Дан када је умро Ленард Коен

Преузето из збирке прича у настајању Ужаси постмодерне, Службени гласник, 2018. 

Када је Ленард Коен умро, био је понедељак.

Нечувено!

Ко, уопште, умире понедељком, у тек раздевиченом новембру?!

Тог јутра је кишило, а два мршава клинца су на игралишту испод мог прозора играла фудбал. Убрзо након буђења сео сам у фотељу. Дечаци су у јутру, у орошеној сланој трави, хероји светилишта сферног облика, траже смисао свега лоптајући се. Каква сцена!

На кревету се гужвао свежањ постељине. Личио је на згрченог инсекта. Одлучио сам да не одем тог дана на посао, назвао шефа, слагао да сам болестан, спустио слушалицу и припалио. Лаки страјк, цигарета за човека без особина.

Шкрипа и шуштава звонкост кварила је какофонију престонице са окна.Отворио сам лименку пива; била је хладна у мојим рукама. Загледао сам се у тај отвор, био је то разобличени круг од пуне тамнине; напрслина, инвертована фотокопија сунца које гута удисаје. Црн као страх и огроман ко слобода.

Кроз напрслине, зар не, Ленарде, светлост и улази, а обостраност је ваљда услов овог бивства, па се и тама шверцује, видиш.

Одмерио сам овећи гутљај и отео га из амбалаже.
Ленард Коен је мртав, живео Ленард Коен!

Интернет портали су се утркивали у панегирисању за преминулим, све такмичећи се ко ће болније да оплаче, ко ће тежу, сланију и слузнију сузу за њим да објасни народима, ко ће тужнији некролог да му остави за вечност, тик након што је попустио под наговором канцера с којим је шуровао већ неко време. Одабрали су оружја, умислили хумку и мермер, доживели ерекцију. Улотан у алуморфну земљу сунчане Калифорније, син Адам је ридао. Кћи Лорка је ћутала, била нема ко црнило испод ноктију. Шта је супруга уминулог радила у том тренутку – непознато је. У Њујорку је било хладно, то је макар извесно.

Смрт!

Слушај ме, Ленарде, теби се обраћам – стварно си претерао овог пута.

Некад сам, знате, био панкер. Клинац, бесловесник, дете жељно пажње и прихватања. Мој музички, а последично и делатни избор био је такав да је захтевао само што више буке, буке као супститута става. Косу сам зализивао, шминкао се, облачио бестидно, псовао учестало, чинио, уосталом, све што је група незреле деце у којој сам се кретао чинила тек да би зауставила позорност, изазвала зазор родитеља, родбине, школараца, пролазника, других лица, ма свих. Веровао једино у нешто што сам сматрао представом хаоса и анархије. Мислио и чинио у то име све – предцивилизацијско дивљаштво, ерос и танатос слизани у етос, то је ионако све чега, сем смрти, у нама уопште и има. Политика (у грчком смислу), Сварог, примордијална супа, љубав, офсајд, Авогардов број, азбест, омиљена игра, маске од абоноса, самоћа, Фестивал Водолија, Полинезија, макроекономија, кружница, латински језик, револуције, поливинилхлорид, структурализам, Јован Без Земље, концепти, хистологија, погребне конвенције, френеологија, дадаизам, сатови, Златна лопта, прженице с кајмаком, онтолошко ја, чекрк, Лили Марлен, сиромаштво, полудисперзија, звездознанство, ласице, Шерлок Холмс, драгуљарнице – све ми се чинило као смишљен злочиначки пројект, организована превара, хитац шлајма директно у лице сваком од нас, прозрена завера. А ко и није почео тако што је био диваљ?

Моји маторци су били радничка класа, све оно што би неки клинац рођен након пада Берлинског зида могао видети у филмовима социјалистичких провенијенција. Посао, нешто сна, у правилним размацима популистичка и поп-култура на кашичицу. Називали су то идилом.

Тетка је, међутим, схватала ствари мало другачије, чинило ми се, зато сам и волео да проводим време са њом, иако је стално жвалила некаквим: „Запамти, мили мој, важно је да постојиш“. Она је увек ходала некако гегајући се, приметно шепајући левом ногом. Била је војни ветеран, укинута за поштовање, остављена само са медаљом за храброст, иако се храбрије и истинскије борила у НОБ-у од већине силника који су жарили и палили државом која им је потом дата на управу, премда је држава сама собом управљала, убеђивали су нас. Један од тих таквих скупљача кајмака био је и теча, високи службеник у партији, њега тек ништа није занимало, осим самоуправе, марксизма (који је врло слабашно и неразумно доктринарно познавао, просто ваљајући пар научених фразетина) и, наравно, угледа који је стекао женидбом, очигледно.Упркос свему томе, био је ћутљиво пријатан према мени. О тетки је, међутим, овде реч. Заправо, о консенвенцама њеног деловања и, држим, одговорности тих деловања за збивања у мом, касније ће се испоставити, животу.

