Криза идентитета и криза љубави у роману “Омиљена игра” Ленарда Коена

Ленард Коен је изразити лирик. И док је писао поезију и док је писао прозу, поетски принцип га није напуштао. Како је у свом аутобиографском роману написао: ,,Ја сам се до одређених година догађао стварима, а онда су се ствари почеле догађати мени“ (Коен 2011: 33).

И управо тај уметнички страх од живота, али и сукобљавање  са њим, упркос свему, креирали су сукоб унутар самог песника и одредили основну поетску мисао, која се као нит, провлачила кроз његову поезију и прозу. Контролисање живота, а онда одустајање од те контроле, окренутост аскетском и зену, медитацијама, али и раскалашно уживање у опијатима и осталим искушењима, којима није могао, нити желео одолети. Изразити романтик по природи, представник чувене бит генерације модерних песника шездесетих година, опсесивно се бавио доминантним темама: Богом и Женама. Популарну поезију нису занимале конвенције, морал средње класе, интелектуални академизам, испразност шаблона религијских мишљења… Коен је био песник пустих улица, пијаних луталица и бескућника, мрачних лука, боемских четврти, кафана и сумњивих скровишта, ликова са маргине, попут трубадура поседовао је срце детета и песника, који живи своју музику и поезију. У њој су преовладавале теме које ће се испоставити као доминантне како у поезији, тако и у прози. Религија, митологија, историја, љубав, али и губитак свега поменутог. Из тог губитка у његовим делима често се рађала иронија, а у животу клиничка депресија, коју је лечио, када није могао писањем и музиком, на високим планинама зен-будизма. Пре него што ће се у Њујорку 30. априла 1967. године, први пут са својом нумером, обрести на позорници са задатком да отпева неку своју песму, Коен је иза себе већ имао четири збирке поезије и два романа, за разлику од осталих извођача, јер је средином шездесетих у Америци све врвело од људи и жена са акустичним гитарама, који су учествовали у обнови америчког попа. Романи су, по мишљењу многих тадашњих критичара, помогли Коену да схвати да никада неће постати прозни писац, а у магновењу је остало питање да ли је Коен музичар убио Коена песника, или обрнуто.

Песнички утицаји на младог песника били су многобројни. Студирајући књижевност на Универзитету Макгил у Монтреалу, веома се заинтересовао за Рембоа, Јејтса, Паунда и Елиота, што песме из прве збирке поезије под називом Хајде да поредимо митологије, потврђују, али исто тако показују гнев и промену расположења младих људи шездесетих. Његови песнички корени сезали су и много дубље, у традицију Библије, религиозног искуства запада, јудаизма, а узоре у прози је тражио и код Сервантеса, Албера Камија и Сартра. Ипак, највећи утицај на младог Коена извршио је шпански песник са својом имагинативном, визионарском, романтичном поезијом, Федерико Гарсија Лорка. Лорка је био први песник који је успео да дирне Коенов сензибилитет. И по расположењу, сензибилитету, романтичном бунтовништу, циганском луталаштву, Лоркине песме имају спону са Коеновим. То што је Лорка у Шпанији био познат као цигански песник, и колико год му је тај назив сметао, и подсећао на необразованог, некултивисаног дивљака, а његове њујоршке песме биле пуне усамљености, очаја, пустоши великога града, толико је још ближи био Коеновом сензибилитету, и осећају модерног романтичара. И цео тај талас модерне културе и бит генерације носио је у себи то романтично пропадање и декаденцију јединке у огромном безличном граду. Коенова друга збирка поезије Цвеће за Хитлера инспирисана је Бодлеровим Цвећем зла. И као што је Бодлер, као романтичар, тежио неконвенционалном, ирационалном, морбидним сликама смрти и самоубистава, тако се и Коенова поезија и проза често одликовала претераношћу израза, величајући мрачне и суморне тренутке стварности. Али, евидентно је, да као доминантна црта, попут предугачког снопа светлости, кроз цео његов песнички и прозни опус, протеже се вапај за слободом и духовношћу, као јединим излазом из устајалог круга стварности која гуши. А сва његова преокупација популарним темама, које су у себи носиле слике Бога, различитих и супротстављених религија, љубави, телесности, медитација, алкохола, жена, била је само средство којим је посезао да би лакше дошао до слободе и духовног просветљења.

