Јасминка Петровић: загрлити Пипи Дугу Чарапу (интервју)

Српска Астрид Линдгрен и много (више) тога још Јасминка Петровић, саговорница Култа, вољена је списатељица дјеци и младима и име је без којег се не може говорити о српској књижевности за најважније читаоце. Градећи разнолико и слојевито списатељско искуство, Јасминка Петровић бруси већ неколике генерације читалаца у висококвалитетне читаоце. Предуслов за овако добру комуникацију с обје стране корица јесте несумњиви дар да преко својих јунака створи непосредан однос са актуелним интересовањима нашег времена, али  изнад тога храброшћу да порине у теме које су табуиране, сложене за друштво у цјелини, а особито за оне који у њему стасавају. Млади читаоци у њеним књигама налазе великог пријатеља, граде осјећај повјерења и разумијевања, али проналазе и изузетну забаву и опуштање. Осим ова два рукавца, Јасминка Петровић није запоставила ни онај маштовити, фантастични свијет, чудних бића и оностраних простора који дјеци пружају не ескапистичке путеве из својих проблема, већ кратак предах који ће их вратити у њихово средиште и омогућити да шире посматрају ствари. Од инклузивних тема, проблемских ситуација, до шаљивих епизода, она је неухватљиве поетике, јер је читамо у свим жанровима и на различитим пољима, а као такву она своје наративне моделе оставља да се у свим комбинаторичким варијантама пројављују као нови. Они, такође, варирају од сликовнице за рани развој читања, какве су Гледамо у облаке или Идемо на море, преко бајковитих,  које граде свијест о екологији попут Баштовановог сна, различитостима Само за твоје упи, припреме за школу Од читања се расте, инклузивних О дугмету и срећи, те старом добром преживљавању у вршњачким незгодама, али уз свесрдну (по)/(од)моћ кућног љубимца Крце из Мене је тешко не волети, до тинејџерских њежних ломова и узрастања у потоње вријеме тешко заобилазног Лета кад сам научила да летим или 35 калорија без шећера, до једног гиганта у умјетничком комбинаторичком склопу (не само ликовног дијела, већ супериорног постава да се сама ауторка покаже у готово 22 различите поетике!) каква је књига Сто лица столица, свједоче о огромном таленту и љубави према писању које код ове ауторке непрекидно пробија границе, те храбрости да загрли свог читаоца и у најосјетљивијим и најболнијим темама.  Трошећи трећу декаду активног писања и непрестаног рада на стварању јаке културне заједнице, о њеним књигама се већ говори у бројкама, а не у насловима, јер и овај кратки покушај да се у пар цртица прикаже опус изоставио је важне наслове који су понављали тираже, добијали награде, били превођени, имали бројна, сценска аматерска, али и професионална позоришна извођења и филмске адаптације.

Откуда љубав према шпанском језику и култури и зашто сте изабрали тај факултет? Kолико вам је то било значајно у каснијем раду, а ово питам управо због младих умова који бирају своје занимање односно који бирају факултет?

Kатедру за шпански језик и књижевност препоручила ми је једна другарица, али да будем искрена, тај избор ми није одговарао од самог почетка. И данас ми је жао што нисам студирала општу књижевност. У гимназији сам била на природном смеру, да се не бих раздвајала од друштва из основне школе, и све четири године сам се мучила са математиком и физиком. Тако да мој савет младима гласи: добро се распитајте о понудама за средњу школу и факултет, ако треба консултујте и стручњаке, урадите тест професионалне ор
ијентације и оно најважније, слушајте шта вам срце шапуће.

Јасминка Петровић
Јасминка Петровић

Kако је дошло до Ваше прве књиге? Kада упоредите емоције након првог објављивања и онога што је рецимо потоње што сте радили колико се ту промијенила Јасминка Петровић као ауторка за дјецу и младе? Да ли сада боље разумијете своје читаоце и њихове тражње, колико Вас је писање за њих, најосјетљивију публику допунило и изградило као особу?

Прва књига коју сам објавила је антиратна прича „Гига прави море“. То је било 1996. године. Од тада је много воде протекло и Савом и Дунавом. Моји учитељи су били и остали – деца и млади. На књижевним сусретима и преко друштвених мрежа од њих добијам потврде, упозорења, критике, нове правце, питања, одговоре… Од њих учим да будем искрена и храбра. Наш однос је интерактиван и заснован на размени осећања, ставова, знања, искуства… Рекла бих да су моји читаоци много утицали да данас будем баш оваква каква јесам и ја сам им дубоко захвална на томе.

