Дервиш и смрт: књига о тражењу среће

Најљепше је што љубав не треба ни заслужити. Да је требало да је заслужим, не бих је ни имао, или бих је давно изгубио. Човјек добија кад даје.

Селимовић је током свог живота трагао за срећом, као и сви људи, али је један од оних који нису одустајали од тог пута. Срећу је пронашао у вољеној жени Дарки, којој је написао најљепшу посвету у својој књизи Дервиш и смрт.  Прије Дарке, Селимовић је био ожењен, те супругу Десу Ђорђић напушта оног тренутка када срећу и сличност препозна у Дарки. Међутим, тадашњи комунистички систем и партија супростављају се овом Селимовићевом поступку. Дарка бива представљена као браколомница, буржујка, неморална жена која руши породицу. Међутим, Селимовић није од оних који се одричу среће, не одустаје и бори се за Дарку. С Дарком је остао до краја свог живота, који је био испуњен многим недаћама и невољама. Селимовић постаје човјек одбачен од друштва. Сарајево га одбацује, али га Београд прихвата. И заиста, никада не треба одустајати од своје среће, јер нису важна правила система ни утицај друштва, важно је пратити своја осјећања. Дарка је Селимовића својом љубављу челичила и бранила. Била је особа која је својом љубављу Селимовића чинила бољим човјеком.

Меша Селимовић и Дарка

Књига ‚‚Дервиш и смрт” даје нам увид у политички режим времена у којем је писац живио, времена које је спутавало креативност, писање, изражавање властитих мисли. Радња је смјештена у далеку прошлост Сарајева. Писац радњу везује за главног јунака дервиша Ахмеда Нурудина. Нурудинова побуна је побуна једног интелектуалца, човјека који пише. Схватамо да је писање побуна, а креативност гријех. Тако су схватани интелектуалци у вријеме када Селимовић ствара.

Чувајте везе родбинске. Нисам их сачувао, сине мајке моје. Нисам имао снаге да од тебе и од себе несрећу отклоним.

Селимовићева животна туга, коју препознајемо у његовом роману, туга је за трагично настрадалим братом. Селимовићев брат страдао је као жртва комунистичког система и партије. Трећи Селимовићев брат био је пртизански командант и моћна фигура у војној хијерархији, али ништа није учинио да спријечи трагедију. Селимовић никад није опростио партији братовљево убиство, али ни трећем брату равнодушност. За братовим гробом никада није престао да трага. Остало је непознато гдје је сахрањен, што је тада била казна за највеће зликовце, а био је невин. Селимовићу је тајно достављена цедуља на којој је писало: Брате, нисам крив.

‚‚Дервиш и смрт” сажима све Селимовићеве туге и страдања. Говори нам о пријатељству и издаји, љубави и искушењима, освети и гријеху. Приказује да у животу ништа није сигурно и трајно, па ни оно у шта смо се заклињали.

Врло често у животу човјек трага за срећом, али тамо гдје очекује разум он налази силу, тамо гдје тражи мир и очекује пријатељство, он налази немир и мржњу. Тамо гдје мисли да ће пронаћи Бога, проналази богохулнике и лицемјере. На мјестима гдје се дијели правда, човјек види да најмање правде има. Роман ‚‚Дервиш и смрт” приказује шта се дешава са човјеком који се у једном тренутку свог живота сусретне са стварношћу. Пола свог живота тај човјек је провео у свом свијету, окренут вјери и једноставном поимању свијета који му је изгледао црно бијел. Једног тренутка се буди из тог свијета и не може да га прихвати. Не прихвата сурови свијет у којем страдају невини људи, свијет у којем немаш право гласа. Тада почиње његова побуна.

Позивам за свједока мастионицу, и перо и оно што се пером пише;
Позивам за свједока несигурну таму
сумрака и ноћ и све што она оживи;
Позивам за свједока мјесец кад кад наједра и зору кад забијели;
Позивам за свједока судњи дан, и душу што сама себе кори;
Позивам за свједока вријеме, почетак и свршетак
свега - да је сваки човјек на губитку. 

