Култура и савремени изазови – II део

Култура и савремени изазови – I део 

Капитализам – комерцијализација, политизација и технизација културе

За релативно кратко време, од пре мало више од једног века, када су успостављени, капиталистички друштвени односи распрострли су се на добар део света. Мало пре, а нарочито после пада последњег противника – комунизма, капитализам је почео да се незаустављиво развија и шири, препоручујући се, а неретко и наметајући се сваком облику друштва и његове организације. Тако је капитализму додељен епитет – неолиберални, иако је у својој суштини остао исти као стари и постао тек привидно либералан. Родно место капитализма јесте, погађате, западна Европа, којој управо наметање неолибералног капитализма, као веома реалног и у пракси опипљивог ствараоца и судије сваког друштвеног и самим тим културног поретка, омогућава истовремено пласирање сопственог културног принципа живљења, који без капитализма не би био могућ. Експанзију капитализма и вестернизације (која се не односи само на европски већ и на још „западнији“ – амерички запад), опет, омогућила је глобализација (или су они омогућили њу?) – било како било, чињеница је да су та три феномена међузависна и да је у том троуглу свачи члан нужан, а ниједан сам по себи довољан за потпуно доминацију над преосталим друштвима и културама света. Како је покретачко средство капиталистичког система новац, тако се његов утицај на сваку културу у основи заснива томе да вредност, као унверзална особина и циљ културе, уступи своје место цени, која је само пут којим се долази до новог циља – зараде.1) Таква драстична промена веома битно утиче на поимање савремене културе, која је готово увек у искључивој вези са горепоменутим друштвеним феноменима. Конкретно, то значи да више није битно да ли нека, било која, културна тековина – морални кодекс, традиција, уметничко дело, научни патент, мисао и све остало што потпада под културу, само по себи вреди, већ је њихова вредност условљена одговорима на два питања која најчешће одлучују о њиховој даљој судбини – то да ли су и ако јесу, колико су исплативе? Зашто „трошити“ дар за писање на неко, под претпоставком, уметнички вредно дело које ће тек можда бити објављено из десетог покушаја и од које ће већи тираж имати недељни каталог из оближњег супермаркета, када се он може искористити и што је важније, новчано исплатити у маркетингу, адвертајзингу и копиврајтингу… Зашто играти у представи античке трагедије коју ће за једно вече погледати 400 људи, ако је могуће водити забавно-хумористички шоу програм који ће у истом временском интервалу погледати 400 000 гледалаца… Чему наслови о фунционалној неписмености деце тек изашле из школских клупа, када новине најбоље продају експлицитне фотографије са „украдених“ телефона естрадних „уметница“… Зашто радити, мислити и уосталом – бити, нешто што није финансијски исплативо када се показало да више није важно да ли рад и мисао оплемењују човека већ да ли му се и колико му се исплаћују. Тај проблем са којим се суочава свака култура у капиталистичком друштвеном, економском и вредносном систему назива се комерцијализација. Сваки такав, капиталистички, систем, у свакој држави, мора имати своје политичке оквире који га спроводе и неретко озакоњују – на тај начин остварује потпуну власт над свим чиниоцима, ствараоцима и конзументима културе. Политизација културе се најбоље огледа у нетолеранцији, осуди и забрани сваког мишљења које није у складу са догмама тренутне политичке гарнитуре, а које су, опет, издириговане од стране неолибералних центара, организација и ауторитета.