Омиљена игра

Већина критичара сложила се у једном, да је: ,,Роман Омиљена игра успело и целовито дело младог канадског аутора, којег са пуним правом сматрају једним од омиљених фигура савремене популарне културе и једним од најоригиналнијих поп-песника данашњице“ (Баучер 2008: 45). Роман по мишљењу многих подсећа на чувени филм Сема Мендеза Америчку лепоту, по сензибилитету, темама путености, младости, еротике, страсти прве љубави. Али и елементима популарног хистеричног реализма, којем је овај филм и припадао. Осим, евидентно, испрекиданог ритма почетка романа, у великој мери он садржи елементе билдунгс романа, који су вешто, а и на помало ироничан начин, уклопљени у мозаичност и асоцијативност прозног ткања приче, јер прате потрагу за идентитетом младог уметника у великоме граду.

Роман је настао за време пишчевог боравка на грчком острву Хидра, где је 1959. године боравио као стипендиста Уметничког савета Канаде. Након повратка у Канаду, 1960, издавач коме је Коен понудио рукопис одбио је штампање под изговором да је роман назанимљив, оптерећен сексом, и ласцивним сценама¹⁾. Али је други енглески издавач ипак прихватио дело, кориговано и измењено. Важно је истаћи, неоправдано замерање песнику на неконвенционалности композиције, преоптерећености сексом, сматрање жене искључиво као објекта, који  служи као испуњење мушкарцу, да роман нема радњу, и нит приповедања. Али је у сваком погледу постмодернистичко дело, налик Џојсовом Портрету, ацоцијативнишћу, мозаичношћу композиције, поетизацији прозе, визијама, току свести, али и снажном елементу ироније према ограничењу која се уметнику намећу. Омиљена игра је прича о младом уметнику и његовом одрастању у Монтреалу, његовом опирању конвенцијама и савременом свету, тражењу правих-погрешних узора, па се дело може тумачити и као пародија билдунгс романа. Кад је реч о аспекту наративне приче, роман је далеко од класичног и представља праву популарну прозу. Нема заплета, типских и напетих драмских ситуација, пластичности и условљености ликова. Обилује драмским сликама, тематским визијама, и богатством језичких средстава. Главни ликови Коенових романа су песници-уметници који преузимају улогу модерних пророка, попут библијских јунака, гласноговорника модерне епохе. Омиљена игра представља полуатобиографски роман, мешавину аутобиографије и фикције. То је прича о Лоренсу Бривману, јеврејском момку из пристојног монтреалског предграђа, који жели да постане песник, и тиме се издигне изнад светине средње класе којој је, ипак, и сам припадао. Сам писац је признао да је већина догађаја у делу истинита, и да је, уистину, провео младост копирајући канадске бит песнике по начину живота, боемији, опијатима, бунтовништву, без обзира што је потицао из средње класе, као син једног добростојећег јеврејског произвођача одеће, а и да је главни мотив писања поезије, уствари, не опседнутост телесношћу и морбидношћу секса, већ жена и сва она мистичност и привлачност која уз њу иде.

Да би се савладала садашњост и будућност, мора се интроспективно окренути прошлости и њеној традицији, као и унутрашњим слојевима културног наслеђа. Игра из наслова не упућује на пуке и пролазне сексуалне игре којима обилује роман, већ на једну једину игру, коју је волела Лиза, јунакова прва љубав из доба дечаштва. Она и Бривман су се такмичили ко ће оставити лепши отисак у тек, на површини земље, нападалом снегу.  Симболичност ове игре је вишеслојна и покреће више питања. Од свих љубави у младости главног јунака, он памти невиност прве, али и њен сукоб и надметање. Писац се пита да ли је у савременом свету љубав, она права, искрена и чиста, заиста могућа, или је све одблесак интереса и пролазности, које нам нуди савремено доба. У једној сцени он и Лиза су се отворено сукобили, да је резултат био рвање по снегу и одмеравање снага, што може да сугерира и на промашеност љубави, погрешних избора, неразумевања, ривалства, али и питања да ли љубав у савременом свету, уопште, постоји. Многи критичари навели су га да помисли, из више разлога, да је написао нешто прљаво и ружно, упркос чистоћи и невиности главне теме дела. Ипак га је подстрек који је добио од књижевне агенције Абелард-Шуман у Њујорку, навео да се и даље афирмише као успешна млада нада модерне канадске књижевности.

