На чувеној слици идеалног града, која се приписује Бартоломеу Корадинију, приказан је трг у зору, са пет грађевина које доминирају приказаним простором. У средишту је Римска тријумфална капија, која веома подсећа на ону Константинову у Риму, и чија позиција овде јасно предочава важност војног устројства и духа града. Амфитеатар моделован је по узору на римски Колосеум (Амфитеатар Флавијеваца) и симболизује значај разоноде и игара за добробит и задовољство народа. Једина грађевина која не одише Римским стилом јесте Фирентинска катедреала. С леве стране је објекат инспирисан такође палатама породице Медичи која има улогу дома владајуће касте. У средишту су четири скулптуре на пиједесталима које персонификују четири основне врлине: праведност, умереност, слободу и храброст. Док је у самом средишту фонтана, извор воде који симболише племенитост, с улогом ујединитеља свих четири.
Град вероватно представља један од најзначајнијих феномена у историји развоја људског друштва. Тим видом друштвеног усложњавања целина је обогаћена за један сасвим нови и дубљи ниво култивизације човека као множинског бића, али и кроз значај који се огледао и у развоју компактније друштвене структуре. Исте оне структуре које се упоредо развијала и у психи човека, као и у тим новим насеобинама. Филозофски, град можемо описати тачком у центру круга, централизацијом колективне свести народа, где се упоредо мешају различити духовни (и магијски) утицаји са оним свакодневним егзистенцијалним питањима. Дух је попримао све сложенију форму и полако смењивао урођену, и до тада доминантну, сировост нашег бића. На тај начин човек, тада још добрим делом номад, полако прелази у нову фазу свог успињања, те почињемо да говоримо о зачецима развоја човечанства какво и данас у доброј мери познајемо.
Како су епохе рапидно одмицале у гротлу силних друштвених превирања којима је историја више него богата, а градови постајали већи и сложенији, тако су почеле да се јављају одређене филозофске идеје и тежње које су смисао градова постављале на један далеко виши пиједестал важности. Град се почиње сматрати узвишеном творевином која има за циљ да својим изгледом и функционалношћу опонаша оно духовно (унутрашње) савршенство, које се убрзано развијало у имагинацији тадашњег човека. Рађају се прве идеја о изградњи града који би тежио што савршенијем односу архитектонско-друштвеног уређења – такозваном идеалном граду. Овде ипак треба разграничити појам идеалног града од утопија. Утопија је идеја која се базира на идеалном друштву, које је контратежа незадовољству стањем у садашњим глобалним друштвеним оквирима, док идеални град има за циљ уређење на далеко мањем простору, где је нагласак пре свега на продуховљеној естетици која похрањује људске потребе.
Након књиге Томаса Мора о најбољем уређењу државе, појам утопија постао је синоним за све замисли које истражују могућност идеалног решења, било организације државе, односа међу људима или престанка било каквих сукоба и ратова, али у пракси до сада нису остварене, без обзира на бројне покушаје.
Канадски теоретичар, хрватског порекла, Дарко Сувин, дефинисао је утопију као:
"Конструкција у којој су друштвено-политичке институције, норме и индивидуални односи организовани по савршенијем принципу него у ауторовом друштву, при чему је та конструкција заснована на импресији која проистиче из хипотезе о алтернативној историји и њеним утицајима на другачији ток друштва."
Најстарији филозофски зачеци идеалног града допиру још из времена Платона и Аристотела, а прве конкретне планове за један такав архитектонски подвиг добијамо од стране Марка Витрувија. У доба ренесансе овакве идеје бележене су и у списима Леона Албертија, Леонарда да Винчија и Албрехта Дирера.
Римски Витрувије био је писац и архитекта, аутор славног римског архитектонског трактата „De architectura, libri decem“ (Десет књига о архитектури). Врло се мало зна о његовом животу, сем онога што се може закључити из овог трактата. Издање на италијанском из 1521. године „О архитектури“, базира се на његовом личном искуству, али и теорији познатих грчких архитеката, нпр. Хермогена. Он ту, у тих десет поглавља, детаљно расправља о скоро сваком аспекту архитектуре и подизнају једног таквог колосалног здања:
- планирање града,
- грађевински материјали,
- изградња храмова и употреба грчких редова,
- цивилно грађевинарство (позоришта, бање…),
- приватне грађевине,
- декорације подова и зидова,
- хидраулика и
- цивилне и војне машине.
Срж концепта идеалног града представља план насеобине која би била зачета у складу са универзалним рационалним, основним моралним и темељним математичким начелима склада простора и међусобних односа. То прати степен квалитета живота у самоодрживој заједници у истој мери по којој постоји реалан смисао и сврха постојања сваке појединачне зграде, улице или раскрснице у идеалном граду. Свега онога што један град чини градом. Другим речима, сваки објекат у том смислу уједно представља материјализацију узвишених циљева којима теже филозофи и архитекти, а оваплоћено у материјалним изданцима зграда, геометрији тргова, складу улица итд. То је покушај увођења основних утопијских идеала на локалном и свакодневном нивоу урбане конфигурације и животног простора, пре него базирање на ширем културолошко-цивилизацијском плану, јер филозофска идеја утопије нема никакву тежину пре њеног материјалног утемељења. Тако овај град постаје филозофски концепт на темељу сврсисходне архитектуре која тада удара темеље даљем унапређењу људске мисли и идеала.
