да су оформљене многе како верске тако и секуларне организације у циљу очувања мира и поретка, али су све биле кратког даха, јер нису могле да спроведу своје циљеве.

Ксавери Глинка је у рубрици “Књижевни преглед” објавио сјајан текст о пољској књижевности,¹⁸⁾ односно направио је преглед најважнијих писаца. Аутор нас упознаје са настанком и развојем пољске књижевности и истиче да пољска књижевност нема пажњу коју заслужује. Пољска књижевност је свој златни период доживела у “хуманизму уз песника Јана Кохановског који се сматра творцем пољског поетског језика. Мање је познато да су Пољаци у периоду хуманизма неговали парламентаризам.”¹⁹⁾ Овај текст представља једну галерију личности из културног живота Пољске, засигурно их је преко двадесетак наведено. Поред Јана Кохановског значајна личност у књижевном животу Пољака јесте Адам Мицкијевич, а након њега и Хенрик Сјенкјевич… Теме којима су се пољски писци бавили су се, на неки начин и разликовале од тема писаца тадашње Европе. Док је већина европских писаца писала о страхотама рата и предосећала нови рат, пољски писци су се бавили сељачким животом, еротском поезијом, писали су о бујном и разнобојном животу. Тек су се поједини писци бавили ратним темама, кризом поседника, кризом интелигенције и сл.

У “Просветном прегледу” су објављивани текстови који су и данас актуелни јер се систем школовања није много променио у односу на данашњицу. Један у низу текстова такве тематике је и текст Тиме Димитријевића “Данашња школа и васпитни циљеви”.²⁰⁾ Питања која се постављају у овом тексту и проблеми који се износе у потпуности су присутни данас – већ уводно питање “да ли су деца преоптерећена наставом”²¹⁾ се и данас провлачи кроз различите телевизијске емисије, анкете, свакодневне разговоре, али се ништа конкретно није урадило у том погледу да би било другачије. Аутор овог текста наглашава и да је потребно “ширење етичке културе међу нашим народом”, јер сматра да је степен васпитаности деце испод нивоа задовољавајућег. Регулисање “фонда часова, нови уџбеници по којима би требало да се ради, развој ученика, итд.”²²⁾ су неколицина у низу проблема које је неопходно санирати да би наше школство ишло у прогресивном правцу.

У априлско-мајској свесци Летописа почетне странице заузима текст Тодора Манојловића о Модесту Мусоргском, што је показатељ да Тодор Манојловић свој концепт живота исказује не само кроз књижевност, него и кроз друге видове уметности. Наиме, Модест Мусоргски, као и Тодор Манојловић, у свом стваралаштву полази од традиције, од оног живог у прошлости, речено језиком Тодора Манојловића, што је и показао националном опером “Борис Годунов”. Тодор Манојловић за Мусоргског каже да је дао “чистији смисао руској песми, историји, осећајности, а да данашња модерна музика потиче од Мусоргског”,²³⁾ што, донекле, и јесте истина, јер је својим стваралаштвом Мусоргски, иако непризнат за живота, ударио темеље савременој музичкој уметности.

Аутор текстова у рубрици “Привредни преглед” је углавном био Владислав Миленковић који је давао јасну слику привредног живота Краљевине Југославије. На основу његовог текста “Наш трговинско-политички положај”²⁴⁾ видимо лош биланс када је реч о спољној трговини. Увоз и извоз су смањени, отказани су бројни споразуми – Европа је била у великој финансијској кризи. Још један текст из ове рубрике би, такође, могао да осликава нашу стварност, а реч је о тексту “Саобраћајне везе Војводине са Јадранским морем” Миодрага В. Инђића који наводи да је “саобраћајна веза Војводине са Јадраном веома лоша, односно да Војвођани имају везу преко Старе Пазове, а затим уским колосеком преко Београда и Ужица.”²⁵⁾ Веза Војводине са Јадраном је и данас таква, осим за оне који имају аутомобил, јер ће се просечан Србин пре, из финансијских разлога, определити за “Железнице Србије” него да путује аутобусом. Последња свеска овог часописа из 1931. године има веома занимљив и исцрпан текст у рубрици “Историјски преглед” који се бави угарским краљем Матијом Корвином,²⁶⁾ друштвено-политичким приликама које су трајале током 15. века, његовом немоћи да изађе са властелом на крај, о непријатељству са Бранковићима, али и о неслагању са престолом Босне. Овај текст Велимира Стефановића је расветлио политичку слику, али и односе унутар држава. Уз овај текст чији је назив “Краљ Матија и српска деспотовина”²⁷⁾ налази се између 250. и 251. странице Даровница краља Матије од 18.7.1459. у рукописној збирци Мађарске академије наука.