Утицај и однос према традицији

Коенов став према религији не може се окарактерисати као конвенционалан или као нешто што представља страх од божијег гнева, казне и кривице. Осим што је у делима, па и у овом роману, кроз већину сексуалних доживљаја стремио ка нечему већем и свепрожимајућем, он је Бога схватао као свеприсуство у свим људским односима, у свим стварима које га окружују. Сваки човек је Бог у малом. Ми људи, по њему, можемо бити субјекти и објекти, наспрам Њега, али исто тако можемо се осећати као делићи стварности која се дели, али у сваком делу постоји та божанска нит. Са друге стране, у Омиљеној игри, главни јунак себе осећа као изабраног, као пророка, и неког кога ће гомила следити, неког ко поседује натприродне моћи. Овакав став потекао је као резултат модерне културе, нарцистичности тога времена, његовог стремљења, али и уметничког сензибилитета. Још код старих романтичара песник је био изабраник, пророк, суманути геније, лудак који проповеда своју веру. Нарцизам популарне културе издваја појединца као таквог, али временом, за разлику од романтичара, сви они поступају по шаблону. У то време популарно је било окренути се медитацијама, источњачким религијама, и њиховим различитим правцима.

У стремљењу ка нечем даљем, а када се губила контрола у сексу, алкохолу, опијатима, посезало се за аскетизмом и миром. Коен се веома ригорозно придржавао строгог режима зена, иако то никада, суштински, није хтео да призна. Уистину, он је био потпуни преобраћеник и заређени будистички свештеник. Утицај зена у његовим делима није толико присутан као утицај јудаизма и хришћанска, али се ипак  осети медитативно расположење и контеплативност. „Да валовита брда остану у прозрачном мраку праскозорја. Да дрвеће никада не обрасте лишћем. Да црни градови спавају у ноћи дугим сном попут Лезбијиног љубавника. Да монаси остану у недовршеним  манастирским здањима у четири сата изјутра читајући молитве на латинском.“ (Коен 2011: 98) Овакви лирски пасажи као танка нит провлаче се кроз цео роман. Рана очева смрт и мајчино потоње лудило, окарактерисани су и као узрок отуђености и усамљености главног јунака. Његова немогућност да постане као отац и мушка фигура од ауторитета, коси се и са прихватањем мајчиног лудила. Коен на веома јасан начин показује у роману однос мајке и сина без односа. Док је посећује у болници за душевне болеснике, он попут звука на радио апарату, укључује и искључује мајчин глас. Мајчини монолози су дуги, монотони, неуротични и неповезани. Писац ни у једном делу романа не проблематизује конфликт у односу мајке и сина, нити рефлексију тог односа на односе главног јунака са другим женама. Али кроз роман се неизоставно протеже припадност јеврејској заједници, посебност и изабраност. Главни јунак, као и Ханс у Чаробном брегу, кроз личност друга из детињства, реализује део свог идентитета у сукобу са традицијом, женама, друштвом, али и у помирењу са њом. Кранц симболично представља пишчево друго ја, ужу породицу, неког ко зна све тајне и са ким се све може. Оног тренутка када га Кранц напушта да би одвојен од њега, пронашао сопствени идентитет, Бривман одлази у Њујорк и упознаје, не случајно, Шел.

Познато је да је Коен комуницирао са више религија,  источних и западних. Његова склоност ка мистицизму и дубљим слојевима Светог писма, резултат је и окружења у коме је одрастао. Доста тога биографског се поклапа са ликом главног јунака. Његова породица придржавала се традиционалних јеврејских обичаја, одлазила у синагогу на сабат и  обављала традиционалне ритуале петком увече. Његов деда по мајци био је рабин, који га је још као дечака учио Старом и Новом завету, а родитељи су га учили да води порекло од Арона, високог свештеника, и да се од њега очекује да постане вођа. Као и главни јунак, сматрао је себе посебним, а многи критичари тврдили су да је Коен нарцисоидни геније који у дубини душе мрзи самог себе, а да га је опседнутост собом и религијом одвела у самообману. Међутим, читава генерација шездесетих година била је таква, зачаурена у окове мистицизма и духовних учења како истока, тако и запада. „Гледао је Мартина како брише нос, тај велики орловски нос који је требало да смишља историјске походе уместо што је пребројавао влати трави и борове иглице.“ (Коен 2011: 121)

На крају трећег и на почетку четвртог поглавља, Бривман напушта Шел и Њујорк и враћа се да лето проведе у родном граду. Љубавни однос почео је да га гуши, а повратак је сматрао као утврђивање градива властите спознаје, а и обнављање пријатељства са Кранцом. Међутим, ништа више неће бити као пре. Почетак четвртог дела почиње са списком тела које је изгубио: пацовом, жабом, успаваном девојком, мушкарцем на планини, месецом. Модерна култура намеће потрагу за идентитетом кроз губитке и зрелост појединца. Бит генерација песника живела је брзо, раскалашно и умирала лепа и млада. Такав живот наметала је сама култура. Сам јунак признаје да је све оставио у највећој лепоти и пуној снази, као самопотврду његовог нарцизма. То лето када се вратио затекао је мајку у Институту за ментално здравље и Кранца, који више није био онај исти дечак, од којег се растао.