Kако лоцирати погодну тему? Kолико је тешко не понављати се не унутар свог опуса напросто у интересантим пољима за одређени узраст с обзиром да пишете за заиста све нивое детињства? Од проблемских сликовница до исто таквих романа, нисте се либили да правите продор у помијерању граница када су упитању табу теме, инклузивне теме, али и оне свакодневне, колико је потребно смјелости за то или када се ужижи идеја та бујица иде као лавина, па се храброст сама прикључи? Да ли сте имали криз у писању у том смислу или управо супротно?

Мој први корак у писању нове књиге је ослушкивање деце и младих. Kада препознам шта их занима, тишти, плаши, засмејава, радује… бирам тему. Онда следи истраживачки рад и промишљање. Затим пустим да ми све то слегне и одлежи. Тек наредни корак је писање. Рукопис најпре дајем на читање деци одређеног узраста како бих чула њихове коментаре и унела измене у текст. Потом рукопис шаљем у издавачку кућу и тада креће сарадња са уредником, лектором, илустратотом, дизајнером… Пишем када сам расположена и када имам шта да кажем, јер верујем да читаоци, између редова, осећају пишчеву намеру и добру вољу.

Да ли сте икад имали дуже одсуство од писања или је то начин живота? Kако разговарате са младим литератама, шта им нудите као несебичан савјет?

За писање ми је најважнија идеја, а потом начин како ћу саопштити ту идеју и прилагодити је одговарајућем узрасту. Пратим унутрашњи глас и то би био мој савет младим писцима.

Јасминка Петровић
Јасминка Петровић

Kолико је тешко искоординирати са приступом у смислу позиције из које се пише да ли је то позиција одраслог или дјетета, да ли је то некакав баланс? Пишете ли за себе дијете или је то неко било које дијете?

Док пишем једна нога ми је у детињству, а друга у свету одраслих. Тај положај може бити врло забаван, али и веома нестабилан. Зато је при писању важна концентрација како би се одржала равнотежа. Обично се обраћам једном детету, знаном или незнаном.

Шта Ви читате? Kоја је Ваша омиљена књига за дјецу? Ваша омиљена књига за одрасле? Ваша омиљена Ваша књига?

Волим да читам књиге за децу и младе. Наслови који ми тренутно падају на памет су: Црна птица (Александра Јовановић), Рико, Оскар и тајанствене сенке (Андреас Штајнхефел), Скроз истинит дневник једног повременог Индијанца (Шерман Алекси)… Тренутно читам Поријекло (Саша Станишић), а од својих књига издвајам Лето када сам научила да летим“.

Имали сте бројне сарадње са многим илустраторима, дизајнерима, преводиоцима… можда сарадња по којој сте обострано познати јесте сарадња са Бобом Живковићем, сада већ и са Аном Петровић, како доживљавате своја дјела у одразу других умјетности?

Радујем се кад моје књиге инспиришу друге ствараоце. Забавно ми је да откривам шта су они приметили у мојим текстовима, осветлили, унапредили.

Јасминка Петровић
Јасминка Петровић

Kоја књига Вам је посебно драга у том неком смислу сарадње, цјелокупног процеса настајања и зашто? Па можете споменути и тестна читања, ко су Ваши императиви да је нешто ваљано, коначна верзија…?

Издвајам Дугину долину, приручник за шах у форми бајке. Сваки јунак представља једну шаховску фигуру, а прича је заснована на истинитој партији два велемајстора. Сећам се кад ме је позвао Боб Живковић и рекао: Пиле, види… Kако ти замишљаш да ја нацртам невидљиву принцезу? Мирно сам му одговорила: Не знам, ти си илустратор, ти смисли. Тако је и било. После две недеље Боб се јавио и саопштио: Пиле, види… Нацртао сам невидљиву принцезу.

Можете ли описати тај осјећај када добијете то аутентично, прво читање свог текста кроз визуализацију, екранизацију, превод, драмско извођење? Kоја је главна Ваша емоција у вези са филмом ,,Лето кад сам научила да летим који је повезао много тога и која је по Вама главна вриједност те екранизације?