Када је реч о последњој рубрици у Летопису, “Приказима и белешкама” важно је напоменути да су оне штампане у ступце, а од 1932. године се не куцају и не штампају прикази у ступцима него преко целе стране. У Летопису су објављени прикази многих уметничких, програмских, научних и других текстова. Навешћу неке од приказаних књига и ауторе: “Књига о Немачкој” Милош Црњански, “Саблазан са духовима” Гвидо Тартаља, “Недјела малољетних” Тин Ујевић, “Наша културна оријентација у данашњој Европи” Владимир Дворниковић, “Преглед постанка и развитка друштва и државе” Александар Гавела, “Привредни Београд у 1930. години” Владислав Миленковић, “О раду и радницима” Милан Шевић, “Утицај беде на психофизички развој деце”, “Легенде и приче” Милета Јакшић, “Нацрт за једну феноменологију ирационалног” Коча Поповић и Марко Ристић… Летопис је објавио и некрологе: балерини Ани Павловној, композитору Јосифу Маринковићу, глумцу Милораду Гавриловићу, историчару Фридриху Гундолфу, журналисти и професору психијатрије Августу Форелу и песнику Артуру Шницлеру.

Ако упоредимо концепт Летописа из 1930. и 1931. године видећемо да у Летопису из 1930. постоје рубрике: музички преглед и културно – историјски и политички преглед, страни књижевни преглед, а у 1932. години је додат  економски преглед и уметнички преглед. Током 1932. године су у Летопису направљени темати посвећени Гетеу и Ђури Јакшићу, док темати у 1931. години нису прављени. Како год, уреднички рад Тодора Манојловића је веома важан, због тога што се кроз радове који су објављивани и видела његова поетика и његово виђење уметности уопште, а његово виђење је да “уметност уопште треба да буде хумана делатност”²⁸⁾ за добробит свих.  Кроз мозаик текстова и овај кратак приказ неколицине, а заиста би о сваком тексту могло много да се каже, може се видети да Тодор Манојловић не стреми само ка текстовима из области књижевности, већ спаја и музику, сликарство, преводилаштво, програмске текстове и многе друге који представљају слику друштва тридесетих година двадесетог века.

Литература:

Дуранци, Бела, Није волео бити сам - сусрети са Тодором Манојловићем, “Живот и дело Тодора Манојловића”, зборник радова, Градска библиотека “Жарко Зрењанин” , Зрењанин, 2004.
Летопис Матице српске, Нови Сад, јануар – фебруар 1931, година CV, књ. 327, св. 1-2.
Летопис Матице српске, Нови Сад, март 1931, година CV, књ. 327, св. 3.
Летопис Матице српске, Нови Сад, април – мај 1931, година CV, књ. 328, св. 1-2.
Летопис Матице српске, Нови Сад, јуни 1931, година CV, књ. 328, св. 3.
Летопис Матице српске, Нови Сад, јули - август 1931, година CV, књ. 329, св. 1-2.
Летопис Матице српске, Нови Сад, септембар 1931, година CV, књ. 329, св. 3.
Летопис Матице српске, Нови Сад, октобар - новембар 1931, година CV, књ. 330, св. 1-2.
Летопис Матице српске, Нови Сад, децембар 1931, година CV, књ. 330, св. 3.

Ауторка: Марија Живковић