Кранц га запошљава као једног од инструктора у летњем кампу, где овај упознаје сасвим посебног дечака по имену Мартин Старк. Мартин је био дете изузетног дара, полу- геније, полу-лудак, ,,са неприродно белим беоњачама“, као да упорно види нешто што нормалан човек не види, множио је у себи четвороцифрене бројеве, мајка га се стидела, а друга деца га нису прихватала. Бривман је у њему видео себе, а Коен вођу и представника новог доба. Кранц се са тим није сложио и симболично супротставио Бривману да га треба третирати као и осталу децу. Растанак од Бривмана створио је новог Кранца, човека истог и нимало посебног. Коен је, као и главни јунак, одрастао у духу класичне и традиционалне јеврејске средине, али је никада до краја није прихватао и увек је тежио ка неким другим смислом у животу, далеко од досаде свакидашњице. Његова душа била је луталачка и немирна, баш као и душа малог Мартина. Он се враћа у Монтреал, не да би срео Кранца, већ да би упознао посебног, златног дечака, који симболично представља гласноговорника његове генерације, уметника, који на крају трагично страда, а идеали одлазе заједно са њим, прегажени у блату. Писац на ироничан начин слика његову смрт, како га је у муљу неприметно прегазио булдожер, заједно са корењем, грањем и осталим растињем, а да возач ништа није приметио. Коен се као типичан представник популарне културе бојао лудила рата, као и потеза збуњене и разочаране омладине широм света. Као гласноговорник модерног доба том безумљу супротстављао се  отворено, симболичним сликама у популарним песмама и прози, какве никада раније нису постојале. Религијске и симболичне слике рата и пророка умногоме су допринеле његовој борби за људска и грађанска права.

Феминизам, љубав и жене

Тема рана и трага, као и сећања, заступљена је дуж целог романа, као и питање љубави и њеног постојања у модерној култури. Дело је и конципирано као исечци тока свести главног јунака, који се одбијају од неочекиване и, на први поглед, неповезане асоцијације, а потом почињу причу. Мозаичност композиције испрекидана је стиховима, који су део ње, и често имају улогу да потврде пишчеве мисли током приповедања. Већина стихова је љубавна и део је његове музике. Сам наслов романа указује на љубавну причу, која као омиљена игра оставља трагове у снегу. Омиљена игра представља прву љубав и девојку Лизу и само је она оставила траг, она је божанска и чиста, па нас све то наводи на помисао да у модерној култури љубави нема. Шел је имала ожиљак на обе ушне ресице, отац од рана на метку, а мајчино остарело лице је цело било један велики ожиљак. Писац је искористио класичност цикличне композиције, па се роман и завршава траговима у снегу, Бривмана и Лизе. Љубав је често рат, који се завршава ранама и ожиљцима. Однос мушкарца и жене код Коена је често представљен као бојно поље, на коме се они боре против заједничког непријатеља. Често је приказан као сукоб двеју воља, борба, у којој превласт имају жене. То је један од разлога зашто је, по Коену, љубав у кризи. Први телесни контакт који је Бривман имао са Лизом, било је рвање у снегу и после тога Лизу девојчицу више никада није видео.

Љубав у модерној култури није могућа, јер је мушка доминација у кризи. Снагу и истинску моћ имају жене. Шел је једина од свих жена имала ту невиност и чистоћу детета, за којом је главни јунак трагао после прве љубави. Жена Лиза није могла да испуни очекивања девојчице Лизе, која је била само симбол и пут до божанског. Једног од критичара Омиљена игра је подсећала на одлазак у пип-шоп: ,,У коме воајери могу да посматрају Бривмана како заводи собарицу у винском подруму, Тамару у изнајмљеној соби, Норму у шуми, а Ванду у спремишту за чамце – све би то било тачно, да овај роман не представља лепу причу, разгаљујуће физичку, духовиту и интроспективну, написану са дивном, бујном страственошћу“ (Баучер 2008: 92).