Стално ми је давала плоче, стрипове, кљукала ме којекаквим глупостима. Најчешће бих јој се из чисте куртоазије захваљивао на томе и панкерски бацао све поклоњене ствари на једну гомилу и чекао да се међусобно потуку, искрве или поједу саме себе. Ипак, једног дана, дала ми је некакву плочу и књижицу црвених корица, крајње минималистички уређену. Натпис: „Библиотека Реч и мисао“, па испод „Леонард Коен“. Само тако, ништа више. На плочи је, стајало, пак, нешто слично: „Leonard Cohen, LIVE AT WHITE ISLAND FESTIVAL“. Такође само то.

Отишао сам кући, закључао се у собу, турским седом се увалио на прашњави патос, раширио књижицу и отворио насумичну страну. Наишао сам на неку песму, звала се Сузана. Читајући, зазвучала ми је добро. Шта ја знам, нешто ми се ту свидело, завукло дубоко у плексус и ето ти. Одбауљао сам до грамофона, приставио плочу на своје место и спустио иглу. Усуд је уредио да баш та песма женског имена, Сузана или Suzanne, како год се звала, буде прва по реду. Винил је запуцкетао, а игла почела да титра по њему. Леонард Коен или Leonard Cohen – или обојица – очито је тек изашао на бину, јер је казао: „Драго ми је да сам вечерас овде, сам, пред двесто хиљада људи“. Замислио сам баш тих двесто хиљада различитих људи који стоје на пољани усред ничега, тамо негде.

Овде ћемо на тренутак суспендовати време, тек да бих рекао (а не питајте како знам, није ни важно како, знам; довољно је толико): тик пре тог наступа, околиш је горео. Бина је врила од дисторзија и појачала претходних музичара, а остали простор је дословно био у хаосу, пламену, нереди су се стихијски развлачили и попут механичких бикова збацивали са себе и последње труње здравог разума и пристојног понашања. Фурешти свет је јурцао острвом, омамљен, оивичен, ломио, палио, разваљивао, одбијао да буде ишта.  Силазило се с ума без намере поновног успона. Онда је тај мршави, ситни, носати Канађанин, крт као мит, прозирна утвара у сивом, песник са шеширом, изашао и свет одједном није више био кавез за птице.

Овде се враћам, надаље се, у осами мог собичка те хиљаду-деветсто-осамдесет-и-неке, дешавало следеће:

Припалио сам цигарету украдену из ћалетове пакле дан пре тога. Извођач је почео да разлаже неки акорд (са слухом, нажалост, никад нисам био на ти, али ме деценијама већ нешто враћа нужди да завабим да је то био, вероватно, е – дур; па и да није, морао је бити у том трену) и да више говори песму него што ју је заиста певао. Трнци су ми се успели уз синусиоду кичме. Двесто хиљада људи у мојој глави је село и почело да плаче. И ја сам сео и почео да плачем. Моја стара је ушла у собу и рекла да сам плачипичка, а не панкер.

Бити панкер и бити плачипичка, то је вероватно иста ствар. Важно, је, ипак, постојати, ма шта био.

Годинама након тога, недуго након теткине смрти, сазнао сам да се име типа заправо чита Ленард, а не Леонард. Такође сам сазнао да има супругу по имену Сузана, или Suzzane, написано на енглеском. Помислих да сам коначно откључао та врата, да се тако пишу љубавне песме, да неког волиш, ожениш се њиме, онда му напишеш песму и певаш је, рецитујеш, шта год. Убрзо сам открио да песма ипак није писана супрузи, већ некој давнашњој пријатељици истог имена, Сузан Елрој, која је и била, заправо, супруга, али његовог пријатеља. Је л’ се то, ипак, тако ради – заволиш и волиш некога, пишеш му поезију, онда проведеш век с неким другим и буде ти, ваљда, добро упркос свему? И љубав и поезија су, очигледно, фашизам. Мали, приватни конц-логор. Или једнаким жаром и бестидом волиш све, па и жене истих имена? Можда се, једноставно, уз некога достојно стари, а уз неке остаје вечито млад.

