О представи Аматери (Центар за културу Тиват, по тексту Боривоја Радаковића. Режија, костим, избор музике потписује: Момчило Миљковић. У представи играју: Сања Ристић Крајнов, Марко Савковић, Данило Миловановић и Димитрије Динић)
Човеков ум подсвесно разврстава људе, приликом упознавања или насумичних сусретања, у категорије које је сам временом и сопственим искуством изградио. Окарактерисати некога првим утиском може бити кобно, може бити и анализирање, потрага за такозваним црвеним алармима.
Грка (Данило Миловановић) се ноншалантно удомио у категорију досадног мужа, друштвено неспособног академског и лепо васпитаног шоњавка, који ипак прелази преко јасно утврђених моралних начела намером да сними филм порнографског садржаја. Ћебе којим прекрива стилски намештај у теткином стану симбол је наивног заташкавања блудности и пожудности у њему, нискости која не сме да „попрска“ теткино светилиште, нити баци сенку на његов савршени живот. Намештајући хеклани столњак и инсистирањем да се ништа не помера у стану, сугерише да у његовом животу такође све мора одавати утисак непромењеног тока ствари, иако је сасвим јасно да се унутрашњост променила, да се распоред променио, да су улоге добиле заокрет и да је прилагођавање новонасталим условима неминовно.
Саучесник овог догађаја, водоинсталатер Мића (Марко Савковић) пред нама оживљава као Гргин антипод, „школовани“ стручњак свог заната, опсесивне маште када су жене, домаћице, односно његове муштерије, у питању. Грга ради као касир услед лоше ситуације у држави, спајајући једва крај са крајем, подносећи срамоту која је друштвено уврежена према том занимању, као према немушком послу, док се Мића поноси успешношћу свог заната и материјалном добити коју из њега црпи. Стога је Грга, као интелектуално истакнутији, идејни, а Мића финансијкси коловођа пројекта чувеног сна о брзој заради са минималним трудом.
Сцена добија благи титрај када стигне Кука (Димитрије Динић), Гргин незапослени школски друг, којем је једина предност мушка обдареност, док је на интелектуалном нивоу готово изједанчен са тинејџером. Својим наступом, погледом, вокабуларом, ставом Динић у потпуности гледаоцима одаје утисак да пред нама стоји истински Кука из основне школе. Када Грга отвори врата други пут, појављује се Стела (Сања Ристић Крајнов) која протреса сцену на више различитих нивоа и често неочекиваним преливањима из улоге у улогу, из комедије до психолошког трилера.
Аутор је у овој представи покушао да сумира доста проблема просечног човека у Србији (или на Балкану), неки су разрађени детаљније, а други су само провучени кроз коментаре глумаца, али се савршено уклапају у дати контекст и не разводњавају општи проблем. Приметила бих да је једна реченица коју је Стела при крају представе изговорила један од централних мотива: „Сви сте ви погрешни људи“. Она, којој се од почетка приступа као нечем небитном, јефтином, нечем што ће се лако контролисати јер новац говори све језике и брише све неспоразуме међу људима, полако, али сигурно даје озбиљне лекције о друштву, о личности, о дубоком унутрашњем незадовољству и прљавштини сваког човека. Истрпивши сваку увреду и захтев, поставља се професионално, иако с почетка делује врло комично због несклада између физичког изгледа, босанског изговора и сврхе с којом долази у „свети“ теткин стан како би за 100 евра помогла да реши проблем два типична балканска мушкарца. Она преокреће читав тај мали свет, почевши од износа, постављања нових правила, супротстављања сировој мушкој обести и потреби да унизи, – до успутне, али дубоке душевне разрезаности као некога ко је преживео рат и чија сестра је преживела ратна силовања. Грга и Мића мисле да знају како да зараде на порнографији, и констатацијом да су они погрешни људи, она се не осврће само на њихове некомпетенције у идејном и финансијском смислу, већ и опште људском.
Не улазећи и детаље саме радње, јер ју је заиста неопходно доживети лично, пред нама се откривају несигурности човека и изгубљеност у сопственом постојању, проблеми брака, глад и немаштина, непоштовање према женама, незадовољство собом које кулминира насиљем над другима, за које верујемо да су слабији. Шта значи бити погрешан човек? Када се човеку замагли сврха личног живота, када не уме да погледа у себе, али уме да окриви друге људе и околности или када човек ни не схвата да није оно што мисли да гледа у огледалу? Када жена коју називамо курвом брани немоћног Куку, док интелектуалац Грга стоји укочено са стране.
Мића ужива узвикујући Стели „курво“ и понижавајући је док на телефон са својом супругом цвркуће најумилнијим тоновима, из страха да се брак не распадне. На Стели покушава насилно да оживи своју подсвесну мржњу према супрузи и према свим женама уопште, а иза чега се крије страх од своје личности, страх од своје недовољности, страх од свог ништавила јер у самоћи, у мраку и тишини, сваки Мића врло добро зна да је постао нула, само не зна када се то десило и како да се томе отргне.
Појављује се питање ко је и какав је „прави“ мушкарац, као и упитаност зашто се толико величају странци поред „наших“ људи, али сама сцена и одвијање радње нуде јасне одговоре. Одавно је ишчезло поштовање према жени, према особи уопште, јер Мића покушава да понизи и физички казни Куку, користећи његову бедну животну ситуацију и доброћудност. Човек је човеку вук и увек одмерава ко је најслабија карика коју може да поједе, али се Мића зубима окренуо и ка Стели која га је вербално отресла на под и разголитила његов мрак и чињеницу да није бољи од других у оном стереотипном класификовању, оној лествици на којој људи имају потребу да се одмеравају и премеравају, још у детињству.
Да ли је погрешан човек погрешан за живот? Да ли му је промашена професија или му је промашена животна форма? Зашто не уме да се избави? Ова и многа друга питања буди у појединцу представа Аматери која почиње наизглед аматерски, а завршава се троструким аплаузом тиватске публике.
Ауторка: Љиљана Птицина
