(for Ronald “Ronnie” Biggs )
Ne znam brate zašto,
al’ neukrotivi behu moja raja!
Sacco e Vanzetti,
brothers James &Younger,
Marlon Brando i Jimmy Dean
Geronimo and Crazy Horse,
anđeli garava lica, usamljeni jahači,
fajteri koji nisu jebali nikog ni 2%…
A evo i ti pade u nepovrat,
Roonie Biggs, veliki putniče,
on the roud, kada stiže te
trideset i deveti stepenik,
i Hitchcock sa olakšanjem premota
traku na kojoj ličiš na čilca
koga je sustigao davno opljačkani voz
Pre pedeset i nešto si otres’o Kraljevstvo
za kintu, a to se ne prašta ni Deusu ni Papi,
i zna da potraje, k’o prisluškivanje…
Ne možeš naprosto čekati da prođe
kao kad je Wolver spičio Arsenala
tog avgusta sa 3:1 na Highburyu
Liverpool je jurnuo na prvo mesto Division One,
a ti sa ekipom tek onako smazao
krem za “Princes krofne”
i bušne kese razvratio Gordim
Svojevremeno, nisu prošli
ni Bonnie & Clide, ni Johny Dillinger ,
Pali anđeo… K’o umoran mladić!
Ne bi prošao ni Wayne Rooney
makar ga uvalio na sred
Wembleya u 120-om minutu finala
Sv.Fudbalskog Prvenstva
Jer nesnosno jure ti strogo kontrolisani vozovi,
kad nalećeš i kad bežiš, konstrukti
Večitog Svetskog Poretka uloga i uglova,
usluga, uslova i ulova, na istu foru, uvek,
“vidi ‘tica”, mažnjavaju nam novčanike,
“govnjiva rulja, pogle’ ta lica,..”
I onda se kelje sa sisa skupih kurvi,
nafurani kokom i “Chivasom”!
Od Glazgova do Londona 2,6 miliona funti!!!
I ja bih brate naskočio na ždrebca koji hukće
kroz kanjone Velikog plača!
Al’ nema više dobrih šansi,
samo veliki brojevi smrti,
samo kalovite mape nepostojanja,
od čekanja na dobitnu kartu,
od samoće do očajanja,
u crvotočini mraka pred
uperenom cevi ekrana
Ostane pola čoveka,
pokretna kulisa, fasada,
druga polovina se odlepi i pada,
a Romi pokupe karton i šešir
Papir prodaju, a šešir vrate,
te javke čudnih duša
Sve manje neko, nekom piše,
(sve više neko nekom puši)
Krišom se zalepi poneka marka
na pismo sa kapljom krvi unutra,
laticom crne lale,
i dve-tri kapi modre kiše
Za Pukovnika koji čeka,
za Guevaru koji je svitanje, za Galileia,
za duhom pale!
Pošta polako zarasta u gluvo dupe ironije,
dok telefoni stoje k’o robijaši
osuđeni na smrt ćutanjem.
U svetu u kome više nema izazova,
snenih brineta koje u holu ispuštaju veo,
nema podviga, ni velike radosti života,
dok tamarisi mirišu večernjim ritmom
nemira, a pesak je udoban i vreo,
i ne odustaje od podstreka na ushite i strast
I taman da iskoračiš, kad
teška metalna vrata ti zakače kaput
i onda tapkaš do ustajalosti? Liftovi bruje
slika građenja se raspada, naleće plima čeljusti
Samo izbori k’o naftni izvori
i vozovi koji prenose uspomene
i moje mrtve drugove odašilju
linijama zamišljenih frontova,
na overu konačnog spokoja…
“No One Is Innocent” pevao si s Rotenom,
a celog sveta jurili su te lovci na glave,
plus fucking Scotland Yard
Odrobijao si dva srčana udara
prevoz u koferu i zapaljenje pluća,
o bekstvu u kauču da ne pričam…
Ne znam da li je vredelo, mada mi
je žao što moja slika tada nije bila uz tvoju,
na naslovnici Guardiana, Times-a ili Sun-a
U odsudnom trenu, bio sam samo klinac
na usijanom plehanom krovu,
i bela vrana…
Kao što mi je sada drago, što
moja slika nije pored tvoje…
Jer ja sam leopard u kavezu,
a ti dosta stariji freak koji je imao petlju
da uradi, da kaže, fuck off,
the life is a long, (kratki su trenovi radosti)
a teskoba, aritmije, fras
u vlažnom tesnacu bez love,
nesnošljivo je to, brate
Život bi bio keva da ga je
umesto Hitchcocka režirao Menzel
Tako bi baš možda rekao, pošto si me
proćelav, u teget džemperu
sa žutom kragnom “Lacoste” majice,
u iznenadnom flešu, podsetio na Hrabala,
jebote, skoro da si pljunuti on
I onda bi sigurno
još jednom uzdahnuo,
namignuo lako i rekao:
Drmni još jednu sine, ne odustaj,
rasturi rešetke i čekaj svoj voz,
jer nikad nije kasno da budeš sjeban…
Načisto… I skroz!
Autor: Slobodan Todorović