Фото: Filil Bosman

Када се сетимо да култура не би могла да постоји да није било мисли и мишљења постаје нам јасно колико је у овом добу она ограничена. Постала је могућа једино онда када је у служби владајуће пропаганде, док је у сваком другом случају маргинализована, спутана и исмејана. Док у комерцијализацији вредност културе диреткно зависи од исплативости, у политизацији она директно зависи од подобности – ако је у сагласју са циљевима представника власти она постаје могућа, заштићена и пласирана, док су јој у супротном те почасти веома тешко достижне. У сваком троуглу мора постојати трећа тачка, да би уопште могао да се тако назива – а пошто је троугласта композиција друштвених феномена стабилнија од линеарне, природно је да постоји трећи феномен – технизација. Као и комерцијализација и политизација, ни технизација не би била могућа без глобалног погледа и капиталистичког оквира стварности. Већ је било речи о тзв. информатичкој револуцији која је била толико успешна да је за собом оставила некада незамисмисливу и невероватну тековину – нови, виртуелни, свет са којим се суочава наш стари и реални. То би значило да култура мора наћи начин да продре у тај нови свет, ако жели да у њему, а самим тим и у личним световима милиона људи, постоји – јер она, у свом традиционалном облику, у њему неће постојати све док се не нађе на мрежи која, видећемо, није ни погодна, а ни претерано гостопримљива за огромну количину, пре свега, знања, које свака култура у себи неизоставно садржи. Ако бисмо се позабавили кореном речи „информатика“, веома брзо бисмо нашли сличност са кореном речи „информација“, а то свакако није случаност, будући да је информација основна јединица информатике чија је једина улога да што брже и ефикасније складишти, управља и дели своја погонска средства. Медији, који у савременом добу почивају на достигнућима информатике, нас свакодневно информишу – засипају обиљем најразличтијих информација од којих ћемо сваку опазити чулом слуха, а неке и задржати у памћењу, а све то радићемо да бисмо били „у току“ са догађајима у овом тзв. инстант времену. Тај тренд „бомбардовања“ и „пуњења“ информацијама довео је до две забрињавајуће појаве. Прво, мноштво доступних и агресивно пласираних информација проузроковало је све мању заинтересованост за смисао и веродостојност истих јер у неком тренутку мора доћи до презасићења и стадијума када их ум више не може примити, па брани себе и свог власника тако што ствара штит равнодушности који онемогућава прилазак и продор нових информација. Друго, делимично усвојене расположиве информације стварају „илузију знања“ које је непотпуно, крхко и површно и које као такво може бити веома опасно2). На тај начин „знање“ стечено информисањем, које је само гомила неповезаних и донекле усвојених фрагмената јавља се насупрот кохерентном, целовитом и дубинском знању које култура, у једном свом смислу јесте. Тако нешто постаје веома разумљиво када схватимо да знање у свом традиционалном облику не може опстати ни на једној мрежи чији је смисао да га констатно и невероватно брзо, по аутоматизму, мења. На тај начин, поигравајући се са њеним деловима, поједностављујући је и преображавујући је, технизација ствара замену за културу, и тиме директно угрожава њен опстанак – јер зашто је неговати и усвајати полако, постепено и потпуно у њеном пуном обиму, када је то сада могуће много брже и много лакше, и то у доста суженом обиму? У том сукобу културе и њене бледе копије јасно је да је угрожен оригинал који, нажалост, не ужива подршку и подстицај са стране јер не служи ниједном од циљева оних који ту страну чине. Средиште троугла КПТ (комерцијализација, политизација и технизација) јесте једно велико К у ознаци капитализма, који се, у садејству са глобализацијом и вестернизацијом показује као једнако озбљан део изазова пред који је наша култура стављена. До сада је много више речи било о узроцима, који су у претходним деловима расветљени у светлу сопствених последица. За промену, у наредном одељку светло ће бити преусмерено на вероватно најочигледнију и највидљивију последицу.