Као о врло значајном појединцу из периода ренесансе, који је и био поборник једне овакве идеје, говоримо и о Леону Албертију који је на свој начин такође допринео развитку идеје идеалног града. Аутор је десет књига о архитектури под називом ”О уметности градње” (De Re Aedificatoria) и сматра се великим полиматом, односно особом која одлично влада знањем и вештинама из више различитих области. (У мање формалном смислу, полиматом се може сматрати и изузетно образована особа, ерудит.) Алберти се вешто бавио теоријом планирања и изградње града насупрот тадашњој пракси масовне изградње здања више независних покровитеља, чиме се нарушавао архитектонски склад града. Савршена симетрија била је Албертијев заштитни знак.
Насеље које би представљало стандард вештине и умећа неимарства. Целина која је, на одређени начин, у складу са геометријском (универзалном) симетријом која се понавља широм микро и макро универзума.
Тај образац доиста прате неки од градова из периода Ренесансе од којих је већина преузимала форме развијене од стране Марка Витрувија, који је до својих начела вероватно долазио бавећи се проучавањем још старијих извора, но данас недоступних и, вероватно, заувек изгубљеним. Ренесансни архитекти идеалних градова градили су централизоване структуре које су имале за циљ предочавање друштвеног поретка вештим пресликавањем људских идеала и херојства. Један од таквих савршених геометријских планова такође симболизује тежњу ка Утопији, савршеном државном уређењу, Божијем Граду, Новом Јерусалиму (Адонај Шама, יהוה שמה). У Књизи пророка Језекиља (Сефер Јехзекел, ספר יחזקאל) назив Адонај Шама преводимо – Господ је ту, део је визије Језекиља у којој описује град који окружује новоизграђени Храм, Трећи Храм (Бејт ХаМикдаш ХаШлиши, בית המקדש השלישי), у Јерусалиму који би представљао главни град месијанског краљевства Израела, у време месијанске ере. По предању визију је добио на празник Јом Кипур (יום הכיפורים), најсветији Јеврејски празник, 3372. године Јеврејског календара, односно 389. године пре Нове ере. Идеални град слави вредности добро/строго уређеног друштва, а његова моћна архитектура служи као метафора добре добре владе.
Вероватно ни једна друга појединачна идеја, или амбиција, не иде тако дубоко у концепт идеје о идеалном граду као што нам то предочава Леонардо да Винчи својим изумима. Идеални град у Леонардовим визијама проналази савршено утеловљење кроз форме којима је овај италијан владао као уметник, архитекта, инжењер и проналазач, а којима је допринео више него било који други ум ове планете. Прве идеје у том смеру Леонарду се јављају после страшне куге која је покосила Милано, усмрћујући скоро трећину његове популације. Тада жели да редизајнира град много боље структурално утемељен, који би бољом комуникацијом између градских реона, и санитарним чвором, предупредио евентуалне сличне катастрофе у будућности. Његов нацрт идеалног града предвиђа систем канала који могу бити коришћени и као трговачке руте, али и као систем отпадних вода. Град би био подељен на ниже и више области, један предвиђен за трговце и туристе, а други за господу и виши сталеж. Улице би биле далеко шире од тада постојећих, које су гужвама и изазивале брже ширење куге међу становништвом у паници. Такође је размишљао и о посебним системима ваздушне вентилације у објектима. Ипак, будући да је оно шта је он имао као идеју водиљу било превише комплексно за то време, и захтевало да се, малтене, изгради један сасвим нови град, да Винчијеве замисли никада нису заживеле у пуној снази.
Идеални град виђен је као достизање форме којом се раскида дотадашња пракса изградње градова по генерализованим начелима, већ искључиво по идеји перфекције и виших начела живљења. Овакви пројекти су обично били схематски представљени у обично геометријским формама, у облику концентричних кругова, правоугаоника, квадрата или у облику звезда. Из тог разлога су се дебате око тих градова одржавале изоловано, ван оквира токова реалне градње и питања одржавања и надоградње већ постојећих градова, и малтене се скроз изједначавала са концептом утопије (која далеко превазилази архитектонска питања).
Када у данашње време говоримо о идеалном граду, или бар покушајима да се у складу с тим идејама организује урбано место, дефинитивно треба поменути утицај концепата Волтера Грифина у вези са планирањем градње аустралијске Канбере. Сличан пример је и у случају Бразилије. Конкурсом је планирање новог главног града Бразила додељено Лучио Кости. За подизање Бразилије било је потребно око 40 месеци, од 1956. до 1960. године, када је нови град и званично постао главни град државе Бразил. Поглед из птичије перспективе подсећа на облик авиона или лептира.
"Пројектовао сам град каквог до тада није било, и то не на начин на који би већина владајућих структура очекивала. Осмислио сам идеални град – град који иде у сусрет с временом које долази. Себе сматрам натуралистичким архитектом, те у том смислу не верујем у класично образовање које млади људи траже у жељи да се баве архитектуром. Верујем у архитектуру логике, ону која прати смер потреба околине и друштва." Волтер Грифин
Идеално је недостижно. Бар нам такву премису веома рано, и дубоко, усаде, али то никако не спречава велике и креативне умове да се играју тим идејама. Поред важности образовања индивидуе изузетно је битна и клима друштва у којој одређене идеје долазе на светло позорнице, те од тога директно зависи хоће, и када, заживети. И у којој мери. Друштвена летаргија највећи је изурпатор мењања начина размишљања, зато је храброст важна.
Као један од усправних стубова на слици Корадинија.
Аутор: Дражен Пекушић (ARS Magine)