Већина критичара, нарочито феминисткиња, сложила се у једном, да у његовим раним романима и песмама жене представљају медијум чијим се посредством остварује неки вид испуњења, сексуално испуњење или религиозно, а некад и једно и друго. Инсистирање на њиховој боји и дужини косе, пути, телима,  бојом коже, гуши њихову индивидуалност. Оне су средство за постизање неког циља, а не циљ сам по себи. Многи од њих су тврдили да су по Коену жене једнодимензионални ликови који се баве искључиво тривијалним стварима, и служе искључиво да задовоље његов нарцизам²⁾, па и нарцизам већине мушке модерне популације, те да Коен и мушкарце често посматра на исти начин, као личности које остају у његовој сенци, и да његов мрачни романтизам већину ликова пројектује према њему самом, а жене су често снолике визије. И сам писац је изјавио да је роман почео да пише због жена, у нади да ће код њих постићи већу популарност, и да су оне пут до његове друге опсесије Бога. Религиозне и еротске епифаније одувек су се тесно преплитале у његовом делу, свето и профано се увек мешало. Берта у роману, након што је нешто одсвирала на флаути, тражи од главног јунака да каже нешто „стравично, ужасно, погано“. Коен у роману жели да здружи љубав према Богу са снажном телесном сексуалном жудњом, без обзира на последице.

Питање је колико је писац, уистину, желео да омаловажи жене и да их представи као обична тела са бројевима, а колико да тиме покаже и докаже свој став о кризи љубави у савременом друштву. Он кроз однос Шел и Гордона, као и Шел и Бривмана, показује колико је савремена љубав и однос између двоје, мушкарца и жене, у кризи. Гордон је представљен као фригидни интелектуалац коме су брак и љубав обичан параван његовог грађанског достојанства, и док је он угледни интелектуалац, а Шел његова мала женица која доприноси угледу, дотле је Бривман хаотични уметник, коме тај параван није битан, али јој не може, због свог душевног немира и лабилности, пружити прави ослонац и стабилност. Па би Шел онда представљала типичну усамљену младу жену у великом граду, која вапи за љубављу које нема, сударајући се између двојице мушкараца, који су на први поглед различити, да би  на крају схватила да их у суштини нема, и да  особа која ће јој у исто време пружити сигурност, љубав и телесно задовољство не постоји, и да је права љубав илузија. Бривман и сам признаје да није способан да се веже, и да након свих жена које је имао, укључујући одраслу Лизу, он се на крају романа сећа Лизе девојчице. Божански принцип љубави је двојак, мушкарац у савременом свету не може да воли, па и да сагледа и обједини жену као целокупно биће, истовремено и телесно и духовно. Коену је пут до Бога двојак, или преко телесне љубави или преко визије невиности прве, а трагови и ожиљци су резултат непрестане борбе између мушкарца и ене.

Закључак

Ленард Коен представљен је као отелотворење неиспуњених жеља младе генерације и њихових питања која су остала без одговора. Проглашен је за гласноговорника емоција те генерације и протагонисту њеног неостварљивог настојања да се извуче из укалупљености и усамљености. Његова способност да доживљену емоцију преобрази у бол и екстазу, у делима, је велика. И као што је Бривман у роману могао да хипнозом успављује и тиме манипулише људима у свом окружењу, тако  је и Коен новим и обновљеним романтизмом утицао на омладину широм света. Није истина да је Коен музичар убио Коена песника, и обрнуто. У музику је ушао као песнички и књижевно добро поткован, за разлику од осталих песника бит генерације, па је самим тим успешно, за разлику од мишљења појединих критичара, повезао своју прозу са музиком и поезијом. Теме Бога, љубави, усамљености, доминантне су и протежу се кроз сва његова дела.

У роману је успео да обједини испрекиданост композиције, поигравање са жанром романа и његовим конвенцијама, укључујући истовремено елементе високе и популарне културе, чиме је привукао изузетно широку публику. Он овим делом обједињује прошлост и садашњост, стварајући другачији појам традиције, а служећи се мешањем високог и ниског стила, класичних и модерних изражајних средстава, стапањем традиционалног и модерног, елитистичког и популарног. И колико год потицао из добростојећег средњег слоја монтреалске јеврејске четврти, Коен је до краја остао ,,нежни пастир, са срцем звери, високих планина зена“, ,,али кунем се овом песмом и свиме погрешним што сам урадио, да ћу ти све надокнадити…³⁾

Литература
Баучер 2008: Д. Баучер, Дилан и Коен, Београд: Клио.
Јованов 1999: С. Јованов, Речник постмодерне, Београд: Геопоетика.
Коен 2013: Л. Коен, Омиљена игра, Београд: Клио.
Фиск 2001: Џ. Фиск, Популарна Култура, прев. Зоран Пауновић, Београд: Клио.

Ауторка: Мирослава Нинковић