Културна индустрија и производња масовне медијске културе и кича

Док је у претходним редовима култура представљана у свом пуном обиму и облику, специфичност појаве којом се сада бавимо захтева да се усмеримо на један њен, често најистакнутији и најфреквентнији, сегмент – уметност. Још од раних цивилизација, уметност је, често изједначавана са културом, упоредо постојала у свом отворенијем и свом затворенијем виду и окружењу – као народна и као елитна. Несумњиво је да су обе кроз историју тежиле и испуњавале своје различито постављене и обликоване циљеве, а неретко су се и препознавале и спајале у многим тачкама својих богатих стваралаштава. На почетку двадесетог века, и народна и елитна уметност добијају озбиљну претњу – кич, који означава лошу имитацију уметности, а који је једно од главних обележја њихвог конкурента – масовне културе. Када се осврнемо на појаве и феномене о којима смо већ говорили, постаје јасно како је масовна култура само природна последица својих узрока – капитализма, глобализације и вестернизације. Да бисмо то потврдили, набројаћемо њене три веома битне особине, које у потпуности одражавају њену проузрокованост поменутим појавама. Закон који масовна култура поштује јесте нестални закон тржишта. Као у капитализму, попут сваке робе, култура и њени производи се производе, продају и што је најважније, троше и то на велико. Трајност, као императив коме се некад тежило постаје незамислив, и што је битније – непотребан, јер хиперпродукција новог обесмишљава само постојање старог.3) Битна одлика масовне културе такође јесте њена распрострањеност, која би била немогућа у процесу који није глобализација. На томе може захвалити медијима у својој служби, јер су, за разлику од прошлих времена, данас, они главна средства комуникације што им омогућује да диктирају и пласирају све трендове и појаве које желе, чинећи их доступним свакоме ко има приступ електричној енергији (што нас враћа на технизацију). Западни вредносни и културни модел, који држи монопол над масовним медијима, јесте још једно од обележја сваке масовне културе у суштини, док је оно што разликује појединачне (углавном националне) интерпретације исте, управо кич. Често се поставља питање шта је толико примамљиво у кичу тј. шта му омогућава да се са толиком лакоћом „увлачи под кожу“ толиком броју људи потпуно различитих психолошких, националних и класних профила? Не постоји један, у потпуности тачан одговор на такво питање, а разлог за то лежи управо у једној од особина кича, и уједно, подједнако примамљиве масовне културе. Да бисмо разумели објективе разлоге за успех и успон масовне културе и њене кич уметности над народном и елитном, потребно је разлучити шта је то она „позајмила“ од једне, а шта од друге.4) Демократничност и скоро потпуна отвореност, показале су се као веома корисне особине скоро сваке народне уметности, док се код елитне издвојило лепо и привлачно обличје, које, додуше, неће увек бити од пресудног значаја. Оно што је заједничко народној и елитној, надражај чула и надржај духа, који свака уметност изазива, биће преузет само половично, наравно, у корист чула. Управо ће се та способност да активира чула покзати као много исплативија од пуке естетике, која је све мање пресудна када је конзумација производа културе у питању. С друге стране, „зачудност“, као један од утисака који се првенствено односе на задивљеност језичим поступцима у књижевном делу али се може применити и на свако уметничко, даваће све боље резултате како време буде пролазило и окови морала и стида буду попуштали. Лепота, у данашње време безгранична категорија, уступиће своје пијадестал цењености и тражености гротескном, готово обједињавајућој особини свега што је производ кича, и захваљујући зачудности такви прозводи биће тражени. Моћ трансформације, пошто се не везује ни за шта стално и трајно, јесте пресудна за успон кича. Оно што је ново, и једна од тајни тријумфа масовне културе над народном и над елитном јесте невероватна поједностављеност. Њене амбиције се не односе на трајност, нити на вредност, нити на било какву духовну интеракцију са својим примаоцима – њен једини циљ јесте зарада, и стога она себи може приуштити некада незамисливе особине, које су и главни разлог њене популарности. У народној култури, ствараоц и прималац био је народ; у елитном је то била елита – касније су те границе померене, чак и избрисане, док се у масовној култури издваја нов прималац, а покаткад и стваралац – маса. Израз настао од грчке речи за тесто односи се на гомилу људи који, логично, имају неке особине теста, као што су нпр. лако обликована безобличност и потпуна пасивност. Кич уметност готово искључиво активира инстиктивни део свести, који постепено почиње да потискује духовни део, чије је учешће у доношењу било какве одлуке нетражено и непожељно. Тек тада се назире стварни утицај који масовна култура без икакве сумње остварује, јер као и свака култура, она тежи томе да буде усвојена, само што, за разлику од других, садржај који она нуди јесте испразан и лош. Забава, уместо поуке, јесте једна од девиза које се из ове сложене проблематике могу издвојити. У масовној култури, крајњем резултату стремљења глобалних процеса, оличава се најважнија промена у ономе без чега је култура немогућа – људској свести. Њени укуси и захтеви су експлоатисани како би се привидно задовољили, а пошто задовољење никада није потпуно, јавља се потреба која прераста у зависност. Одсуство чврстих и трајних ослонаца које је некадашња уметност пружала значи да је (само)свест сваког појединца осуђена на два избора од којих је један лак, а други неупоредиво тежи – она се може препустити лелујавој испразности кича или се може вратити стаменим делима уметности прошлих времена. Како је потпуни повратак у прошлост немогућ, остајемо осуђени на живот у нестабилној садашњости и неизвесној будућности, на чије хирове, нажалост, нисмо имуни. У директном сукобу вредности културе и безвредности њеног сурогата остаје несигурно да ли ће превагу у борби за свест и душу однети стари идеали или нови идоли.

