ЕРИК ДРЕЈВЕН – МОДЕРНИ БАЈРОНОВСКИ ЈУНАК (II ДИО)

Људи су некад вјеровали да кад неко умре врана одводи његову душу у свијет мртвих. Али понекад се догоди нешто веома лоше и због огромне туге која ју прати та душа не може да пронађе свој мир. Онда понекад, али само понекад, врана може вратити душу у свијет живих како би исправила нанесену неправду.“ (Врана, 1994; 00:00:46)

Сам почетак филма наговјештава да ћемо бити упознати са ликом са којим веома лако можемо саосјећати. Његова прича је прича о љубави, смрти и губитку, прича која нам је добро позната. У есеју „Филозофија композиције“ (1846), приликом детаљног описивања настанка пјесме „Гавран“, Едгар Алан По каже да је „смрт лијепе жене неоспорно најпјесничкији предмет на свијету“ и да је „исто тако изван сумње да је о таквом предмету најпозванији да говори ожалошћени љубавник.“

„Врана“ слиједи сличан образац и цијели филм је прожет тугом због прераног губитка вољене особе. Ерик Дрејвен (Брендон Ли) и његова заручница Шели Вебстер (Софија Шинас) брутално су убијени на Ђавољу ноћ, тј. ноћ прије њиховог вјенчања. Тачно годину дана након њиховог убиства, врана враћа Ерикову душу из земље мртвих само на једну ноћ и помаже му да нађе починитеље.

maxresdefault (1)

Филм почиње сценом мјеста злочина и ми видимо Детроит као мрачно, суморно и страшно мјесто гдје се криминалци забављају, дивљају по граду и пале зграде. Видимо полицајца Албрехта и дјевојчицу Сару о којој су Ерик и Шели бринули јер је њена мајка Дарла била овисница и није марила за њу. Ерик је већ мртав, а Шели одводе у болницу у веома лошем стању гдје ће, како дознајемо касније, и умријети након 30 сати бола и агоније. Полицајци се мотају по њиховом стану и видимо у кадру и позивницу за вјенчање и Шелину вјенчаницу. Требало је да се вјенчају наредног дана, тј. на Ноћ вјештица.

Следећа сцена нас одводи у будућност, годину дана послије. Видимо малу Сару на гробљу код Шелиног и Ериковог гроба. Како одлази тако почиње киша да пада и врана слијеће на Ериков споменик и почиње га кљуцати. Те (опет Ђавоље) ноћи Ерик оживљава и устаје из гроба у бунилу и грозници. Враћа се до њиховог стана гдје га дочекује његов мачак Габријел и ту доживљава неколико болних флешбекова. Види шта се догодило те ноћи прије његовог доласка – чланове детроитске банде како муче Шели и како један од њих (Ти-Бирд) цитира Милтонов „Изгубљени рај“: „Засењен стајаше Ђаво, осећајућ’ како је страшно Добро и видев’ врлине како је појава дивна…“, исмијава поменуте стихове и назива их порнографијом. (00:11:07) Ово је важно јер ће Ти-Бирд цитирати исте те стихове у секундама прије своје смрти када се поново сретне са Ериком, о чему ће бити говорa касније.

Гледајући Ерика како поново проживљава болна сјећања у стању смо да осјетимо његов бол и не само да саосјећамо са њим, него да и оправдамо сваки његов наредни поступак који се тиче тих убица. Ерик и Шели били су заљубљен и сретан пар који се спремао за вјенчање, а затим су се појавили одбојни криминалци, провалили у њихов приватни простор и нарушили хармонију ради пуке забаве. Бачен кроз прозор, Ерик није био у стању да спаси Шели од силовања и бруталних удараца. Видимо да га та сјећања много боле и да жели да их се ријеши, а једини начин за то је да пронађе те криминалце и освети им се.

Након тих флешбекова, видимо Ерика како облачи црно одијело и ставља црно-бијелу шминку на лице и на тај начин присваја нови идентитет. Овдје је лако препознати један од типичних готских елемената – употребу двојника. Умро је као један човјек, васкрсао као други, и од срећног љубавника претворио се у немилосрдног осветника обученог у црно. Посједује неке наднаравне моћи и врана представља његову снагу и његове очи и помаже  му да пронађе криминалце. Након што их пронађе, Ерик их немилосрдно убија једног по једног користећи њихово сопствено оружје.

