Данас, након нешто више од седам деценија од завршетка Другог светског рата, историјске приче малих војвођанских села јесу једини доказ почињених злочина над становништвом северно од Саве и Дунава. На педесетом километру од Новог Сада, носећи назив по команданту српских добровољаца у револоцији 1848. године, банатско насеље Книћанин изгледом својих авлија и кућа, заједно са концентрационим логором и спомеником немачком становништву на крају села, само прича о животу у некадашњом царевини Аустро-Аугарској. Недалеко од ушћа Тисе у Дунав, са четири уздужне и осам попречних улица, некадашњи Рудолфсганд приземним и оронулим кућама открива своје једноиповековно постојање у тој пространој равници на северу Србије. Село је основано током аустријске управе, тачније 1866. године од стране подунавских немачких колониста који су углавном дошли из Ечке и Лукићева. Наиме, ово место је у периоду свог постанка названо Рудолфовим даром, јер га је сам тадашњи аустроугарски престолонаследник Рудолф Хабсбург створио и доделио му име.
Већ на самом уласку у Книћанин стиче се да као да је време некако ту, надомак некадашњег пристаништа на Тиси, потпуно стало. Стари асфалтирани пут који води кроз главну улицу, као и у свакој омањој средини, представља центар свих битних дешавања. Док још једна субота свиће у овом маленом селу, његови мештани се препуштају рутини свакодневнице. Тракториста започиње свој дан возећи у правцу њива док успут знатижељно и из сад већ неке навике посматра возаче у колима, гледајући да ли је то неко одавде или је ово онај викенд резервисан за посету родбине мештанима. Уз пут, недалеко од штандова пијаце, који су пуни само уторком, налази се основна школа. Да није нешто новијих прозора и светлије боје, ова зграда би се веома лако уклопила у изглед осталих кућа око себе
Недалеко од парка у којем се за време Немаца налазила најлепша црква у читавом јужном делу Аустро-Угаске, на клупама крај киоска седе дежурни пензионери, испијајући пиво у намери да прекрате дан. Кажу да воле викенде и рана јутра у селу, јер тада барем нешто још заживи у овом напуштеном делу Баната. Деца имају више времена да се играју по парку, чује се разбрибрига у њиховој граји, а то је знак да ово село можда упркос свему може и да опстане. Мање оптимистичан старац са беретком на глави и излизаном петокраком на њој само одмахну руком уз речи да је овде људи сваким даном све мање и мање и да ће ускоро овај крај бити потпуно празан, чим ово мало деце одрасте и оде у веће околне градове на даље школовање. Не осуђује, али сета у очима га одаје. Вероватно памти игранке у Дому омладине на само неколико корака од парка и добра стара времена када су се као деца окупљали око једног телевизора у комшилуку и чекали дерби године. На питање где је тај концентрациони логор по којем је ово село остало и упамћено у историји, уз подигнуту руку показују на прво скретање при самом улазу у Книћанин. ”Ма рушевина к’о и свака друга, да не знате причу, не бисте никада ни рекли да је то некада био логор”, рече мало млађи пензионер, нагињући пиво. Има право. Зидине обрасле травом до колена не одају утисак да је то сведок једног веома важног периода српске историје. Тог октобра 1945. године отворен је концентрациони логор у овом дотадашњем швапском селу.
Након што је АВНОЈ одузео држављанство и сва грађанска права немачком становништву, српски борци су их заробили у један од најважнијих локалних логора у Војводини, запленивши им сву имовину. За време рада овог логора тачније до средине марта 1948. године, према неким тврдњама кроз њега је прошло 33.000 затвореника из свих делова Баната, док писани подаци из тог периода говоре да је бројао негде око девет и по хиљада мртвих. Према причама преживелих највише је било оних невних жртава. Старци и деца су масовно умирали због глади, жеђи, хладноће и разних болести попут тифуса и маларије. Немајући избора, војска је морала лешеве сахрањивати једне на друге, али због плитко ископаних рака кад год би Тиса надошла лешеви би испливавали на обалу, те су жене сваког јутра носиле земљу и затрпавале већ затрпане. Логораши су имали обичај да то ”испливавање” називају ”пролећно буђење мртвих”. Након Другог светског рата, великим делом због притиска Црвеног крста и Ватикана, логор се затворио, а преживело немачко становништво је било ослобођено. Већина њих је тада напустила Југославију, не осврћући се за прошлошћу. Као подседник да зртве нису биле узалудне и у циљу давања поруке будућим нараштајима о последицама геноцида на самом крају села подигнута је споменица преминулима у логору. ”Овде почивају наши суграђани немачког порекла, који су умрли од глади, болести и хладноће у логору Книћанина од 1945. до 1948. године. Нека почивају у миру.” Црно написане речи урезане на белом мермеру.
После четворогодишњег рата, породице из Босне, Хрватске и Црне Горе населиле су овај крај, а доказ њихове етничке доминантности јесу послератни пописи који говоре о новом народу у овом крају Војводине. Многи мештани тврде да су у старим немачким кућама пронашли узидано оружје и по неко злато које су Немаци у бегу и неосвртању заборавили. Шездесетих година у ово село је напокон стигла и струја, а деценију касније и друге тековине модерног доба. Време је одрадило своје након рата, а Немци су видели знак мирољуба од стране нових Банаћана, те се тако од 2000. године успоставио један традиционални догађај, а Книћанин је постао место меморијалних похода подунавских Немаца. Сваке године би Немаци реком пристизали у Книћанин у знак одавања почасти својим преминулим прецима. Свет се променио и добро гостропримство и разумевање са обе стране учинило је Книћанин местом историјског помирења.
Док сунце полако залази иза долме која се уздиже изнад Тисе и шумарка, пензионери пакују своју шаховску таблу и док радници у киоску говоре да им и на све ово данас попијено удари рецку, уз поздрав одлазе својим кућама. Светла на улицама и у домовима се полако пале, маме довикују децу на вечеру и спавање. Изгледа да је доста било игре за данас. У парку остаје само омладина. Они ипак могу мало дуже да остану напољу. ”Чим завршим средњу у Зрењанину, одох одавде. Једва чекам! Чуо сам да је Нови Сад диван град, па можда одем тамо да студирам”, рече најпричљивији међу њима. Другари му се насмејаше, климајући главом. Вероватно и они исто размишљају и маштају као и он, само се стиде да то и кажу. ”Све је било другачије када смо ми били деца. Село је било живо, игранке су биле ту, а ми смо се забављали и уживали на неки потпуно другачији начин. Сада се све тако изменило, године су прошле, село је у све лошијем и лошијем стању и сваким даном, заједно са својим мештанима и оно само стари”, каже сетно некадашњи становник Книћанина шездесетпетогодишњи Никола Керлец и уз осмех додаје да и дан данас воли да дође овде са својом породицом, да посети родбину и присети се неких ствари, али када му те успомене досаде, онда зна да је време да крене својој кући.
Ноћ је већ увелико пала на ово банатско село, неки мештани су вероватно и заспали како би имали снаге да се и сутра посвете својој уобичајеној свакодневници. Трактор се враћа кући са њиве, али уморан од посла сада се више ни не осврће за возилима, већ само једва чека да дође својој кући и топлој вечери. Исти пут одводи посетиоце из села, а чим зађете за последњи ћошак аутобуска станица заједно са целим селом остаје иза вас. Можда је старац са оном беретком на глави имао право. Можда његов недостатак оптимизма није песимизам, већ сурова реалност која је реалнија из дана у дан.
Ауторка: Милана Квргић
