Избор из прозе: Кораци

Чинило јој се да је залутала. Осврну се лево – не запази познато; заусти да позове  декицу, згуреног и сувоњавог, и упита га куда оно беше треба да крене, но глас је издаде и он замакну за кривину не осврнувши се ниједном. Први јој је корак по овом однекуда виђеном путу био као у детета које учи да хода. Други је сигурнији и оштрији. Осим потмуле грмљавине из даљине није разумела ништа више.

Било је нечег опијајућег у њеној потреби да се креће овим врлетима, па нека су оне по сто пута стрмоглаве и, чини се, све више опседнуте сунцем и плаветнилом. Има нечег злокобног у тим брдима и висовима што се помаљају иза њене куће у којој је одрасла  и била срећна до опијености и несрећна до очајања. Но, и поред оронулих плотова и делимично или потпуно празних кућа, волела је да дође и борави баш ту, иако је од негдашње опијености остало веома мало или готово ништа. Шта год да је остало било је ипак лепше и драже од свега што је остајало на туђим градским улицама и међу хладним велелепним зградама. А опет – без тих дугих улица и пуних блиставих излога, увенула би, зна. Кад год би дошла у своју малу варош, опкољену брдима са свих страна, осећала је зов даљина, непознатих и несигурних. Увек би се ушушкала међу топле зидове хладне куће и, као што се по команди укључује и искључује какав апарат, тако се и она искључивала сваки пут када би дошла, уморна од људи, разговора, света. И само тада, никад суморно, она је могла мирно да размишља о протеклим летима.

За њу није било веће радости од бескрајног морског плаветнила, предавања таласима и тихих мисли на морској обали, ни веће туге од повратка, растанка са свим што је испуњавало њена чула и цело њено биће, дубоке чежње за оним што су њене очи виделе и што је остало сада мимо њеног видокруга, а дубоко се урезало у сећање. Та далека мисао сад је мучи и лечи у исто време, тихо и полако. Данима је, по повратку, знала да проучава линију на свом малом телу која је јасно издвајала малу белу површину у пределу груди и бедара од оне сјајне, црне летње морске. Лукави и јасни нестанак те боје грозничаво је мучио као каквог болесног човека нека тешка болест и она је, урођеном снагом свог духа који никад није умео да се смири, ипак говорила себи да је и тих неколико дана дар. Али већ наредна њена мисао била је подређена жељи да још више види, осети и удахне тог топлог, а свежег морског ваздуха. И ништа више на овом свету није могло угасити ту ојачалу страст за свим што живи, рађа се и пролази на овом свету, што је моћно и велико, и чинило јој се да са сваким поновним уласком у морску воду њена бескрајна жеља расте, умножава се попут пролећних пупољака у мирно мајско јутро. Ту, на топлом камену, сама и врела, заволела је све путеве којима је корачала, чак и оне којима се дуго није враћала.

Сетила се живо и са неком чудном сетом сеоског пута којим је свакодневно корачала ка локалној аутобуској станици, одакле би настављала ка школи, прилично дугог и доста квалитетног за тамошње сеоске прилике. Ту на бујним околним шумарцима и ливадама са обе стране сеоске стазе, родила се у њој мисао о свим будућим путевима и стазама и пропланцима, каменитим, убојитим, калдрмисаним, градским или сеоским – свеједно, родила се, и са сваким наредним кораком постајала све живља, немирнија и јаснија. Та дуга цеста јављала би јој се и у сну, као каква сен, магновење без престанка и само понекад, у ноћима пуног месеца, сен би постајала светла и прозирна и престајала би да бива магловита и пуста.

У путу се људи загубе, па унезверени (само понекад учини им се да су потпуно изгубљени), затраже помоћ на суседним стазама зараслим од траве, путељцима, искривљеним и каменитим макадамима. Они им, добродошли као пауза после дугог и напорног пешачења, буду попут оазе у пустињи, радостан трен, моменат предаха и онај дуго очекивани стари добри, дуго сањани слободни дубоки уздисај у ком им се чини да су проживели читав један живот.

Сунчано јутро после ноћи пуног месеца, широка стаза и гломазни храст на кривудавом старом путу са стране. Кофер са излепљеним маркама проналази своје место у травнатом  меканом тлу  испод величанственог хлада, а благи поветарац милује јој уморно лице од непроспаване ноћи и измамљује јој стидљиви осмех. Само на трен, сви сумраци, лутања и магновења избледе пред сунцем које израња и лепотом јулског сунчаног јутра. Кидају се везе са свим што је ноћас бацало у тамне дубине непознатих предела, и светлост која заслепљује очи и загрева душу својом мекотом, бива прозрачна, лака и тиха као мајчин шапат на уху уплашеног детета. На рубу усана назире јој се осмех и само он довољан је да, горштачком снагом, загрли дан који јача.

Ауторка: Милена Станојевић

Scroll To Top