Идеја и ти
Нисте исте.
Она је надасве моћна и разара снове многих
Гори где је вода најдубља и почива на капцима
Њене руке су око мог, његовог, њеног и наших лица
Топле, да сан надраже и уздигну га на пиједастал
Сан је за њу само пречица да нам на јави буде „непочим поље“
Ухватила си се у коштац са Идејом.
Око јој је варљиво, нестаје.
Она је разарачица игре, кобна грешка песника
Која тера на промену стиха
Дах усисава, дише животима нашим
Она је она која жели да буде
Преточи се временом
Ликом. Она је свако и свако од њих њу гради
Последица добрих књига
Награда туђих речи.
Твоја је сурова стварност
Купљена мојим речима које је она створила.
Заплетена дубоко у косу као лептир
А прах његов су моја ћутања која те прате.
Битка између двоје је сурова
Платиће се мојом крвљу.
Споменик
Је л’ те јутро обукло ил’ жеља?
Небо си цело
Изнад прозора мога:
Твоја кожа бела,
жељом и погледом испрљана.
Ти си свака реч у камену уклесана
А мој образ на том камену
Лежи и сузама га купа.
Умиј лице тим сузама,
Тако се од љубави
Леп остаје.
Моја песма је твој парфем
По врату ти се себично сливам
А све ово умем
Јер жеља је јака
Кол’ко срце вришти.
Носи моју поезију
Око свога врата.
Нека се окрену
Нека те додирну
Нека понесу страст са собом.
Ја ћу остати споменик тешки
И само ће Сунце
Испаравањем прве кише
Открити дубоко у мени
Твоје име.
Ауторка: Горица Радмиловић