Постојала је бојазан да уопште нисам ни постојао тог седмоновембарског јутра. Обукао сам плави кишни мантил и сишао пар улица ниже до кафића крај кеја. Конобарица, која се уопште није звала Сузана, одвела ме је доле, поред реке. Учинила ми се напола лудом, али баш сам зато хтео да будем ту. Један чамац је промицао у близини обале, као окрилатио, љуљајући у својој утроби дежмекастог типа са риђом игличастом брадом, гибајући се по стакластој површи Саве. Махунаста располућена љуспа на реције кљуном парала воду, раздвајала шавове, крма их крпила посвећенички, потпуно овиснички, могао сам то да чујем. Но, овај морнар, особито баш овај, био је сломљен, давно пре него би се небо разјапило, био је напуштен, скоро човек, такав. Крупноока келнерица ме је послужила чајем и наранџама. Иако обично испијам турску кафу, горку, овог јутра сам променио правило, направио ексцес, лоше одглумио особеност. Сигурно се негде, макар у новосадском Шангају, или у Марјанову, Далмацији, неки ветар затетурао, бар, ако већ човек није. И лептири су, очито, панкери, плачипичке. Праве срања кржљавим замасима. Чудно. На бледим грудима конобарице, у гнезду између свечане коже и обрубе благо деколтеиране мајице, подвезана ланчићем, висила је прилика нагог распетог мушкарца. Зар он није био морнар и зар њега није могуће видети само очима утопљеника?! Нонсенс.Ћутке сам зурио у њу на трен, загризајући намеру да јој кажем да ја, ја немам љубави да јој дам, али сам ипак, можда, онако, на тренутке и преварантски, попут крадљиваца стоке, баш тако префригано, пожелео да, можда, проведем ноћ крај ње. Насмешила се пре но што би отишла до шанка,

Можда,
Можда то чини
Само
Због обичаја учтивости
И бакшиша који јој тим приликама
Остављају
Други гости
Других пасмина,

Али,
Али ја сам одувек био
Њен љубавник,
Зажелео сам
Путовати
Са њом,
Желео сам
Путовати
На слепо,
Знао сам
Да јој могу
Веровати,

Ја
Ја схватам
Да је
Саморазумљиво
Веровати јој,
Јер сам дотакао
Њено
Савршено тело
Својим умом.

Пресекао сам мисао. Довршио сам чај, појео наранџе, извукао два масна дима и довршио цигарету. У повратку, назвао сам своју девојку и казао јој да желим да је видим чим пре. Пола сата потом, видео сам је како размиче сивило, рекох ли, скоро-па-virgo-intacta плавног новембра,прилазећи ми. Сунце је заискрило и стало да се разлива по њој, као мед што спада кад спада. Бресква у небу је оруменела. Загрлио сам је раменима (јер се раменима, заправо, за право грли, пространо ко Патагонија); замислио ју обвијену крпама и перјем из Војске спаса и ничим другим. Изјавио сам јој љубав, рекавши: „Тамара, ја Вас волим“. Ухватила ме је за руку. Буновно и с тек кварком више од пола поверења ме је погледала, збуњених зеница. Морао сам то баш тако да јој кажем, љубав се пригодно изјављује тек уз персирање,јер,чујмо опет то –  „Тамара, волим Вас“; „Тамара, волим Вас“; „Тамара,волим Вас“ – осећамо ли како звони, ко истина. Додао сам и да бих се женио њом и да желим да нам роди два детета, сина и кћер. Збуњена, пристала је и рекла да сам кретен јер се то тако не ради, просидба. Ма, шта ја знам како се шта ради, одбрусио сам.

Ходали смо мало по граду након тога, између сунца високо на небу и сенки које су се сливале са дрвећа, кућа, жардињера, архитектонских кројева, небодера, људи, деце. Каменчић у левој патици ме је жуљао, а ја сам размишљао зашто тај канадски Жидов који ми је упропастио живот није могао да сачека још мало, пада, рецимо, умре у марту? Смрт у новембру је очајно passe.

У марту се завршава сезона монсуна, тропске прашуме бујају и зелене, цвасти бршљена гранатирају чула, солстициј ломи свој зглоб, дан расте и зри. У марту умиру Николај Васиљевич Гогољ, Зоран Ђинђић,  Уго Чавес, Иво Андрић, Елизабет Тејлор, Вилијем Први,  Леополд Други, Стенли Кјубрик, Антоније Пије, Хектор Берлиоз, Слободан Милошевић, Велибор Васовић, Свети Патрик,  Артур Ц. Кларк, Вирџинија Вулф, Влада Дивљан, Твртко Први од Босне.

Смрт у ни по чему посебном студеном, то јесте тако passe, добри мој Ленарде!

Напомена: након читања (или уз (поновно)  читање, по вољи) одслушати Leonard CohenSuzanne.

Аутор: Лазар Стефановић 

Scroll To Top