Оно што се посебно уочава је меланхолочна порука да је сваки човјек на губитку. Често се ове ријечи приписују Курану. Међутим, стилизација и мисаона поента тих ријечи је Селимовићева.

Непходно је објаснити разлику ових Селимовићевих ријечи и ријечи из Курана. Основна разлика је у томе што са становишта Курана вјерник никад није на губитку. Селимовићеве уводне ријечи нама не остављају ни наду ни перспективу, за разлику од ријечи у вјерским књигама. Нема свете књиге у којој би се тако отворено говорило о неутјешности и безизгледности човјековог постојања, као што се говори у уводним стиховима овог романа. Куран је Селимовићу инспирација за један облик старинског казивања.

Селимовић нам ставља до знања да је порука његовог романа супротна не само духу Курана, него и духу свих оптимистичних и педагошких списа, без обзира на то имају ли наглашено вјерско обиљежје. Ове ријечи су важне и на композиционом плану, јер роман почиње и завршава једном истом поруком да је сваки човјек на губитку.  Тиме писац ставља до знања да су ти стихови са почетка романа у вези са скривеним смислом његове књиге. Тај смисао је трагичан. Сваки човјек у животу тражи једну тачку која ће му бити чврст ослонац у несрећи, али и у срећи. Неко тај ослонац проналази у породици, неко у пријатељству, неко у љубави. У роману нам писац кроз главног јунака приказује да су сва та упоришта која човјек себи ствара несигурна. Ми уочавамо шта се дешава са човјеком који је сва своја упоришта изгубио. Тај човјек је Ахмед Нурудин. Ахмед Нурудин је дервиш мевлевијског реда. То није случајно. Мевлевијски ред је најстрожи и најчистији вјерски ред. Нурудиново припадништво овом дервишком реду је тачка ослонца која је Нурудину обезбјеђивала психичко упориште, без кога се у животу не може. Ахмед Нурудин је један од оних који ослонац проналазе у вјери.

Трагедија Ахмеда Нурудина почиње оног тренутка када се његов ослонац који му пружа мир и снагу пољуља. У тешким временима, које нам Селимовић приказује у роману, дервишки ред није заштита Нурудину. Ахмед Нурудин је бранилац вјере, који схвата да Куран не одређује све односе међу људима, те да није свјетло у тами. Он схвата да је сложеност и заплетеност човјековог живота у томе што има више правих путева и што нема те књиге која ће нам помоћи да се у животу снађемо и правилно изаберемо пут којим треба да кренемо. Та спознаја се коси са Нурудиновим вјеровањем да је Куран књига која човјеку показује прави пут. До тог сазнања јунак долази након трагичне судбине његовог брата.

На примјеру свог брата Ахмед Нурудин схвата да правда може да буде сурова и нехумана. У том смислу од великог значаја је лик Хасана. Хасан је потпуна супротност дервишу, али и његов најбољи пријатељ. У Хасану дервиш проналази своју нову тачку ослонца. За Хасана је човјек увијек изван правила. Ахмед Нурудин је ноћна мудрост, мудрост великих искушења и губитака. Хасан је дневна мудрост, коју одликује ведрина.

Меша Селимовић

Хасан се супротставља дервишком мишљењу да су вјера и правда важније од човјека. На примјеру Нурудиновог брата Харуна, Хасан приказује ограниченост и недовољност етичког становиштва. Своје мишљење поткрепљује примјером жене која вара мужа, а муж за то не зна. Захваљујући томе што муж не зна, они живе срећно. Да се мужу открије женина невјера, десила би се несрећа. Тако гледано схватамо да свијет није црн или бијел. Ствари се морају сагледавати мимо правила која нам задаје друштво, систем, етика или морал. Дервиш долази до сазнања да праведност и моралност нису једине вриједности. Трагедија човјековог постојања је у томе што бити праведан често значи бити нехуман. Да би се остварила хуманост морала би се порећи праведност и обрнуто.