Већ смо поменули неке од одлика Бајроновског јунака које посједује и сам Ерик: има наднаравне моћи, муче га кривња и кајање јер није могао спријечити силовање и убиство, неизмјерно пати и тражи правду на свој начин. Окрутан, али осјетљив, он је пола жртва, пола негативац и видимо га како изјављује: „Жртве; зар нисмо сви?“ (00:20:56) тренутак прије него што ће избости Тин-Тина његовим ножевима.

eric_draven_kills_tin_tin_by_edge4923-d5zdif4

Прожета тугом у великој мјери, цијела атмосфера филма – сва потиштеност, тама, киша и ноћ без краја – заправо су само рефлексија Ериковог душевног и психичког стања. Али упркос свом том болу и тузи, као што нам сугерише и једна од најпознатијих реченица из филма, још увијек постоји трачак наде јер „не може стално падати киша.“ (00:34:47)

Ерик такође испољава бајроновску ароганцију, надмоћ и сарказам што нпр. можемо видјети у његовом првом сусрету са полицајцем Албрехтом:

Албрехт: Полиција! Не мрдај! Рекао сам не мрдај!
Ерик: Ја сам мислио да полиција увијек каже „стој“!
Албрехт: Е па ја сам полиција и ја кажем не мрдај, Сњежана.
Ако мрднеш, мртав си.
Ерик: А ја кажем мртав сам и мрдам се. (00:30:25)

Још један примјер његове надмоћи имамо у сцени када долази у залагаоницу код Гидиона гдје је Тин-Тин заложио Шелин вјеренички прстен:

Ерик: „Неко ми је закуцао, на врата ми закуцао – закуцао тихо – тише...“
Гидион: О чему причаш ти?
Ерик: Чуо си ме да куцам, зар не? (00:25:23)

То што Ерик овдје цитира Поовог „Гаврана“ није случајно. Већ смо поменули Поа и његову „Филозофију композиције“ и предмет смрти лијепе жене и њеног ожалошћеног љубавника. Гавран је ноћно створење и знамење тужне и вјечне успомене, као и предсказање несреће и смрти, као што је и сам Ерик. Он је дух којег су у живот вратиле неке више силе како би се осветио онима који су га убили, који су силовали и убили његову жену, а ни Гидион ни остали чланови банде нису свјесни тога.

Даље, оно што га чини допадљивим ликом упркос окрутности јесу његова људскост и крхкост коју видимо у сценама из прошлости и његова њежност према малој Сари. Сцене некад и сад су вјешто избалансиране и наднаравно мрачно биће из садашњости видимо као крхко људско биће из прошлости.

Истина је да Ерик тражи правду на себи својствен начин и да се самим тим што је окрутан,  одлучан и незаустављив и не разликује богзна како од оних које прогања. Али постоји нека врста племенитости у његовим дјелима и његова смртоносна потрага опет бива оправдана чињеницом да он није сам себе васкрсао нити је то тражио. Он можда јесте предмет освете, али не и њен творац. Као што поднаслов филма „Вјеруј у анђеле“ наговјештава, он је нека врста мрачног божанског посланика чији је задатак да задовољи божју правду неопозиво изјављујући: „Сви су они мртви, само то још не знају.“ (00:31:35) Штавише, када се поново нађе лицем у лице са Ти-Бирдом, Ти-Бирд га препознаје и зурећи у његово блиједо лице почиње поново цитирати већ поменуте Милтонове стихове:

„Засењен стајаше Ђаво,
осећајућ’ како је страшно Добро и видев’
врлине како је појава дивна, виде и схвати
да изгубљен је…“ (Изгубљени рај; Књига IV, 846-849)

Али овога пута ти стихови му нису нимало смијешни. Први пут их изговара са подсмијехом, други пут са страшним, крајњим сазнањем. Зурећи у Ерика, Ти-Бирд увиђа да заправо гледа у лице саме смрти и ужаснут је. Ова сцена и ови стихови нам говоре да неко ко је огрезао у гријеху гледа у некога ко је чист, увиђа своју покварену природу и очајава због своје безнадне ситуације.

Топ Долар и његова сестра Мика представљају још један готски елемент. У инцестуозној вези су и могло би се рећи да су Топ Долар и његова банда извор свих зала у Детроиту. На крају их Ерик све пронађе и убије. Врана ископа Мики очи, а Топ Долар приликом борбе са Ериком падне са крова на рогове гаргојла. На тај начин правда је задовољена, ред успостављен, а Ерик и Шели поново уједињени на оном свијету.

tumblr_m0hqghnO3K1r6427mo1_500

Филм се завршава сценом на гробљу и ријечима мале Саре:

„Ако су нам украдени људи које волимо, начин на који нам остају у животу
је да не престајемо никад да их волимо. Зграде горе, људи умиру,
али права љубав је вјечна.“

Ови редови одзвањају бајроновском филозофијом која, по ријечима Деборе Луц, „види љубав као коначну и једину нужну истину и посљедње почивалиште у овом животу. Љубав је једина сила која још увијек има смисао.“

Имајући све ово на уму, могло би се рећи да је Ерик Дрејвен прави романтичарски лик.

ЕРИК ДРЕЈВЕН – МОДЕРНИ БАЈРОНОВСКИ ЈУНАК (ПРВИ ДИО)

Ауторка: Тања Спасојевић Симеуновић

Scroll To Top