„Бојим се!“ Биле су речи једног дечака, као реакција на виђење девојчице са аутизмом, која је трчала поред њега! „Чега се бојиш?“, упитах га. Рече: „Не знам… Да ме не повреди!“ Радећи као асистент девојчици са аутизмом у једној редовној школи, наслушала сам се ових, али и увредљивих и болних изјава упућених девојчици. Наравно, увек је било и оних позитивних. Деца без потешкоћа у развоју, веома често испољавају страх према деци са одређеним потешкоћама. Зашто је то тако? Све су веће и чешће прилике да се свакодневно ми, и наша деца, сусрећемо са људима која имају одређени телесни инвалидитет, интелектуалну ометеност, или пак, аутизам, а насупрот томе, рана едукација деце о овим појавама веома је оскудна. Она би требало да отпочне још у кругу породице, а да се настави са едукацијом васпитача јер ће, већ у вртићу, потенцијално добити другара са тешкоћом. Сасвим је нормално и немамо права љутити се на децу која гледају у децу која су другачија, будући да им нико није рекао, нити их учио да то не треба тако. Такође је нормално да су дечица препуна питања о људима који су другачији од њих, и ту је кључни моменат када им треба одговорити. Нажалост, постоје родитељи који саветују своју децу да се склањају од деце са тешкоћама у развоју. Из страха, али у највећем броју случаја, из незнања, већина родитеља није расположена за дружење његовог детета са, на пример, дететом са аутизмом.
Сваки човек на свету је индивидуа за себе, одликује га јединствена личност, карактер, изглед. Не постоји два једнака човека на свету и управо живот и планету чини занимљивијом и лепшом. Од различитих људи учимо различите ствари. Неко од нас је висок, неко низак, неко крупан, неко ситан. Неки од нас живе лагодно, срећним и безбрижним животом, други живе теже и пате се. Ма колико различити, све нас спаја једно – дубока унутрашња потреба за жељом да будемо прихваћени, имамо пријатеље и поштовање других. Сваки човек на свету то и заслужује! Но, није баш увек тако… најбоље о томе говориће вам родитељи деце са тешкоћама у развоју. Свакодневни радознали, скептични, али и подругљиви погледи, најмањи су проблем који ови људи доживљавају. Ситуација бива много гора када се родитељ нађе у ситуацији у којој је принуђен да објашњава људима зашто његово дете вришти или се бацило на под. „Вапитајте то дете“, речи су упућене мајци исте девојчице са којом сам радила, приликом куповине у једном великом трговинском ланцу у нашој земљи. Разлог за то, био је што је девојчица додиривала стаклени пулт иза кога су се налазили производи. Страшно, зар не? Дете које живи у свом слободном свету, које не уме да сакрије усхићење, радост ни тугу, нема право да иде у биоскоп или позориште јер, Боже мој, како сме да иде у позориште ако пушта крике?!
Драги родитељи,
Ово отворено писмо пишем свима вама. Није лоше да издвојите мало времена и прочитате понешто о деци о којој пишем. Вама самима биће лакше када их видите, а можда чак и пожелите да их упознате, када схватите колико добру душу имају, неискварену и да су само жељни људи, од којих су одвојени. Учите своју децу различитости и томе да прихватају разлике међу вршњацима. Сви имају једнаке шансе да живе, радују се, смеју и играју, па тако и деца са тешкоћама у развоју. Поставите се у положај њихових родитеља, мада то нико од нас који нисмо доживели, не можемо искусити. Деца и људи боре се са различитим стварима и потребна им је велика подршка како би водили максимално нормалан живот колико је то у њиховој могућности. Уколико је неко у колицима, не мора значити да је интелектуално онеспособљен. Познајем девојчицу која је у колицима, има церебралну парализу, не говори, али интелектуално веома јака, пише приче, воли другаре, цвеће, птице, играчке, puzzle, чоколаду, лопту… Зар не воли и ваше дете исто то? Дете је неисписана табла, по којој пишу родитељи и васпитачи. Потрудите се да ваше дете постане квалитетан човек, помаже у невољи, пружа подршку слабима и нејакима.
Бити другачији јер ти је тако по рођењу дато и исписано у генима – није срамота. Родитељи ове деце су најхрабрији родитељи на свету, родитељи за пример и понос. Борећи се као лавови за своју децу, трпе велике увреде и неправде у току живота. Иако је у нашој земљи поремећен систем вредности, особама које су образоване, али и онима које имају трунку људскости у себи, јасна је дефиниција срамоте. А њена конотација могла би се односити управо на дете које вређа или грубо се понаша према слабијима, нејакима или болеснима. Није ово срамота детета, него управо родитеља.
Поступајмо према другима само и искључиво онако како желимо да они нас третирају. Деца и одрасли са инвалидитетом су само људи. Радују се животу, смеју се и плачу. Сви смо ми исти, и помало различити!
Дефектолог, Сања Крстић