Прљаве руке

Читајући роман посматрамо шта се дешава када човјек одлучи да непријатељима узврати осветом. Кроз јунакове поступке долазимо до сазнања да се правда може остварити само неправедним путем. Нурудин се свети непријатељима који су му убили брата, али тек онда када се користи средствима које правда не дозвољава. Онај ко жели да оствари правду мора бити не само нехуман, него и неправедан. То схвата Нурудин, човјек који је изгубио тло под ногама, човјек који је изгубио вјеру у све у шта је чврсто вјеровао.  Стање Ахмеда Нурудина је стање потпуног безизлаза.

Да ли су добра дјела довољна да људе вежемо за себе?

Односом главног јунака и младог Мула Јусуфа, схватамо да добра дјела нису довољна да човјек буде добротом везан за нас. Мула Јусуф се због Нурудинове добре воље и хуманости, осјећа његовим дужником. Будући да не може да се одужи Нурудину он почиње да га мрзи. Стари антички писци су говорили да нас доброчинство, које не можемо да узвратимо може довести до тога да почнемо мрзити своје доброчинитеље. Мула Јусуф је тај који издаје Харуна, брата Нурудиновог. Он је тај који наноси бол свом добротвору, тај је који изазива трагично страдање невиног човјека. Нурудин схвативши то претвара се од благог и праведног у прорачунатог и хладног човјека.

Да ли страх и притисак везују човјека за човјека?

Када љубав и пријатељство нису довољни да вежу људе, онда ће то учинити страх и притисак, али не трајно.  Мула Јусуф постаје послушно оруђе шејха Нурудина. Страх је јачи од љубави и јаче везује људе, али ни страх није довољан да бисмо се на њега ослонили. Па Мула Јусуф издаје по други пут.

Да ли је власт чврст ослонац?

Ако Нурудин хоће да задржи власт коју је стекао, он мора да се одрекне пријатеља. Мора да изда јединог правог пријатеља, оног који га је чинио бољим човјеком, који му је био свјетло у тами. Сигурност и срећа указали су се Нурудину на крају његовог живота у облику власти и пријатељства. Али ни они нису били његов сигурни ослонац. Ахмед Нурудин се одлучује на издају и тада губи. Тог тренутка се изједначава са Мула Јусуфом, који га након тога гледа другим очима, очима које више нису пуне страха. Мула Јусуф је тај који уништава дервиша спасивши његовог пријатеља Хасана. Нурудин схвата да нам ништа не може пружити трајно уточиште на овом свијету, ни мржња, ни љубав, ни власт, ни припадништво људима. Прије или касније човјек остаје сам и мора се суочити са горком истином да је на губитку.

Бранећи свог брата Харуна, Нурудин брани своје посљедње увјерење. Брани своју част. Нурудин је незадовољан свијетом око себе, али и оним што је у животу створио. То је његова мука.

Четрдесет ми је година, ружно доба: човјек је још млад да би имао жеља а већ стар да их остварује. Штета што немам десет година више па би ме старост чувала од побуна, или десет година мање па би ми било свеједно.

Једна од многобројних контроверзи која мучи овог дервиша јесте и однос између прошлости и садашњости. Посредством ове недоумице писац у роман уноси и теме дјетињства и завичаја. Слике завичаја и дјетињства сродне су са питањима корјена, поријекла и идентитета. Дјетињство и завичај, успомене и укус времена све је то на путу човјеку који тражи себе откривајући границе преко којих се не може. У сусрету са оцем, из кога романсијер није отклонио све мелодрамске елементе, Нурудин испољава неочекивану ганутост према старцу кога годинама није видио. Али његове сузе биле су тренутни привид ослобађања, замјена стања оног некад и овог сада. Нурудин је у потпуности растерећен свог времена, јер је за тренутак додирнуо вријеме свог дјетињства. Њему је стало да утврди да разлика између оног сад и некад не постоји, да он посједује ону чаробну моћ која од времена чини непролазан тренутак.

Да ли постоји нада у бољи свијет?

Свијет заиста може бити бољи и љепши. На крају романа дервишу долази млади човјек и доноси мирисе завичаја, љубави и неког срећнијег живота. Тај млади човјек може да свој живот учини љепшим и бољим, да промијени свијет.

Ауторка: Илијана Божић

Scroll To Top