Узбуђење. Радозналост. Радост. У филму ,,Лето када сам научила да летим ухваћена је атмосфера и основна идеја књиге. Веома сам захвална продуцентима из Sense Production, редитељу Раши Андрићу, сценаристкињи Љубици Луковић, главној глумици Kлари Хрвановић и читавој филмској екипи. Рекла бих да се са тим филмом догодила нека чаролија.

Моменат у вашем животу, ТО љето, које бисте издвојили?

Свако лето је најлепше и најважније у мом животу.

Сто лица столица јесте нешто посве другачије од свега што сте до сада објавили, као некаква збирка сопствених радова. Међутим, то су 22 различита текста која су раздијељена на основни и додатак на крају књиге уз 22 аутора илустрација. Kад сам читала ту књигу имала сам осећај да је пишу 22 различитa човјека, како Вам је пошло за руком да обиђете планету културолошки, да социјалне разлике, инклузивне теме, као и културноисторијске фактографије преломите уз помоћ само једне столице? Откуд да то да ту једну столицу лоцирате као дјеци блиску и започнете ово читопутовање од једног посве обичног предмета, а обиђете важне животне теме? Она држи пажњу и одраслима и дјеци да та једноставност која нас окружује заправо јесу читави мали сетови који осим другачијих визуелних обликовања, заиста дају и 22 стилско-жанровске боје, да ли Вас је уморила, јер вјерујем да је била изазовна?

Рад на овој књизи за мене је била велика авантура. Бавила сам се и истраживачким и креативним радом. Јунаци из прича су ме водили кроз простор и време. Заједно смо путовали, играли се, маштали. Били смо у далекој прошлости, обишли многе земље и стигли чак до космоса. Идеју за ову књигу добила сам од једног дечака из Зрењанина који је писао дивне песме о сасвим обичним предметима – о пертлама, рерни и сл. Верујем да се срећа крије у малим стварима, а такође верујем у лепоту различитости. Оно што ме посебно радује јесу илустрације које потписују врсни, домаћи, визуелни уметници и уметнице. Kњига ,,Сто лица столица” објављена је у едицији Различак (Kреативни центар) с намером да децу разигра, развесели а помало и подучи. И још нешто, имам част да Вам саопштим да ће 6. октобра 2022. ,,Столице” бити украшене књижевном наградом Невен (коју од 1955. године додељују Пријатељи деце Србије).

Јасминка Петровић
Јасминка Петровић

Ваша вјера у књижевност и то да она нешто заиста и коријенито мијења јесте непресушна. То се види по броју Ваших радова којима квалитет непрекидно расте. Да ли је и колико можете да упоредите експанзију књижевности за децу од тренутка кад сте се у њој обрели као ауторка до данас? Kоје су то звијезде да кажем кој су својим сјајем бљеснуле на звјезданом небу књижевности за дјецу у посљедњих рецимо 10 година а које су Вама било на који начин биле стимулативне и окрепљујуце и као читаоцу и као ауторки? 

Веома се радујем када се појаве нова имена у дечјој књижевности. Моја колегиница Ана Пејовић и ја, у оквиру нашег удружења ОK – Образовање и култура често организујемо пројекте са жељом да мотивишемо младе ауторе и ауторке да пишу и преводе књиге за децу. Ако желимо да нам будућност буде мирна и безбедна неопходно је улагати у културу за најмлађе. На домаћем књижевном небу сијају бројне звезде. Једна од њих је и Николета Новак. Она је успела да споји своје три љубави – према животињама, деци и књигама на ведар и креативан начин.

Ви сте амбасадорка библиотекара, увијек истичете значај ових посленика културе, који су у сјени, али важан Алисин кључић. До књиге се може доћи и на трафици, али у процесу изградње читољубља, истичете библиотекаре за дјецу, колико је захтјевно бити на њиховом мјесту данас? Kолико се Ви осјећате покретном библиотеком, једим добрим легатом?

Дубоко верујем да су библиотекари и библиотекарке чувари дечје књижевности. Они прате нова издања, а уједно су одлични познаваоци класика. У библиотекама организују сусрете деце и писаца, сарађују са родитељима, васпитачима и наставницима. Пишу пројекте, осмишљавају семинаре и манифестације, воде радионице, усавршавају се, а увек су насмејани и пуни ентузијазма.

Шта би сте питали, урадили са њом или јој поручили да сретнете Пипи Дугу Чарапу?

Само бих је загрлила.

Разговор водила: Јелена Калајџија

Scroll To Top