БЕЛЕШКЕ О СВЕТУ СЕНКИ

Пишући о „утицајима антике и италијанске ренесансе на појаву натприродних бића у дубровачкој ренесансној трагедији“¹⁾, Гордана Покрајац подробно је испитала ову појаву код Марина Држића, Савка Гучетића, Миха Бунића, Франа Лукаревића и Доминка Златарића.²⁾ „Будући да се мртви не могу непосредно изводити на сцену, уместо њих долазе њихове сени, духови или привиђења; духови презентују покојнике краљевског рода, с обзиром на то да је заједничка карактеристика њихових неумрлих пандана припадност највишем хијерархијском слоју, како уосталом трагедија и налаже“³⁾. У том контексту сагледан је и дух Хамлетовог оца⁴⁾, указано је да духови покојника и даље „начелно“ живе и да су „делатни“, а у складу са жанром – јављају се у виду приказа у сновиђењима⁵⁾. Осим налога жанра, „деловање духова и натприродних сила у ренесансној трагедији употпунило је суморна и песимистичка, али истинита схватања о феномену узвишеног човека и његовој мисији на земљи“⁶⁾.

Дубровник је „припадао истом културном средишту као и Италија“⁷⁾, те не чуде слични поетички и методолошки обрасци који се препознају код ових писаца. За разлику од Дубровчана, који ауру својих трагедија боје функционализованим и естетизованим приказима неупокојених душа, западно од Италије, код песника Гонгоре, имамо пример двоструке представе душе у сонету „Натпис за гроб Доминика Грека“. Најпре, важно је, у светлу поређења, истаћи да је Гарсиласо де ла Вега увео италијански једанаестерац у шпанску поезију⁸⁾, а Гонгорин „прелаз на сонет означио је владавину једанаестерца у Гонгориној поезији“⁹⁾, с варијацијама на „теме из сонета римских лиричара … сонети са одјецима Петрарке и Бернанда Таса“¹⁰⁾. Његова поезија називана је „ученом“, садржи латинизме, грецизме, прожета је „култизмом“.¹¹⁾ Сажима, дакле, својим стваралаштвом како античку, тако и италијанску културу, што је особито важно и за дубровачке писце.

Оно што, међутим, завређује већу пажњу јесте начин на који је Гонгора песнички представио душу умрлог сликара, свог савременика,¹²⁾ отелотвориши је жанром натписа и сонетном формом.¹³⁾

Натпис је жанр којим се подразумева „текст исписан на предмету од чврстог или меког материјала, најчешће на камену, зиду или дрвету, али и на тканини у везу“¹⁴⁾. У Гонгориној песми помињу се мермер и дрво, али претпостављамо да је „натпис“ у виду сонета написан за мермерну плочу Ел Грековог гроба, а да је мотив дрвета нешто сложеније семантизације. Гонгора је желео да формира један поетски језик, па је систематски употребљавао фигуре у свом делу: „’Вулкан’ за ватру; ‘Бах’, за вино; ‘Церера’ за житарице; ‘Феб’, за сунце; ‘јесен’, за копље; ‘ложница’ за брак; ‘храст’, ‘бор’, ‘буква’, ‘јела’, за брод, итд“¹⁵⁾. То јесте стварало тешкоће у разумевању, али није било без естетских квалитета. „Користећи алузивност свог песничког језика и обичај ренесансног песништва да брод назива дрветом, Гонгора је маскирао своје поруке“¹⁶⁾. Гонгора је Доминика Грека назвао „путником“, коме пут треба да „одмиче“, а то ће постићи тако што ће кичица пробудити „дух дрвету том, платну живот-приче“.

Стиче се утисак да је песник насликао практично сликареву „живот-причу“, тј. његов дух како плови у виду брода (дрвета) и потенцијално се приближава или успиње ка божанском, тј. новом животу, васкрсењу. Потврда за то може бити двојака и сагледана најпре у стиху „Име му, у ком већа вредност кличе“, што је важно због његовог имена Доминико, које значи недељу (дан Васкрсења), а затим сагледана је у чувеној Грековој „Сахрани грофа Оргаза“ (1568). У горњем делу те слике „анђео носи пут неба грофову душу (мали лик попут облачка који личи на анђеле на Тинторетовој ‘Тајној вечери’). Небески скуп у горњој половини слике насликан је потпуно другачије од групе у доњој половини: сваки облик, било да је реч о облацима, удовима или драперији, учествује у снажном ковитлацу који се попут пламена уздиже према Христовом лику“.¹⁷⁾

За разлику, међутим, од Грекове представе душе упокојеног Оргаза, који је тек након смрти добио титулу грофа, Гонгора је Грекову душу отелотворио сликом путника у броду. Гонгорина представа више одговара не толико хришћанском концепту, мада има и тих назнака (нпр. „миро“), већ митолошком¹⁸⁾, посебно ако имамо у виду Харона који душе умрлих превози у свом чамцу, на другу обалу реке Ахерон, тј. у свет сенки. Зато не чуде речи из треће строфе: „Ту Грк почива.“ Доминико Греко је имао надимак Грк (Греко) због тога што је рођен на Криту, који је тада био под млетачком влашћу; стекао је најпре знања зографа, затим је боравио у Венецији и коначно отишао у негдашњу шпанску престоницу Толедо.¹⁹⁾ За Гонгору, место Грековог рођења постаје инспирација да представи пут његове душе као пловидбу можда не реком Ахерон, већ Средоземним морем – од Шпаније преко Италије до Грчке – дакле, као повратак кући, али оној античкој кући, коју симболизују фигуре Ириде, Феба и Морфеја.

Тамо где се корабља духа упутила, није хришћански Бог, тамо су богиња дуге и гласница богова Ирида (Ирис) која баштини „боје“, има крила и носи кадуцеј као Хермес; бог светлости, музике, медицине и поезије – Феб који баштини „светлост“ и Морфеј, бог сна, младић са крилима на слепоочницама, који окупља „сенке кад не слабе“. За Гонгорину поетику веома су значајни интензитет боја: „колористичке сугестије“ и звук: „пријатан звук с музичким инструментом“²⁰⁾, који се у овом контексту везују за Ириду и Феба, али без боја и звука не би било ни света снова који отвара фигура Морфеја. Три старогрчка божанства повезује, стога, њихова посредничка улога између овостраног и оностраног света, али и везаност за снове²¹⁾. Ирида би, наиме, на Зевсову заповест водом из Стикса успављивала оне који лажно сведоче, Феб је био носилац смртних почасти, леп младић у чијем су надлештву пророчанства, док је Морфеј стварао слике и облике у сну. Ирида и Морфеј имају крила, они су, дакле, некакви антички анђели који спроводе кроз сновату смрт Ел Грекову душу до Феба, светлости, тј. бога поистовећеног са сунцем, који влада и поезијом.

Крајњи циљ може да буде онда да душа овог сликара пронађе луку у „Натпису“, у Фебу, тј. светлости поезије Луиса де Гонгора, и да на том песничком „платну“ проговори своју „живот-причу“. Управо је то оно место које је заједничко овако интерпретираном Ел Грековом духу и оним сенима које се јављају у трагедијама дубровачких ренесансних писаца – сени проговарају о свом животу ономе коме се јаве или који их сањају. Пикасо је Ел Грека називао „сликаром душе“²²⁾. Ел Греко је сликао издужене ликове и тела људи која као да, имагинативно гледано, долазе из антички појмљеног света сенки. То су, дакле, они духови, утваре, приказе, које су њега походиле или које је сањао. А Гонгора је испевао сонет за Грекову сену, издужену, „отменог облика“.

Ауторка: Јелена Марићевић