Закључак

Сваки од ових изазова понаособ и заједно са осталима означава надолазећу промену. Кроз своју дугу историју, култура никада није остајала имуна на промене, напротив, пролазила је кроз њих заједно са човеком, биле оне добре или лоше и постајала донекле другачија, али сваки пут снажнија. Оно што разликује овај предстојећи преображај од осталих јесте то што су његове амбиције и апетити много већи – он прети да преобрази културу из постојећег у непостојеће стање, стварајући свет у коме је она непотребна и непожељна и имајући спремну замену за њу. У времену владавине права на избор, он, потпуно парадоксално, као да не постоји. Принуда, иако можда не изгледа тако, јесте однос који описује савремени свет. Колико год се одупирали новој култури живљења, она нам је наметнута кроз сваки могући канал продора и утицаја. Избор свакако постоји, али односи се искључиво на појединца који, још увек (у већини друштава), има право да бира, али само за себе. А како је човек, пре свега, биће заједнице, неизоставно је да се његов лични избор сукоби и буде, било мисаоно било физички, надјачан од оног колективног, који, опет, не мора бити свесно направљен, али какав год био, ту је. Попут човека, и култура је, колико ствар личности, толико и ствар колектива, што значи да без обзира на облик који појединац негује у себи она опстаје и преноси из облика усвојеног у колективу – породици, заједници, народу, нацији и друштву. Управо зато, освешћење поједница не значи ништа док се, као у златно доба просветитељства, не прошири на групу и на групе, и са путем њих, на цело друштво. Са становишта аутора овог текста, не постоји амбиција о томе да ће се њиме нешто променити у незаустављивом току времена и путу који цивилизација следи, али остаје, пре свега, жеља да, ако ништа друго, барем будемо свесни правца и усмерења којим идемо, јер када бисмо знали више, можда бисмо могли да искористимо то, тако тешко стечено, право на избор. Можда бисмо, сви заједно, изабрали да спасемо своју културу и тако сачувамо своје душе, које би у свакој супротној опцији постале, не жртве, већ (не)намерни саучесници у намереном злочину над највећим људским добром.5)

Ауторка: Тамара Бабић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Томић Зорица, NEWs AGE, Службени гласник, Београд, 2008, 38.
2 Ibid, 76.
3 Ibid, 72.
4 Мекдоналд Двајт, Теорија масовне културе, Јелена Ђорђевић (прир) Студије културе, Службени гласник, Београд, 2012, 51-52.
5 Списак коришћене литературе:
Божовић Ратко, Лексикон културологије, Агенција “Матић”, 2006.
Гиденс Ентони, Социологија, Економски факултет, 2007.
Ђорђевић Јелена, Зборник Судије културе, Службени гласник, 2012.
Томић Зорица, NEWs AGE, Службени гласник, 2008. 
View Comment (1)
  • 1. Zavrsna poenta o potrebi dobrog obrazovanja i prava na izbor kulturnog sadrzaja je odlicna. Izvesni drzavni program bi u tom pogledu bio dragocen. Nasi djaci se susrecu s najvisim delima umetnosti u doba puberteta, kad nije bas vreme za citanje. Kasnije, na ozbiljnijim studijama, mnogi se obrazuju uz minimum doticaja s kulturom i humanistickim naukama uopste.
    2. Teza da globalna kultura ne priznaje razlicitosti je tacna u odnosu na nacije, pre nego na pojedince. I nacionalna kultura slabo trpi razlicitost. Primer: Marina Abramovic u Srbiji i svetu.
    3. Pitanje koje me narocito zanima: globalizacija kao sirina prostora (virtuelnog i realnog koji je brzinom putovanja postao dostupan) u kom covek postaje izgubljen i nevazan. Onaj isti koji je sedamdesetih bio cenjena licnost u svom malom gradu, danas je izgubio na znacaju. Ergo, zivot pojedinca u uslovima globalizacije je izgubio na znacaju.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Scroll To Top